У Скупштини Београда недавно је промовисана књига Ратка Дмитровића у издању компаније “Новости”. Снажан покушај да се прикажу односи Срба и Хрвата РЕДАК и снажан покушај да се кроз два симбола – крст и криж – прикажу односи Срба и Хрвата, чије вође често забораве хришћанске поруке, књига “Крст на крижу” Ратка Дмитровића за кратко време изазвала је велику пажњу јавности. То је показала и промоција у препуној Свечаној сали Скупштине града Београда. Публика, у којој су били председник Републике Српске Милорад Додик, академик Драгослав Михаиловић, градски менаџер Горан Весић, историчар др Радош Љушић и друге угледне личности, пажљиво је слушала мишљење рецензената и аутора, који су говорили о односу

У бијељинској Библиотеци “Филип Вишњић” одржана је промоција књиге Ратка Дмитровића “Крст на Крижу” , који је својеврсни “водич за боље разумијевање српско-хртватских односа” . Дмитровић је донедавно обављао функцију директора Вечерњих новости , а у богатој новинарској каријери , између осталог, био је и дугогодишњи дописник београдске Политике из Загреба. За књигу “Крст на Крижу” Ратка Дмиторвића, Милован Витезовић је, као један од рецензената, навео да то није књига оптужби, већ књига истина. Писана је ,каже, да се сачувају за оне “који заборављају брзином свјетлости”, за оне склоне националној амнезији. Српско-хрватске односе Дмитровић тумачи првенствено кроз призму религије. “Крст на крижу” је врло обимна документација из богате новинарске биографије

У Народној библиотеци “Филип Вишњић” у Бијељини вечерас ће бити представљена књига Ратка Дмитровића “Крст на крижу”, која садржи прилоге за боље разумијевање српско-хрватских односа. Дмитровић је новинар-истраживач и генерални директор српске компаније “Новости”, а поријеклом је са територије данашње Хрватске. Аутор каже за књигу да је плод тридесетогодишњег истраживања и покушаја да објасни и себи и другима откуда толика мржња из дијела хрватског народа према свему што је српско. Дмитровић оцјењује да је будућност хрватско-српских односа у спознајама и суочавању са чињеницама које су неспорне. Представљање књиге “Крст на крижу” у бијељинској Библиотеци биће одржано у 19.00 часова. Извор: СРНА Везане вијести: „Крст на крижу“ без ретка мржње |

Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка. На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека

Да, сви они су на ову тему ћутали почетком деведесетих и сви, већ деценијама, понављају да је Србија разбила Југославију У Сарајеву је пре два дана промовисана Декларација о заједничком језику. Тридесетак особа, с простора бивше СФРЈ, овим папиром подсећа да је језик којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, један језик. Колосално откриће, равно тврдњи да испод савског моста тече река Сава. Мали је простор, тема широка ко сиње море, па ћу економисати речима, како је говорио покојни Ристо Кубура. Крећемо од Људевита Гаја, вође Илирског покрета. Он је илирце убеђивао да је српски језик, штокавица, савршен, те да га Хрвати морају узети, а кад га узеше захваљивао је “браћи

Није Брана Црнчевић Франце Розман, Иван Левстик, Јозо Ћурле или, далеко било, Штросмајер, па да има улицу у Београду Идете преко Улице Матије Гупца, затим Отона Жупанчича и кроз Сињску, а пошто је она до ње једносмерна вратите се на Славка Колара, можда и до Станка Враза па све до Улице Јозе Шћурле, она је двосмерна. Ако ни тамо не нађете ово што тражите, вратите се Улицом Аугуста Шеное па до Далматинске. Малчице даље имате једно скретање које води у Задарску улицу, па онда возите до Госпићке, е ту бисте могли да завршите посао, осим ако оно што тражите нису пребацили у Улицу Франца Розмана, можда и у Сплитску или

Хоће ли Македонци у Ђорђу Иванову, у данима пред нама, добити свог Карађорђа, или новог Питу Гулија. По ономе што гледамо последња два-три дана, изгледа да је Балкан добио новог Карађорђа. Претерујем, наравно, али је мени та асоцијација заиста севнула када је објављено да је председник Македоније, Ђорђе Иванов, одбацио захтев Брисела да погне главу и додели мандат премијера Зорану Заеву, који је скупштинску већину обезбедио тако што је прихватио антиуставни захтев Албанаца (срочен у Тирани) чији карактер конфедерализује Македонију и ставља на њу посмртни покров. Иванов се дигао против моћне, страшне империје зване НАТО и Европске уније приде. Одбио је Хана, Столтенберга и сињору Могерини, односно њихов захтев да

Ни Давидовић, ни Шљиванчанин нису моји фаворити, хероји, јунаци… апсолутно не, али у овом случају њих двојица су готово неважни Готово несношљива количина лицемерја – подигнутог искључиво на политичком ставу и убеђењу, одавно регистрованог код неких новинара, политичара, писаца, ангажованих интелектуалаца, јавних личности Србије – доказана је по ко зна који пут и овог јануара, а темељи се на два случаја временски удаљена 11 година. Први се одиграо у Новом Саду, други у Бешки, селу инђијске општине, лепој вароши на десној страни Дунава. Старији инцидент регистрован је на новосадском Филозофском факултету, где су самозвани антифашисти држали трибину на коју је упала група предвођена Гораном Давидовићем. Наводно, звекнуо је и један