Dan herojske odbrane Beograda 1915. godine obeležen je odavanjem počasti srpskim vojnicima koji su u Prvom svetskom ratu branili prestonicu od znatno moćnijeg neprijatelja. Na Spomen-kosturnicu braniocima Beograda 1915. godine na Novom groblju venac je položio Andreja Mladenović, zamenik gradonačelnika. – Večna slava i hvala braniocima Beograda koji su pre 101 godinu branili Beograd do poslednjeg. Ono što im je major Dragutin Gavrilović tada poručio ostalo je večno zapisano kao simbol borbe srpskog naroda i srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Odavanjem pošte i sećanjem na heroje koji su branili naš grad podsećamo potomke da ne zaborave herojski čin i veliko stradanje svih onih koji su dali život za slobodu

Da je blagoslovena svaka vaša radnja. Nad Srbima, ortodoksima, sve što sveti ratnici Beča učine nije, nit može zločinom biti – govorili su kapelani crno-žutim soldatima OSVIĆE 12. avgust 1914. godine. Iza udaljenih vrhova pod jutarnjom, treperavom izmaglicom nevisoke, plavičaste planine, iza Cera već izranja krvavo-rumeni kotur sunca. Sunčeva svetlost istoga trena osvetli i vodotok i, evo, prosvetljavajuće seni svanuća, sa leve strane Drine, obasjavaju bivak vojni. Uznemireni konji ržu. Komordžije ih smiruju. Budni su i vojnici koji su svu noć san prizivali, pokušavali zaspati u zgradama ili pod šatorima, u štalama ili kolibama, pa i u na brzinu podignutim skloništima, na zemlji i granju, pod punom ratnom opremom. Soldat

U Njegoševom parku u Podgorici, na levoj obali Morače, nedaleko od poznatog Blažovog mosta, opelom koje su služili sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske i prigodnom svečanošću kojoj je prisustvovao veliki broj građana, juče je odata pošta Ljubu Jevtiću, Srbinu iz Srebrenice, kojeg su pre tačno 100 godina, 16. septembra 1916, tu streljali austrougarski okupatori. skromno spomen-obeležje koje su mu posle Prvog svetskog rata s poštovanjem tu podigli zahvalni građani Podgorice. Spomenik je tu čamio u korovu i zub vremena je činio svoje sve do pre pet godina kada je istoričar Vukić Ilinčić jednim kratkim tekstom podsetio na ovog zaboravljenog heroja i podstakao akciju da se njegov spomenik obnovi i uredi. Na skromnom

Kosta Rakić (94), koji je predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću predao ordenje Petra Bojovića, za “Novosti”: Morao sam da ih spasem od komunista Jaka veza i prijateljstvo sa porodicom vojvode Petra Bojovića, počela je pre gotovo devet decenija. Veliki teret i dug prema najmlađem srpskom vojvodi skinut mi je sa duše, kada sam konačno ispunio amanet dat njihovoj porodici i predao srpskom narodu vojvodino odličje, koje sam čuvao 56 godina. Ovako za “Novosti” počinje priču Beograđanin Kosta Rakić (94), pravnik i novinar, koji je pre nekoliko dana ordenje vojvode Bojovića predao predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću. – Procenio sam da je sada trenutak da ispunim zavet porodice Bojović, da znamenje zaštitim pre

Da li ste čuli za Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju i njenu herojsku borbu protiv udruženih Nemaca i Bugara pod komandom Fon Makenzena? Da li je 100 godina kasnije proćerdano sve za šta su dali živote, a ništa nisu tražili zauzvrat? Odmah po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, u Srbiji se spontano pokrenuo dobrovoljački pokret, a Beograđani su bili prvi koji su dobrovoljno stupili u srpsku vojsku da bi se borili protiv austrougarskih snaga i njih su sledili i mnogi Srbi i Južni Sloveni koji su krenuli u oslobodilački rat protiv dvoglave imperije. Austrougarska je, međutim, mobilisala veliki broj Srba koji su živeli njenim tadašnjim provincijama Bosni i Hercegovini i Krajini i

Meštani planinskog sela Igrište, nedaleko od Kuršumlije, sakupili su 30.000 evra i podigli spomenik Drugom pešadijskom puku “Knjaz Mihajlo”, poznatijem kao Gvozdeni puk Meštani planinskog sela Igrište, nedaleko od Kuršumlije, sakupili su 30.000 evra i podigli spomenik Drugom pešadijskom puku “Knjaz Mihajlo”, poznatijem kao Gvozdeni puk, jednoj od najslavnijih srpskih vojnih jedinica svih vremena koja je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. imala izuzetno velike gubitke. U želji da sačuvaju od zaborava taj deo srpske istorije, inicijativu za podizanje spomenika pokrenulo je nekoliko najstarijih meštana tog sela, koji su prvo formirali Udruženje “Gvozdeni puk – Igrište”. S obzirom da oni retko dolaze u grad, samo nekoliko puta godišnje, na razne načine su

Dragi prijatelji i saradnici, Sa radošću vas pozivamo na otvaranje izložbe Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata u Novom Sadu, koju organizujemo u saradnji sa Arhivom Vojvodine. Svečano otvaranje izložbe će biti 15. septembra 2016. godine u Arhivu Vojvodine sa početkom u 13 časova. Pridružite nam se u nameri da ponosno ispričamo veliku priču o našim precima!   Izvor: Slavnim precima Vezane vijesti: 102 godine od Cerske bitke Surdulica – klanica Kako je nastala srpska uniforma Hrabri srpski vojnici slomili dva carstva!

Priča o Dragiću Matiću koji je u rat otišao mlad, a kući su se vratili sablja i dva kraljevska ordena Dragić Matić je bio najveći junak iz osečanskog kraja u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912–1918. Jedini je od pet Osečanaca koji su dobili Orden Karađorđeve zvezde a da se nije vratio živ iz rata. Unuk je Milića i sin Save zvanog Ćoso, zemljoradnika iz zaseoka Jovići u selu Osečina. Rođen je 1885. godine, a rastao je uz brata Radomira i sestru Radojku. Pored njih i roditelja u kući je živeo i njegov stric Bogić koji se nije ženio. U varošici Osečina učio je Osnovnu školu „Braća Nedić” koja nosi

Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Srbije Aleksandar Vulin poručio je danas da je istorija Srbije istorija borbe za slobodu i da Srbija nikada neće dozvoliti da se njena istorija prekroji ili prilagodi dnevno-političkim potrebama bilo koga. On je kod Spomenika osmatračnice sa Kajmakčalana u Pionirskom parku u Beogradu, gdje je položio vijenac povodom 100 godina od Bitke na Kajmakčalanu, rekao novinarima da je sto godina malo da bi se zaboravili zločini kao što je malo da se zaborave pravi prijatelji. “Zahvaljujući junacima sa Kajmakčalana, onima koji su otvorili Kapiju slobode, koji su probili zidove i ograde koji su Srbiju držali u ropstvu, mi danas govorimo svoj jezik,

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“. Pesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel. Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“. Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković

Kako je i zašto propao prvi pokušaj istorijskog izmirenja Srba i Hrvata. Austrougarski oficiri Hrvati nisu ostali verni zakletvi Kraljevini SHS Primajući NIN-ovu nagradu januara 1990. godine za roman “Vaznesenje”, danas, već pomalo zaboravljeni pisac Vojislav Lubarda, podsećajući na 70 godina od postanka jugoslovenske države i prvog “istorijskog pomirenja” Srba i Hrvata, reći će da su Srbi iz Srbije učinili ono što im je odvajkada ležalo u prirodi – “da praštaju i najgorim dušmanima”. Ovaj književnik, koji je sedamdesetih godina prošlog veka morao da izbegne iz Sarajeva samo zato što nije mogao licimerski da prikriva ko je i šta je, dodao je tom prilikom “da Srbi, odnosno njihovi politički prvaci,

Sivomaslinasta uniforma vojske kralja Petra I Karađorđevića stvorila je takav kult nepobedivosti u narodu da i dan-danas, vek kasnije, niko ne može ni da zamisli branitelja države bez prepoznatljive boje pantalona, bluze, šinjela i kape. Pobede u oba balkanska i herojske borbe u Prvom svetskom ratu neraskidivo su povezale vojsku sa stanovništvom te da je ratna uniforma postala narodna nošnja. Malo ko zna da su boja i model vojničke odeće, pa čak i čuvena šajkača, uvezeni u Srbiju iz inostranstva još u 19 veku. UTICAJ AUSTRIJE – U to vreme najveći uticaj na uniformu naše vojske imali su Austrija i Rusija, a u manjoj meri Nemačka i Francuska. Pre uvođenja

Državna ceremonija obilježavanja 102. godišnjice Cerske bitke biće održana u okviru spomen-kompleksa “Cerska bitka” u mjestu Tekeriš kod Loznice. Ceremoniju će predvoditi državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dragan Popović, a organizator je Odbor za njegovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije Vlade Srbije. Kraj spomen-kosturnice u Tekerišu vence će položiti i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, gradova Loznice i Šapca, opštine Krupanj, kao i predstavnici brojnih udruženja i građani opredijeljeni za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, navodi se u saopštenju Odbora. Cerska bitka, koja se odigrala tokom avgusta 1914. godine, predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobjeda srpske vojske u Prvom svjetskom ratu. Ona je

Delo i plemenito ime Darje Korobkine, milosrdne sestre iz Sankt Peterburga, po mnogo čemu ravni su antičkom mitu Skloni smo zaboravu, zaboravljamo heroje, prepuštamo matici vremena i vredne umetnike. Zatajeno je mnogo toga dragocenog, nemarom, ali i surovim životnim okolnostima. Borhes je jednim stihom davno zabeležio: „Odvažni mramor vređa svemoć zaborava.” Veliki pisac zaista je bio u pravu. Međutim, moć zaborava, pokazaće se, nije i svemoć iz Borhesove pesme. Posle više od sto godina, ovde kod nas u Srbiji, javlja se jedna blagotvorna iskra duha da osvetli veliko, plemenito ime Darje Korobkine, milosrdne sestre čije je humano delo po mnogo čemu ravno antičkom mitu. Ovog avgusta u Bačevcima otkrivena je

Aleksej Čagin, predsednik Udruženja narodnih heroja Rusije. Žrtvovanje je deo vojničke zakletve, vi to znate – kaže hrabri Rus U Bačevcima ispod Gučeva, na obali Drine, pred spomenikom palim borcima Drinske divizije, samo jedan čovek je sedeo na stolici ispred spomen-ploče Darje Aleksandrove. Ostali su stajali mirno. U početku na pristojnoj distanci od čoveka koji nema noge. Major Aleksej Čagin, narodni heroj Rusije, nekadašnji komandant antiterorističke grupe Severnokavkaskog vojnog okruga, invalid je. Pozvan je u Bajinu Baštu kao gost Zavičajnog udruženja “Strmovo”, na odavanje počasti Ruskinji koja je 1914. došla u Srbiju kao bolničarka i koja je samo u jednom danu strašne Cerske bitke previla više od 100 boraca Drinske

Šta je Arčibald Rajs pisao u izveštajima sa fronta, koji su objavljeni u švajcarskoj štampi pre 100 godina. Protiv Srbije „istrebljivački rat“. Stravični zločini nad civilima. Nemaju ni pedalj zemlje, ali se ne predaju Do 3. oktobra Beograd je bombardovan 36 dana i isto toliko noći. Uprkos tome, brojni stanovnici nisu hteli da napuste grad. A treba imati hrabosti pa ostati u ovom gradu jer su posledice razaranja ogromne: oštećeno je 700 kuća, od kojih 60 državih. Univerzitet je gotovo potpuno uništen, Državna fabrika duvana potpuno je izgorela, zgrada „Državne lutrije“ i Stari dvor ozbiljno su oštećeni, a najviše je stradala gradska tvrđava. Neprijatelj je bacao sve vrste projektila na

Da li se mogu zaboraviti zločini Južnih Slovena iz 1914. godine? Posle prvih operacija, opšte razočaranje u “braću” preko Drine, Save i Dunava. Za junaštvo u ratu protiv Srbije, Hrvat iz Bileće dobio titulu barona Mnogi i najdobronamerniji prijatelji Srbije skloni su da povremeno upozore da zaboravimo prošlost, da zaboravimo šta nam se događalo u prošlom i pretprošlom veku, da zaboravimo istoriju, da se okrenemo budućnosti i da gradimo novu i drugačiju Srbiju. Ne sumnjajući nimalo u njihove dobre namere ponekad im je teško objasniti da nažalost Srbi i Srbija ne mogu da pobegnu od istorije, da je ona isprepletena sa svim onim što nam se i danas dešava. Susrećemo

Užice – S pažnjom Užičanka Vera Kostadinović iz svoje tašne vadi i pokazuje jedan prastari novčanik od teleće kože, kao i srebrom optočen džepni sat „doksa” na kome je ugravirana godina proizvodnje 1903. Novčanik je obnovila i već ga koristi, a sat je bez kazaljki, ali se može popraviti i valja mu kod časovničara. – Ovi predmeti su zaostavština učesnika Velikog rata Mihaila Kostadinovića, dede mog supruga. U porodici smo novčanik i sat čitav vek, kao i ratnikovu uramljenu fotografiju, čuvali od zaborava, poštujući njega, vojevanje i tradiciju. Prvo ih je za života čuvao moj svekar Antonije. Potom, u novije vreme moj suprug Đurđe i dever Srboslav, ali su obojica

Zaboravljeni zapisi francuskog lekara o stradanjima Srba štampani na srpskom jeziku. Bio je šef civilnog saniteta u Šapcu i verno je beležio tadašnja nezapamćena zverstva austrougarskih vojnika Šabac je u Prvom ratu bio grad koji je najviše stradao. Srušen je do temelja 1914, a hiljade njegovih žitelja su pobili Austrougari koji su u varoš ušli, od tadašnjeg rimskog poglavara pape Pija 10. – “razrešeni” greha. I 1915. je bilo isto. Novo stradanje. Popis kaže da je grad koji je 1910. imao 11.541 imao stanovnika 1916. samo njih 4.823. Posle rata, mnogi izbegli Šapčani nikada se nisu vratili, i zato je malo pisanih svedočanstava i hronika toga vremena. Kada smo prošle

U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici živela je smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš… Valjevo danas ni nalik gradu s početka zime 1914. kada je vojvoda Živojin Mišić trijumfalno ujahao u grad nakon Kolubarske bitke, a opet po svemu nalik – slavan i dobrano zaboravljen u svojoj slavi! Grad stradalnika i stradalih, varoš možda i najprećutanijeg dela istorije koju je pojela upravo istorija… – U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici, danas Istorijskom arhivu Valjeva, žalosno i sramotno samotnoj kući u kojoj je živela smrt i umirao život te proklete

Ko voli majku Srbiju i svoje najdraže, neka pođe u odbranu otadžbine, kazao je oficir u ruskoj stepi, a mi pojurili jedan preko drugoga, strahujući da će reći ’dosta’ – svedoči Jovan Zeković sa Romanije kojeg je rat preveo preko pola sveta do zavičajnih gudura Čačak – Šest godina vojevanja, šest ljutih rana, utisnule su beleg na licu Romanijca Jovana Zekovića, da ga ni najbliži nisu prepoznali, kad im se ukazao na povratku. Njega je ratna staza povela preko 50 država i dva okeana i na pravoslavni Vaskrs 1918. spustila na Solunski front, da se zajedno s braćom izbori za povratak i slobodu otadžbine. Selo Bjelosavljevići, odakle su Zekovići, smešteno

Podsećajući na atentat iz juna 1914, ugledni američki list napisao da je Austrougarska pet dana kasnije objavila rat Bosni umesto Srbiji „Njuork tajms” je poznat kao pouzdan izvor informisanja, pa i kada mu se potkrade neka greška, uredništvo objavi ispravku, makar se radilo o tekstu starom više od 100 godina. Međutim, u utorak, na godišnjicu Sarajevskog atentata, objavili su članak s materijalnom greškom koju do danas nisu ispravili. Tekst u istorijskoj rubrici „Nisu zaboravljeni” posvećen je Francu Ferdinandu, zbog čijeg je ubistva započeo Prvi svetski rat. Napis počinje rečenicom da je osamnaestogodišnji student Gavrilo Princip 28. juna 1914. u Sarajevu ispalio metak koji je promenio svet. Potom novinar objašnjava motive ovog