U Skupštini Beograda nedavno je promovisana knjiga Ratka Dmitrovića u izdanju kompanije “Novosti”. Snažan pokušaj da se prikažu odnosi Srba i Hrvata REDAK i snažan pokušaj da se kroz dva simbola – krst i križ – prikažu odnosi Srba i Hrvata, čije vođe često zaborave hrišćanske poruke, knjiga “Krst na križu” Ratka Dmitrovića za kratko vreme izazvala je veliku pažnju javnosti. To je pokazala i promocija u prepunoj Svečanoj sali Skupštine grada Beograda. Publika, u kojoj su bili predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, akademik Dragoslav Mihailović, gradski menadžer Goran Vesić, istoričar dr Radoš Ljušić i druge ugledne ličnosti, pažljivo je slušala mišljenje recenzenata i autora, koji su govorili o odnosu

U bijeljinskoj Biblioteci “Filip Višnjić” održana je promocija knjige Ratka Dmitrovića “Krst na Križu” , koji je svojevrsni “vodič za bolje razumijevanje srpsko-hrtvatskih odnosa” . Dmitrović je donedavno obavljao funkciju direktora Večernjih novosti , a u bogatoj novinarskoj karijeri , između ostalog, bio je i dugogodišnji dopisnik beogradske Politike iz Zagreba. Za knjigu “Krst na Križu” Ratka Dmitorvića, Milovan Vitezović je, kao jedan od recenzenata, naveo da to nije knjiga optužbi, već knjiga istina. Pisana je ,kaže, da se sačuvaju za one “koji zaboravljaju brzinom svjetlosti”, za one sklone nacionalnoj amneziji. Srpsko-hrvatske odnose Dmitrović tumači prvenstveno kroz prizmu religije. “Krst na križu” je vrlo obimna dokumentacija iz bogate novinarske biografije

U Narodnoj biblioteci “Filip Višnjić” u Bijeljini večeras će biti predstavljena knjiga Ratka Dmitrovića “Krst na križu”, koja sadrži priloge za bolje razumijevanje srpsko-hrvatskih odnosa. Dmitrović je novinar-istraživač i generalni direktor srpske kompanije “Novosti”, a porijeklom je sa teritorije današnje Hrvatske. Autor kaže za knjigu da je plod tridesetogodišnjeg istraživanja i pokušaja da objasni i sebi i drugima otkuda tolika mržnja iz dijela hrvatskog naroda prema svemu što je srpsko. Dmitrović ocjenjuje da je budućnost hrvatsko-srpskih odnosa u spoznajama i suočavanju sa činjenicama koje su nesporne. Predstavljanje knjige “Krst na križu” u bijeljinskoj Biblioteci biće održano u 19.00 časova. Izvor: SRNA Vezane vijesti: „Krst na križu“ bez retka mržnje |

Predvečerje kasnog jula, 1940. godine. Dan se lagano gasio u dolini ispod Petrove gore. U kafanu na periferiji čuvene Banje Topusko, smeštene na prostoru koji spaja Baniju i Kordun, ušla su četvorica mladića i posedala za sto kod zida, suprotno od šanka. Na drugoj strani prostorije, gde je bilo desetak stolova, dvojica starijih ljudi igrala su karte. Dva stola dalje, prema onoj četvorici, leđima okrenut ka zidu, sedeo je čovek pedesetih godina, s kosom puštenom do ramena i bradom kakvu viđamo kod pravoslavnih sveštenika. Četvorka je najpre šaputala a kako je vreme prolazilo i na stolu se povećavao broj krigli od piva, njihov razgovor bio je sve glasniji. Na čoveka

Da, svi oni su na ovu temu ćutali početkom devedesetih i svi, već decenijama, ponavljaju da je Srbija razbila Jugoslaviju U Sarajevu je pre dva dana promovisana Deklaracija o zajedničkom jeziku. Tridesetak osoba, s prostora bivše SFRJ, ovim papirom podseća da je jezik kojim govore Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, jedan jezik. Kolosalno otkriće, ravno tvrdnji da ispod savskog mosta teče reka Sava. Mali je prostor, tema široka ko sinje more, pa ću ekonomisati rečima, kako je govorio pokojni Risto Kubura. Krećemo od Ljudevita Gaja, vođe Ilirskog pokreta. On je ilirce ubeđivao da je srpski jezik, štokavica, savršen, te da ga Hrvati moraju uzeti, a kad ga uzeše zahvaljivao je “braći

Nije Brana Crnčević France Rozman, Ivan Levstik, Jozo Ćurle ili, daleko bilo, Štrosmajer, pa da ima ulicu u Beogradu Idete preko Ulice Matije Gupca, zatim Otona Župančiča i kroz Sinjsku, a pošto je ona do nje jednosmerna vratite se na Slavka Kolara, možda i do Stanka Vraza pa sve do Ulice Joze Šćurle, ona je dvosmerna. Ako ni tamo ne nađete ovo što tražite, vratite se Ulicom Augusta Šenoe pa do Dalmatinske. Malčice dalje imate jedno skretanje koje vodi u Zadarsku ulicu, pa onda vozite do Gospićke, e tu biste mogli da završite posao, osim ako ono što tražite nisu prebacili u Ulicu Franca Rozmana, možda i u Splitsku ili

Hoće li Makedonci u Đorđu Ivanovu, u danima pred nama, dobiti svog Karađorđa, ili novog Pitu Gulija. Po onome što gledamo poslednja dva-tri dana, izgleda da je Balkan dobio novog Karađorđa. Preterujem, naravno, ali je meni ta asocijacija zaista sevnula kada je objavljeno da je predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov, odbacio zahtev Brisela da pogne glavu i dodeli mandat premijera Zoranu Zaevu, koji je skupštinsku većinu obezbedio tako što je prihvatio antiustavni zahtev Albanaca (sročen u Tirani) čiji karakter konfederalizuje Makedoniju i stavlja na nju posmrtni pokrov. Ivanov se digao protiv moćne, strašne imperije zvane NATO i Evropske unije pride. Odbio je Hana, Stoltenberga i sinjoru Mogerini, odnosno njihov zahtev da

Ni Davidović, ni Šljivančanin nisu moji favoriti, heroji, junaci… apsolutno ne, ali u ovom slučaju njih dvojica su gotovo nevažni Gotovo nesnošljiva količina licemerja – podignutog isključivo na političkom stavu i ubeđenju, odavno registrovanog kod nekih novinara, političara, pisaca, angažovanih intelektualaca, javnih ličnosti Srbije – dokazana je po ko zna koji put i ovog januara, a temelji se na dva slučaja vremenski udaljena 11 godina. Prvi se odigrao u Novom Sadu, drugi u Beški, selu inđijske opštine, lepoj varoši na desnoj strani Dunava. Stariji incident registrovan je na novosadskom Filozofskom fakultetu, gde su samozvani antifašisti držali tribinu na koju je upala grupa predvođena Goranom Davidovićem. Navodno, zveknuo je i jedan