Ових дана навршава се 17 година од када је Војска Југославије послије потписивања Кумановског споразума отишла са Косова и Метохије. Ово не изгледа као војска која је поражена! Овом реченицом је један од америчких новинара на Мердарама, прелазу између Србије и Косова и Метохије, негдје у овим данима 1999. године коментарисао, више за себе, одлазак српске, тада југословенске војске са Косова и Метохије, послије потписаног Кумановског војно- техничког споразума СРЈ—НАТО 9. јуна. Колона тенкова и војних возила Војске Југославије као под конац, са којих се вијорила српска застава, 13 дана прије Видовдана, тачније 15. јуна 1999. године, кренула је са Косова, послије 78 дана НАТО бомбардовања. Пратила их је колона цивилних возила, Срба који су упоредо са њима, многи

Репортери “Новости” у посети породици Војислава Вукашиновића, једног од 1.300 бранилаца Кошара. Син Лука: Поносан сам на оца. После рањавања три месеца био у коми, а годину дана није могао да види ХЕРОЈИ мојих вршњака су Супермен, Спајдермен, Бетмен, познати спортисти, глумци и певачи. Али мој херој је мој стриц Војислав, бранилац карауле на Кошарама у рату на Косову и Метохији 1999. године. Он је за мене најхрабрији, најјачи и највећи човек. Овако је Стефан Вукашиновић (13) из Матарушке Бање, ученик овдашње Основне школе “Ђура Јакшић”, одговорио на тему “Особа којој се дивим” на писменом задатку из српског језика. За свој састав Стефан је добио само четири плус, и то

На Правном факултету у Београду обиљежено је 17 година од завршетка борбе око карауле Кошаре на Косову и Метохији. Присутни су се подсјетили хероја који су 1999. године 65 дана бранили границу тадашње Југославије од терориста. Више од деценију и по касније најављено је и подизање споменика херојима са Кошара. Прије тачно 17 година завршили су једну од најважнијих и најтежих борби – за своју државу. Од тада се боре да не падну у заборав и да њихова дјела запамте генерације које долазе. “Вама, драга омладино, не могу ријечима објаснити каква је то војска била. Оно на шта смо и даље поносни је када гледамо вас, омладину, када гледамо дјецу,

Седамнаест година од завршетка Битке на Кошарама обележено је данас трибином на Правном факултету. Своја сећања са студентима овог факултета, војницима који су учествовали и породицама оних који су дали животе на Кошарама, поделили су командант операције “Кошаре” Љубинко Ђурковић, учесник борбе Војислав Вукашиновић и старији водник Прве класе Златко Солунац, а уводну реч дао је професор Факултета за индустријски менаџмент Душан Томић. – Кад чујем сову и данас се најежим. Албанци су покушавали да нам исперу мозак хуктајући целе ноћи. Психички су нас убијали. Одзвањало је кроз целу шуму – прича за “Блиц” Иван Спасић припадник 125. моторизоване бригаде “Џокер”. Са само 18 година он је био један од најмлађих

Представници Српског сабора Заветници положили су вијенац на споменик Милици Ракић у Београду, трогодишњој дјевојчици која је страдала у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године и која је постала симбол страдања и невиних жртава у НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе, на крају 20. вијека. Вијенац у Ташмајданском парку, код Цркве светог Марка, положен је на споменик који носи назив “Били смо само деца” у 12.44 часова, на годишњицу од усвајања Резолуције 1244 Савјета безбједности УН и завршетка НАТО агресије. Портпарол Заветника Милица Ђурђевић је, након полагања вијенца, рекла Срни да је Милица Ракић симбол свих жртава НАТО агресије и да Србија памти и не заборавља да је НАТО

Представници Српског сабора Заветници данас ће положити вијенац на споменик Милици Ракић у Београду, трогодишњој дјевојчици која је страдала у НАТО агресији на СР Југославију 1999. године, а потом ће одржати конференцију за новинаре. Вијенац ће бити положен на годишњицу од усвајања Резолуције 1244 Савјета безбједности УН и завршетка НАТО агресије. Полагање вијенца на споменик трогодишњој Милици код Цркве Светог Марка на Ташмајдану предвиђено је у 12.44 часа. Дјевојчица Милица Ракић страдала је у агресији, односно НАТО бомбардовању СР Југославије у прољеће 1999. године. Милица је имала три године када је тог 17. априла 1999. године ракета НАТО авиона погодила њену кућу у београдском насељу Батајница и усмртила је. Она

Потресна судбина једног од јунака са Кошара, оца седморо деце, 37-годишњег Новице Спасића из Бојника код Лесковца који је током НАТО агресије на СРЈ остао без левог ока и са метком у левој нози, ујединила је Србију и дијаспору. Није прошло ни 24 сата пошто је у “Вестима” објављена потресна репортажа о овом хероју, а Спасићу су се обратили људи добре воље буквално са свих континената нудећи и речи утехе и подршке, али и конкретну помоћ. – Звали су ме буквално из свих крајева и Србије, али и света, од Канаде до готово свих европских земаља: Швајцарске, Аустрије, Немачке, Кипра, Шведске… Захваљујући тексту који сте објавили телефони нису престајали да

Тог дана Владан Симић је пошао у шетњу с двогодишњим сином Марком. Само пре десетак дана Марко је дувао свећице на другом рођендану. Отишли су до продавнице у згради Р-74. Владан је покушао да загрљајем заштити сина. Безуспешно – нашли су их мртве и загрљене. Сада би Марко славио 18 рођендан и матуру, шетао би с девојкама… Заувек је остао дете. Било је предлога да се дечји вртић у суседству назове по најмлађој жртви – двогодишњем дечаку Марку Симићу. Предлог је заборављен. Шеснаестогодишњи Марко Роглић био је гимназијалац. Ђорђе Пантовић с 24 године, омиљен међу вршњацима и муштеријама, и тог дана је био на радном месту у месари коју је

Спомен-плоча несталим српским новинарима на Косову и Метохији Ђури Славују и Ранку Перенићу порушена је четврти пут од њеног постављања код Ораховца. Удружење новинара Србије и Друштво новинара Косова и Метохије најоштрије су осудили поновно рушење спомен-плоче новинарима Радио Приштине који су отети 21. августа 1998. године на путу Велика Хоча–Зочиште. Непознате особе поломиле су и однијеле плочу на којој је писало на српском и албанском језику: “Овде су 21. августа 1998. нестали новинари. Тражимо их”. На мјесту обиљежја остали су само стубови. Новинари су затражили од међународних и косовских институција да најзад открију ко из године у годину чини овај вандализам, јавља Тањуг. Будимир Ничић, предсједник ДНКиМ, које дјелује

Више од једне деценије, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама Саудисјка Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз добротворне организације, градњу нових џамија Више од једне деценије, користећи мрежу добротворних организација преко радикалних имама Саудисјка Арабија и друге земље Арапског залива шире вехабизам на Косову кроз добротворне организације, градњу нових џамија, утеривање страха и насиља, као и кроз регрутовање младих за борбу у Сирији на страни џихадиста, пише “Њујорк тајмс”. У тексту угледног њујоршког дневника, истиче се да џамије, које су на Косову саграђене од новца који је донирала Саудијска Арабија, окупља људе који шире вехабизам – “конзервативну идеологију која доминира у Саудијској Арабији”, наводи

Члан Градског већа Mилан Jанковић положио jе данас венац на спомен-обележjе испред KБЦ „Драгиша Mишовић”, поводом 17 година од НATO бомбардовања и погибиjе гардиста у том обjекту. Jанковић jе истакао да се данас сећамо свих воjника и пациjената коjи су тада изгубили своjе животе од НATO агресора. “Данас желимо да подсетимо будуће генерациjе на агресиjу коjу смо доживели 1999. године, с циљем да никада то не заборавимо”, навео jе Jанковић, саопштио jе Беоинфо. У ракетном нападу  НATO авиjациjе на KБЦ „Драгиша Mишовић”, 20. маjа 1999. године, у 00.50 сати после поноћи, животе су изгубили три пациjента болнице и седам припадника Воjске Jугославиjе. ТАНЈУГ Везане Вијести: Да се не заборави! Како

За пола сата на Ниш бачено преко 2.000 касетних бомби, које су сејале смрт близу зграде универзитета, поред аутобуске станице, на највећој градској пијаци, на паркингу Клиничког центра – местима где се по правилу окупља највише људи Већ неколико дана Нишлије евоцирају сећања на погинуле суграђане током НАТО бомбардовања СР Југославије и Србије пре 17 година. Први пут на Ниш су авиони северне алијансе бацали, свим ратним и мирнодопским конвенцијама, забрањене за употребу касетне бомбе 7. маја 1999. У периоду од 11 до 11.30 часова на центар и у више градских квартова бачено је преко 2.000 забрањених „наранџастих убица”, које су сејале смрт близу зграде Нишког универзитета, поред главне аутобуске

Данашњи датум Нишлије памте као један од најтрагичнијих у новијој историји града – пре 17 година смрт је затекла 16 људи у Шуматовачкој улици која је, поред осталих делова града, засута товарима касетних бомби. Међу погинулима је била и 26-годишња жена у поодмаклој трудноћи. Око 11:20 касетном муницијом је, осим Шуматовачке, погођена и међуградска аутобуска станица и главна пијаца, а бомбе су падале и поред зграде патологије Клиничког центра и у Дуваништу. У овим нападима је повређено још 18 људи. Неки од њих, погођени гелерима, остали су без руку или ногу. Експлозијама, паници, врисци, запомагањима и хаосу тог 7. маја 1999. године сведочио је и Марко Смиљковић, уредник портала “Грађанин”,

Комеморативним скупом и полагањам венаца, данас је у Ваљеву обележена 17. годишњица погибије некадашњег команданта 204. ловачко-авијацијског пука РВ и ПВО Војске Југославије Миленка Павловића Комеморативним скупом и полагањам венаца, данас је у Ваљеву обележена 17. годишњица погибије некадашњег команданта 204. ловачко-авијацијског пука РВ и ПВО Војске Југославије Миленка Павловића, који је страдао током НАТО агресије 1999. године. Обраћајући се окупљенима, припадник 204. Ваздухопловне бригаде мајор Милан Жуњић казао је да лик и дело пилота Павловића “не смеју бити заборављени”. “Најмање šшто можемо да урадимо јесте да памтимо, да се сећамо и учимо на оном што је Миленко урадио. Погинуо је бранећи отаџбину, извршавајући најсветији чин, жртвујући себе за одбрану

Прије тачно 17 година, током агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, у ноћној мисији изнад Београда оборен је амерички ловац Ф-16Ц. Авион којим је управљао пилот Дејвид Голдфејн оборио је Трећи ракетни дивизион противваздушне одбране Војске Југославије којим је командовао сада пензионисани пуковник Золтан Дани. Пошто је Голдфејнов Ф-16Ц погођен ракетом земља-ваздух изнад Београда, он је прво покушао да се домогне територије БиХ, подсјећају београдски медији. Међутим, убрзо по престанку рада мотора морао је да се катапултира и приземљи у атару поцерског села Синошевић, док се авион срушио пар километара даље у близини Шапца. Имајући у виду близину границе са БиХ, тим за борбено трагање и спасавање НАТО-а успио

24. март 1999: У трену је схватио да његов радар не функционише… И потпуковник Милутиновић је са запрепашћењем установио да му радар не ради, али је ипак директно кренуо на холандске Ф-16… Југословенско-албанска граница, 24. март 1999. Тачно у 18.40 дежурни у оперативном центру једне од јединица ВОЈИН Војске Југославије дао је трећу узбуну у последњих 24 сата. Двa минутa раније добио је све потребне податке путем аутоматизованог система ВОЈИН, АС-84, ког су радари ТПС-600 и С-600 на новим измештеним ратним позицијама нахранили свим подацима о долазећим авионима и крстарећим ракетама НАТО-а из подручја северно од Крфа. Четири холандска Ф-16 полетела су тог 24. марта 1999. у 17.45 с аеродрома

У ноћи између 29. и 30. априла 1999. године у нападу НАТО авијације срушен је телевизијски и телекомуникациони торањ на Авали. Срушен је 37. дана од почетка НАТО агресије на бившу СР Југославију, у прољеће 1999. године. Објекат импозантних димензија и архитектонске вриједности, чија је висина била 204 метра, чим је изграђен постао је један од препознатљивих симбола Београда. Градња Авалског торња, на основу пројекта архитеката Угљеше Богуновића и Слободана Јањића, започела је 1961. године, а завршена је 1964. За посјетиоце је отворен 1965. године. Уклањање остатака срушеног торња обављено је средином 2005. године, а градња је почела десетак мјесеци касније. Антенски стуб торња је четвороугаони, висине око 68 метара

Колико смо се одужили погинулим борцима против ОВК и НАТО на Косову и Метохији. Капетан Ивица Петковић тешко рањен одбио је помоћ сабораца. Напад на Кошаре почео 9. априла на православни Велики петак КОШАРЕ. Борили смо се за контролу коте Маја глава. Капетан Ивица Петковић (31), из Прокупља, предводио је своју чету 16. априла 1999. године у противнападу на албанске снаге. То је скоро била борба прса у прса. Непријатељ је био удаљен од 50 до 100 метара. Петковића је погодио метак. Саборци су после испричали да су му притрчали да га извуку и пруже му помоћ, али није дозволио. Наредио је да наставе напад. Заузета је Маја глава уз

Венце положили министар Иван Тасовац, заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић, чланови породица, колеге и пријатељи погинулих радника. Противно свим обичајима рата бомбама је убијено 16 недужних КОД споменика “Зашто” у Ташмајданском парку у Београду положени су венци радницима Радио-телевизије Србије настрадалим током НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године. Венце су положили министар културе и информисања Иван Тасовац, заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић, чланови породица, колеге и пријатељи погинулих радника РТС-а. Вршилац дужности директора Телевизије Илија Церовић рекао је да је бомбардовање РТС-а први случај у историји да се противно демократији и обичајима рата убије 16 људи. – То је мрља на образу Србије, јер је мало учинила да се то