Početkom 2010. godine na Kordunu, delu nekadašnje Republike srpske Krajine, zabeležene su pojave kao preslikane sa prostora Kosova i Metohije; lopovi upadaju u kuće i staje, obore i garaže, uzimaju šta im je volja: traktore, krave, svinje, poljoprivredne mašine, seno… Na Kosovu to rade Šiptari, na Kordunu Hrvati. I na jednom i na drugom prostoru žrtve su Srbi. Na Kordunu je to jad i čemer od ono malo Srba koji su odlučili da se vrate posle „Oluje“. Žive od stočarstva i poljoprivrede. Preživljavaju, tačnije rečeno, uglavnom tamo starčad, uz poneku mlađu porodicu. Zna se ko su lopovi ali država Hrvatska ništa ne preduzima da zaštiti svoje građane. Kordun je relativno

Ni danas, mada su prošle decenije, nema odgovora na pitanje zašto se ratni zločinac, prijatelj Ante Pavelića, čovek koji je spasao i njega i hiljade ustaških koljača, vratio 1967. godine u Jugoslaviju, nastavio da živi u slobodi, i kao častan čovek umro u gradu svoje mladosti Trst je delovao mirno i gotovo pospano tog popodneva, desetog septembra 1967. godine. Niko u gradu, pa ni oni kojima je to bio posao, nije naslućivao da će se tog dana dogoditi nešto što će zatalasati evropsku i američku javnost, političke i obaveštajne strukture posebno. Na uzvišenje iznad grada, mesto gde je davno podignuta Tvrđava San Đusto, a pored nje sagrađen istoimeni hotel, lagano

Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa „Argument“, ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina vodi frankfurtske „Vesti“, pa ga je vlasnik smenio zbog „preteranog“ bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?) I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra