U nedostatku nade, u strahu da im deca i unuci ne budu gladni, oni koji su nekada verovali da vera i Bog ništa ne znače, sada pale sveće i kandila Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 29. aprila  2016. godine. Mirisao je bagrem na rubu šumarka ispod kojeg se od ranog jutra vijao dim prvomajskog roštilja i čula se pesma. Kola, najviše “stojadina” i “tristaća”, bila su parkirana u travi narasloj do pola točkova. Dole je bio bunar, u njegovom drvenom koritu gajbe piva, kisela voda “knjaz miloš” i “kokta”. U daljini varoš, tamnocrveni crepovi kuća, jednolične četvorospratnice ravnih krovova, a još dalje, tamo gde se valja

Republiku Srpsku Krajinu istinski niko nije branio, a oni što su je vodili nisu bili dorasli ni do mesne zajednice. Ratko Dmitrović Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 31. jula  2015. godine. Molim da se ovo što ću spomenuti ne protumači kao samohvala, dokazivanje razumevanja stvari pre a ne posle bitke, pamet usklađena s vremenom. Ništa od toga. Ovo je samo jedno podsećanje iz prve ruke, u ove dane kad Hrvati slave a Srbi tuguju. O Krajini i “Oluji” je reč. Ako se ne varam, u martu, možda aprilu 1990. godine, svakako uoči prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, a održani su 30. maja, objavio sam u NIN-u

Početkom 2010. godine na Kordunu, delu nekadašnje Republike srpske Krajine, zabeležene su pojave kao preslikane sa prostora Kosova i Metohije; lopovi upadaju u kuće i staje, obore i garaže, uzimaju šta im je volja: traktore, krave, svinje, poljoprivredne mašine, seno… Na Kosovu to rade Šiptari, na Kordunu Hrvati. I na jednom i na drugom prostoru žrtve su Srbi. Na Kordunu je to jad i čemer od ono malo Srba koji su odlučili da se vrate posle „Oluje“. Žive od stočarstva i poljoprivrede. Preživljavaju, tačnije rečeno, uglavnom tamo starčad, uz poneku mlađu porodicu. Zna se ko su lopovi ali država Hrvatska ništa ne preduzima da zaštiti svoje građane. Kordun je relativno

Ni danas, mada su prošle decenije, nema odgovora na pitanje zašto se ratni zločinac, prijatelj Ante Pavelića, čovek koji je spasao i njega i hiljade ustaških koljača, vratio 1967. godine u Jugoslaviju, nastavio da živi u slobodi, i kao častan čovek umro u gradu svoje mladosti Trst je delovao mirno i gotovo pospano tog popodneva, desetog septembra 1967. godine. Niko u gradu, pa ni oni kojima je to bio posao, nije naslućivao da će se tog dana dogoditi nešto što će zatalasati evropsku i američku javnost, političke i obaveštajne strukture posebno. Na uzvišenje iznad grada, mesto gde je davno podignuta Tvrđava San Đusto, a pored nje sagrađen istoimeni hotel, lagano

Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa „Argument“, ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina vodi frankfurtske „Vesti“, pa ga je vlasnik smenio zbog „preteranog“ bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?) I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra

Ovo su dani kada se konačno, bez imalo straha od greške, neodmerene procene ili krivog tumačenja drugih, može reći: laž je trijumfovala na prostoru bivše Jugoslavije; laž je da na kraju dobro uvek pobeđuje, toga ima uglavnom u bajkama; hrvatska je država – dokaz da se veliki zločini isplate. Dvadeset pet godina intenzivno, gromoglasno, sistematski, stručnjaci za laž i opsenu provlače evropskim drumovima i domovima priču o Srbima zločincima, narodu sklonom genocidu i etničkom čišćenju. I nakon svega Srbija je (ne računajući specifičnu BiH) jedina etnički mešovita država nastala na razvalinama Jugoslavije. Sve ostale su etnički čiste. Od ukupnog broja stanovnika u današnjoj Hrvatskoj preko 90 odsto izjašnjavaju se kao