Bolno sećanje Ivane Mitić (33) iz Surdulice. Moj brat Miomir imao je 17 godina, s njim su stradali ujak, ujna, njihovo dvoje dece i baka Znala sam zašto zovete. Strahovala sam od ovog poziva. A, opet…nekako mi je lakše. Neko se seća naše tragedije. Ivana Mitić (33) iz Surdulice imala je petnaest godina kada joj je “Milosrdni anđeo” ubio rođenog brata Miomira, baku Stamenu, ujaka Aleksandra i ujnu Vesnu, njihovu decu, Miljanu (15) i Vladimira (12) Milića. Svi su ubijeni u trenu, u jednom naletu NATO bombardera. Ivana se seća svega. I, ona danas, majka trojice prelepih dečaka, Stefana, Dušana i Pavla, priča sinovima o porodičnoj tragediji. Da oni ne

Nemački advokat Vilfrid Šmic podneo je krivične prijave protiv svih poslanika Bundestaga i članova Vlade koji su 16. oktobra 1998. glasali za učešće Bundesvera u bombardovanju Srbije, objavio je „Dojče vele“. DV navodi da je, prema nekim svedočenjima, posebnu važnost za odluku o početku bombardovanja SR Jugoslavije pre 19 godina imao pristanak Nemačke na intervenciju. „Poštovane dame i gospodo, zbog slanja jedinica Bundesvera u Srbiju i svih ostalih postupaka koji su u potonjem periodu doprineli održavanju te misije Bundesvera podnosim krivičnu prijavu“, piše na početku pisma koje je Šmic uputio Saveznom državnom tužilaštvu u Karlsrueu 16. marta ove godine. DV navodi da „ovo nije prvi pravni poduhvat zbog učešća Nemačke u bombardovanju SR Jugoslavije bez mandata UN, ali je svakako najambiciozniji“.

Ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Kajl Skot nije želeo danas, na 19. godišnjicu od početka NATO bombardovanja, da odgovori na pitanje da li će i kada zarasti rane između SAD i Srbije Ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Kajl Skot nije želeo danas, na 19. godišnjicu od početka NATO bombardovanja, da odgovori na pitanje da li će i kada zarasti rane između SAD i Srbije. Skot je nakon dodele Virtus nagrada Trag fondacije u Beogradu rekao novinarima da ne želi da govori o učešću SAD u bombardovanju Srbije, odnosno, tadašnje SRJ. Na pitanje novinara da li misli da će ikada rane zarasti između Sjedinjenih Država i Srbije, Skat je rekao: “Danas o

Polaganjem vijenaca, paljenjem svijeća i minutom ćutanja kod spomenika “Zašto?” u Tašmajdanskom parku u Beogradu, na dan obilježavanja datuma početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, odata je pošta poginulim radnicima Radio-televizije Srbije /RTS/. Poštu stradalim odali su članovi porodica 16 radnika RTS, poginulih u NATO bombardovanju zgrade televizije 1999. godine, predstavnici RTS, Ministarstva kulture i informisanja Srbije i Skupštine grada. Miroslav Medić, brat poginulog radnika RTS-a Siniše Medića, zahvalio je prisutnima što su došli da obilježe početak bombardovanja i da sjete se stradalih. “Zašto je bilo potrebno da pogine ovih 16 nevinih ljudi, koji su samo obavljali svoj posao, koji nisu uticali na uređivačku politiku tadašnje televizije, koji su samo želeli

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović položio je danas vijenac na spomen-ploču pripadnicima MUP-a Srbije u Beogradu, koji su poginuli u NATO bombardovanju 1999. godine, poručivši da su oni svojim životima pokazali kako se voli Srbija. “Danas obeležavamo sećanje na sve pripadnike MUP-a koji su dali svoje živote za nešto što je najznačajnije za Srbiju – našu slobodu. Ti ljudi su tokom NATO agresije branili svoju zemlju, borili se i u toj borbi dali svoje živote”, rekao je Stefanović. On je izrazio poštovanje prema ovim ljudima koji su, kako je naveo, u teškim danima bili uz svoju zemlju, borili se za nju, branili je i svojim životima pokazali kako se voli

U ispaljenim nuklearnim projektilima bačenim na Srbiju 1999. godine bilo je oko šest tona uranijuma 235, koliko bi bilo dovoljno za konstrukciju 170 replika nuklearne bombe kakva je bačena na Hirošimu, istakla je Svetlana Žunić Najčešće posledice NATO bombardovanja i štetnih efekata osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi su poremećaji funkcije tiroidne žlezde, maligna oboljenja, zalivski, odnosno balkanski sindrom koji je prisutan kod vojnika i civilnog stanovništva, zaključak je učesnika jučerašnjeg naučnog skupa „Posledice NATO agresije na SRJ”, koji je organizovao Evroazijski bezbednosni forum, u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Poruka ovog susreta je i da su slični zdravstveni problemi takođe dijagnostikovani i kod vojnika zapadnih zemalja koji su učestvovali

Bombardovanje SRJ je trebalo da bude u oktobru 1998, ali Holbruk je nenadano 13. oktobra 1998. godine došao u Beograd i sastao se sa Miloševićem. Kasnije se pokazalo da je Amerikancima odgovaralo da bombardovanje bude odgođeno za mart 1999. godine. Zbog vremenskih prilika. Moglo bi se reći da je Kosovo dobilo nezavisnost još tokom pregovora u Rambujeu, ili možda i ranije, ako je suditi po rečima onih koji su bili direktni svedoci dešavanja. Bombardovanje SRJ bila je stvar koja je izgleda takođe unapred bila rešena. Pregovori koji su između Srbije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje pre svega Amerikanca, februara 1999. godine trajali 17 dana, imali su za cilj samo jedno — da se Srbija preda. Poslednji pokušaj da se

U znak osude terorističkog napada NATO na Saveznu Republiku Jigoslaviju 24. marta 1999. godine, sjećanja na poginule pripadnike Oružanih snaga Jugoslavije i civilne žrtve i suludo razaranje i trovanje jedne suverene zemlje, Udruženje boraca ratova od 1990. godine Crne Gore će, zajedno sa porodicama i poštovaocima palih boraca, u subotu 24. marta u 12 časova položiti vijence na spomenike palim borcima u Nikšiću, Mojkovcu, Beranama i Andrijevici. Nije dozvoljeno polaganje vijenaca u Danilovgradu i Podgorici Udruženje je bilo planiralo da sa porodicama palih boraca, po pravilima koje odredi Vojske Crne Gore, položi vijence i na spomenike u kasarnama Vojske Crne Gore u Maslinama – Podgorica i Danilovgradu. Međutim, Operativni dežurni tim Generalštaba Vojske Crne

U Domu Vojske podsećanje na zločin protiv SR jugoslavije pre 19 godina. Poručeno da je agresija razorila čitav sistem evropske bezbednosti Obeležavanje 19. godišnjice od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju je dan kada se podsećamo velikog i neopravdanog zločina. Istovremeno, međutim, moramo da kažemo i da politički procesi koji su doveli do NATO agresije još nisu završeni, kao i da je bombardovanje moglo da reši samo jedan jedini problem – problem budućnosti i kredibiliteta NATO. Ovako je NATO agresiju okarakterisao prof. dr Momir Bulatović, u to vreme predsednik Vlade SRJ, na konferenciji “Da se ne zaboravi – 19 godina od početka NATO agresije, agresije koja se nastavlja”, održanoj

Načelnica Odeljenja za neuroonkologiju Kliničkog centra Srbije Danica Grujičić rekla je da je NATO prilikom bombardovanja Srbije 1999. godine počinio ekocid, da je dvostruko povećan broj dece obolele od malignih bolesti i da se nada da će brzo biti formirano koordionaciono telo za ispitivanje posledica agresije. Grujičićeva je navela da samo od leukemije smrtnost od 2002. godine do danas povećana za 139 odsto. Ona je ukazala i na problem autoimunih bolesti, koje su, naročito među ženama, u enormnom porastu, na povećanu sterilnost kod muškaraca, kao i da posebno zabrinjava to što je dvostruko povećan broj dece oboljele od malignih bolesti u odnosu na vreme pre agresije. – Ne sme se

Ova priča je po sećanjima vojnika klase mart 1998. 125. motorizovane brigade, bataljona u Peći: Mirka Radivojevića, Negovana Zdravkovića, Bojana Avramovića i „Magnuma 357” (kodni naziv sa Košara)… Na odsluženje vojnog roka došli su marta meseca 1998. u kasarnu Beli Drim u Peći. Obuka kod ovih martovaca je bila neuobičajena, ali prilagođena gotovo ratnim uslovima koji su tada vladali na Kosovu. Ta obuka koju su prošli vojnici iz klase mart ’98 iz kasarne u Peći pokazala se kasnije kao veoma delotvorna. Njih su obučavali i spremali za rat! Obučavani su u interventnim vodovima od veoma sposobnih i iskusnih oficira. Tako im je u jednom trenutku držao obuku i bio komandir

Na karauli Košare, su svi bili sjajni psi (Nez, Crni, Maksimilijan…), ali Lister je bio sinonim za dostojanstvo, hrabrost i odanost. Ovo je priča o psu koji je svojim zavijanjem zauvek ostavio pečat prijateljstva i saborništva. Bio je omiljen među vojskom, i vrlo prepoznatljiv po tome da ne voli druge pse. Ali njegove oči su oktrivale veliku ljubav prema ljudima i vojnicima, koliko god je on to hteo da sakrije. Čin majora je dobio zbog izuzetno dobro izvršenih zadataka, otkrivanja, zaplene naoružanja, pa i nekoliko ubistava šiptara u ratnim okolnostima i ilegalaca u mirnodopskim uslovima. U službi Otadžbine, još od ’92, nesebično je davao svoje telo i svoj um. Iako mirnodopski,

Nenadu Mihailoviću nije dozvoljeno da održi javni čas i deci priča o jezivim borbama tokom odbrane zemlje 1999. Nenadu Mihailoviću (38), odlikovanom ratnom heroju i jednom od preživelih učesnika bitke na Košarama, zabranjeno je da u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“ u Beogradu održi javni čas i sa decom podeli deo istorije koju je ispisao sa ostalim herojima na Kosovu i Metohiji 1999.. Nenadova deca inače pohađaju ovu školu, a jednom nedeljno roditelji daju predloge za javni čas. Kao učesnik bitke na Košarama, Nenad je želeo da deci ispriča nešto što nije zapisano u njihovim knjigama, ali, nažalost, naišao je na zatvorena vrata. „Nije pravi trenutak“ – Odneo sam u četvrtak

Grk Marinos Ricudis koji je 1999. godine odbio da učestvuje u bombardovanju Srbije dobio je svoj mural. Fotografija murala objavljena je na društvenim mrežama, ali nije poznato kada je on urađen, niti gdje se nalazi. Na muralu se vidi Ricudisov lik, a u pozadini su zastave Grčke i Srbije. Podsjećamo, patrijarh srpski Irinej odlikovao je krajem januara Ricudisa ordenom Svetoga cara Konstantina. “Marinos Ricudis bio je u situaciji da izvrši dužnost grčke države i učestvuje u sramnom napadu na naš narod, zemlju i on je, kao komandant vojnog broda, došao je u Jadransko more, gdje mu savjest nije dozvolila da ispuni ono što je bio dužan da učini, vratio se

Inspektore Međunarodne agencije za atomsku energiju interesovalo je da li vlasti Slobodana Miloševića vrše određene eksperimente, čiji bi konačni cilj bio obnova prekinutog nuklearnog programa maršala Tita U jutarnjim časovima 27. aprila 1999. godine inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju ponovo su posetili Institut za nuklearne nauke u „Vinči”. Gotovo u isto vreme kada su se međunarodni nuklearni posmatrači pojavili na ulazu u Institut, na internetu se pojavila satelitska fotografija sa natpisom „Vinca Nuclear Reserach Installation, Serbia”. Na slici su se jasno videli Reaktor RA, Reaktor RB, laboratorije za „vruću hemiju” i proizvodnju radioizotopa, kao i moćna Akceleratorska instalacija TESLA. – Činilo nam se da smo već bili određeni kao

Poznati srpski glumac tumači ulogu u filmu „Balkanska linija“ ruskog reditelja Andreja Volgina. U ekskluzivnom intervjuu za Russia Beyond Miloš Biković je ispričao dopisnici Katarini Lane o radu na ovom filmu. Film je posvećen događajima iz 1999. godine, kada za vreme NATO bombardovanja Srbije bataljon ruskih padobranaca zauzima aerodrom Slatina na Kosovu, odbija napade Albanaca i NATO vojske i spašava zarobljene Srbe. To je vojna drama zasnovana na istinitim događajima koji su još uvek bolno mesto ne samo za Srbe, već i za mnoge Ruse. Miloše, šta Rusi misle o tim dešavanjima? Miloš Biković: Uglavnom većina ne zna šta se zapravo desilo, i ovaj film na neki način će osvetliti

Italijani objavili istraživanja o osiromašenom uranijumu, Srbija formira savet stručnjaka. Ispitaće vezu između agresije Alijanse 1999. i epidemije obolelih od karcinoma Savet za pripremu pisanja tužbe protiv 19 zemalja članica NATO koje su 1999. godine bombardovale Srbiju biće formiran u petak veče u Nišu. Njegovi članovi biće ugledni srpski akademici, advokati, lekari, pravnici i profesori medicinskih fakulteta. Savet će, najpre, pripremiti naučne dokaze o uzročno-posledičnoj vezi između bombardovanja osiromašenim uranijumom i povećanja broja obolelih od karcinoma. Tužbom će, potom, tražiti naknadu štete za obolele i preminule vojnike i žitelje Srbije. Formiranje ovog Saveta, gotovo se podudarilo sa u četvrtak obelodanjenim zaključkom Istražne komisije italijanskog parlamenta da “postoji jasna veza između izlaganja osiromašenom

Američkog ambasadora u Srbiji Kajla Skota, umesto na Kongres srpsko-američkog prijateljstva, pod hitno bi trebalo odvesti na onkološko odeljenje bilo koje zdravstvene ustanove u Srbiji da uživo vidi rezultate „izazova i neslaganja“ između dve zemlje, kako g. ambasador pre neki dan, diplomatski, licemerno, opisa NATO bombardovanje Srbije 1999. godine. Američki ambasador u Srbiji Kajl Skot uveren je da su Srbi – guske! Da im narodno sećanje ne seže duže od dva – tri dana u prošlost i da je šaka kukuruza i pšenice bačena na sto pred njih dovoljna da im izbriše to sećanje. Može biti da je g. ambasador i u pravu! Pre neki dan, g. ambasador u Beogradu,