Емерико Марија Лачети, пуковник италијанског Црвеног крста, за “Новости”. Удисао сам отровне честице током НАТО бомбардовања 1999. и добио џиновски тумор РИМ СПЕЦИЈАЛНО ЗА “НОВОСТИ” Са Косова сам се вратио у Рим јула 1999. године, где су ме чекали супруга и троје деце. Већ у новембру почели су проблеми са дисањем, а на првим прегледима установљена ми је огромна маса у средини плућа, величине 12 са 14 центиметара. Крајем децембра потврђена је дијагноза да је реч џиновском тумору – почиње ексклузивну причу за “Новости” Емерико Марија Лачети, пуковник Црвеног крста, Одељење Војске Италије, који је као мајор и командант службе за ванредна стања био у мисији на Косову и Метохији

АРВАРИН – Годишњица погибије десеторо цивила у НАТО бомбардовању моста на Великој Морави у Варварину обележена је данас на том месту поменом жртвама и полагањем венаца и цвећа на спомен обележје. Обраћајући се породицама жртава, суграђанима, представницима бројних институција, председник Општине Варварин Војкан Павић подсетио је да је Варварин тада делио судбину Србије. „Званичници НАТО су и тај напад назвали легитимном војном метом, а страдање цивила колатералном штетом. Оваквим безочним лажима као да су желели да још једном убију и жртве и преживеле”, рекао је он. Он је додао да су и данас „ране видљиве и дубоке, а да „боли то што злочинце није стигла рука правде ни после толико година”.

Миланка Маринковић (70), чији је јединац Зоран убијен 30. маја 1999. године, за “Новости”. Поносна на сина који је пришао да помогне повређенима и несрећна због његове доброте која га је коштала живота Миланка Маринковић (70) из села Варварин код истоименог насеља у Расинском округу, мужа Томислава (57) је сахранила 3. јула 1998. године, а само 11 месеци касније, на данашњи дан, изгубила је и сина јединца, Зорана. Она је једна од мајки чија су деца страдала у НАТО бомбардовању моста преко Велике Мораве, које је у трену однело 10 невиних жртава. Живи поносна на сина, који је пришао мосту да помогне повређенима и једнако несрећна због доброте која га

Операција “Стрела” је агресивна војна операција, садржана у скупу нападачких борбених дејстава ОВК потпомогнутих снагама албанске војске и НАТО, а против јединица Војске Југославије у периоду од 26. маја до 10. јуна 1999. године. Циљ операције “Стрела” био је сламање отпора, разбијање и уништење одбрамбених пограничних снага ВЈ, те отварање коридора за додатно убацивање терориста на подручје Косова и Метохије и пресецање комуникација на линији Пећ – Призрен. Идеја генерала Веслија Кларка, тадашњег команданта НАТО снага била је да око 20 000 војника убаци у Метохију и тако сломи одбрану Приштинског корпуса. Мимо устаљене линије НАТО командовања, Кларк је ангажовао и америчку стратешку авијацију која је тукла наше јединице из

НАТО бомбардовање 1999. године обележиле су, међу многим херојима, и српске хероине добровољци. Уместо варјача латиле су се пушке, а на велику жалост, из рата се неке нису вратиле. Прва жена добровољац у српској војсци била је Слађана Станковић, која је погинула на Косову 5. јуна 1999, помажући рањеним саборцима. Кобног дана, у јеку крвавих борби на Паштрику, минобацачка граната из Албаније директно је погодила код Шех Махале видно обележен камион Црвеног крста који је превозио српске рањенике. Тада је погинуло неколико војника, а тешко повређени били су један војни полицајац, возач заставник Саво Ердељан и болничарка доборовољац Слађана Станковић. Једини који је лакше рањен и који је имао срећу

Пре тачно деветнаест година су авиони НАТО на Ниш бацили стотине касетних бомби. Смртно је страдало 15 људи. Многе касетне бомбе су остале да и данас буду претња. Па ипак, власти у Србији као да су на њих заборавиле, пише Дојче веле. Седмог маја 1999. Нишлијка Гита Јовић отишла је на посао као и сваког другог дана. Био је петак и дан када је последњи пут била стоматолошка сестра. “Био је тмуран неки дан“, прича Гита (59) за ДW. “Чули су се млазеви авиона, нека галама. Мислила сам, негде ће да оду. Одједном, у десној нози сам осетила јак бол. Тог тренутка ми ништа није било јасно, а онда сам схватила

У Нишу је данас парастосом и полагањем вијенаца обиљежен Дан сјећања на цивилне жртве НАТО агресије 1999. године. Помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Милошевић истакао је након полагања вијенаца код споменика жртвама НАТО агресије у Нишу да је Србија скупо плаћала своју слободу, и то увијек крвљу, те подсјетио да су и 7. маја 1999. године жртве били недужни људи. Вијенце су положили и представници Града Ниша, Нишког управног округа, породице жртава, удружења и грађани оприједељени за његовање традиција ослободилачких ратова Србије. Поред ректората Нишког универзитета и пијаце код нишке Тврђаве подигнута су два обиљежја цивилним жртвама НАТО агресије 1999. године, када је од

Координационо тело и Национална лабораторија за научно истраживање последица НАТО бомбардовања биће формирани у наредних месец дана, најавио је министар заштите животне средине Горан Триван. Тако ће Србија први пут званично и институционално почети да се бави последицама страшног злочина из 1999. године. Оснивање лабораторије не подразумева формирање нове научне установе, већ координацију свих државних лабораторија које су способне да спроведу истраживања о штетном утицају НАТО пројектила који су засули Србију, а посао ће трајати неколико година. Министар напомиње да ће држава настојати да истраживања спроведе и на Косову и Метохији, јер, каже,  осиромашени уранијум и хемија не праве разлику међу нацијама, то није политичко питање. Иако се последњих година неколико различитих тимова  наших еминентних научника и лекара њиме бавило,

У Мурини је данас обиљежена деветнаеста годишњица од када су се разорни пројектили НАТО пакта сручили на лимски мост и недужне мјештане ове варошице на сјеверу Црне Горе. У НАТО бомбардовању Мурина, једном од најтежих злочина током агресије на СР Југославију, страдало је шест цивила, од чега троје дјеце. НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру насеља. Страдали су цивили који ни на који начин нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима двије дјевојчице и један дјечак. Погинули су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и

У мјесту Мурино данас ће бити обиљежено 19 година од НАТО бомбардовања ове варошице на сјеверу Црне Горе у којем је страдало шест цивила, од чега троје дјеце. Помен жртвама НАТО агресије на варошицу Мурино организују Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе, мјесна заједница Мурино и Удружење књижевника Црне Горе. Његово преосвештенсво епископ будмиљанско-никшићки Јоаникије служиће од 11.00 часова помен испред споменика жртвама агресије у Мурини. Након помена и полагања цвијећа биће уприличен пригодан програм у којем ће наступити пјесници из Удружења књижевника Црне Горе, саопштено је из Српског националног савјета. У НАТО бомбардовања Мурина страдало је шест цивила, од којих троје дјеце. НАТО авијација је без икакве објаве

Официр из тадашње ЈНА, после рата на простору бивше Југославије, настанио се са породицом у Шиду, а погинуо је на падинама Проклетија као највећи Србин када се са својом четом супроставио бројнијим терористичким снагама ОВК, где је покушавао да из обруча извуче рањене војнике. Како се десила погибија Иванковића и које су биле његове последње речи када га је погодио снајперски метак сведочи војник Саша Јовић. – Крунослав Иванковић се налазио са моје леве стране, имао је заклон једне велике букве, Негић је био испред мене иза једне друге букве која је била откинута на пола, Неџмедин се налазио са моје полудесне стране заједно са Данилом Војводићем, добровољцем који је,

У нападу НАТО-а на зграду РТС-а у Београду у априлу 1999. године у тадашњој Савезној Републици Југославији погинуло је 16 новинара, али, ипак, није услиједила снажна међународна осуда као након напада на лист “Шарли ебдо” у Паризу 2015. године, објавио је канадски Центар за истраживање глобализације. У тексту под насловом “Заборављни ратни злочини: Напад на државну телевизију Србије 1999. године избрисан из досијеа” наводи се да се овај заборављени ратни злочин догодио 23. априла 1999. године у оквиру ваздушне кампање НАТО-а заједно са припадницима Ослободилачке војске Косова, паравојном јединицом повезаном са Ал каидом и организованим криминалом, а против СРЈ. Аутор напомње да тада није било великих јавних кампања за 16

Пошту страдалима пре 19 година код споменика “Зашто?” одали су представници РТС-а, државних органа и породице погинулих Београд – Тачно у 2.06 ноћас навршило се 19 година од убиства 16 радника Радио-телевизије Србије (РТС) у НАТО бомбардовању зграде у Абердаревој улици, а пошту страдалим код споменика “Зашто?” одали су представници РТС-а, државних органа и породице погинулих. После минута ћутања, у име РТС-а венце су положили и запалили свеће генерални директор РТС-а Драган Бујошевић и председник Управног одбора РТС-а Владимир Вулетић, као и породице убијених радника, наводи се на сајту РТС-а. Мирослав Медић, брат убијеног Синише, обратио се окупљенима запитавши – Зашто? “Деветнаест година већ стојимо овде испред споменика ‘Зашто?’ да

Данас се навршава 19 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије /РТС/, када је погинуло 16 раднике те телевизије, што је био први случај да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ. У ноћи 23. априла 1999. године у 2.06 часова у агресији на Србију, НАTО је извршио напад на зграду РТС у центру Београда. Међународна организација за људска права “Хјуман рајтс воч” је 2000. године саопштила да није било никаквог оправдања за бомбардовање зграде телевизије. Удружење новинара Србије /УНС/ и Синдикат новинара Србије позвали су новинарске асоцијације и синдикате из држава чланица НАTО-а да затраже у својим земљама независне истраге тог ратног злочина. Челници НАTО-а тврдили су да

Не могу да дигнем руку на себе, а хоћу Топао, сунчан априлски дан у Сурдулици. 27. април 2009. Зраци падају и обасјавају брзу, бистру реку Врлу, а ветар који долази са околних брда, док стојимо испред новосаграђене куће Милићевих, увлачи се под кожу. Изазива неподношљиву језу у пустој улици Змај Јове. Десет година које следе носе са собом трауматична сећања на 27. април 1999. године. Тада су две бомбе разорне моћи погодиле породичну нову кућу Војислава Милића у којој су девет лица погинула, од тога шесторо његових најмилијих. На мермерној плочи постављеној на кући, у којој нико не станује, стоје имена погинулих: Стаменке (66), Александра (37), Весне (37), Миљане (15),