Srbi greše, uz ostalo, i u tome što izjave albanskih političara shvataju neozbiljno. Sve što oni, Albanci, kažu, ili najave, sve se ostvari Ulazi li Srbija, na putu prema vratima EU, u lavirint? Da li su i danas Brisel, Vašington i Berlin isti oni i isti onakvi kakve je pred svoj prerani odlazak upoznao Zoran Đinđić: dvolični, neiskreni, antisrpski? Šta će Srbija sve morati da uradi kako bi postala članica Evropske unije? Sećate se, nije bilo davno, nakon jedne runde celodnevnih pregovora s kosovskim Albancima, u Briselu, uz posredovanje Federike Mogerini, a radilo se o delu Briselskog sporazuma koji reguliše postojanje Zajednice srpskih opština (ZSO), član naše delegacije, Marko Đurić,

Nikoga Haški tribunal nije mogao da pomiri, jer nije ni osnovan s tim ciljem, već na ideji da optuži jedan narod Pravda je zadovoljena, izjavio je Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, neposredno nakon objavljivanja presude Radovanu Karadžiću. Nije, gospodine Bramerc. U Hagu pravda nije zadovoljena već je pogažena, obesmišljena kao pojam. U Hagu su optuženi i osuđeni (neke je smrt „spasla“) svi politički lideri (predsednici država i vlada), te vojne i policijske starešine srpskog naroda; iz Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Svi. Iz redova drugih naroda – nijedan. Izetbegović, Tuđman, Silajdžić, Ganić, Delić, Tus, Červenko, Seferović, Bobetko, Šušak, Mesić, Stipetić… niko. Neupućen, potpuno neobavešten čovek, kome bi

Kako to da je kritika Tomislava Nikolića kritika samo Tomislava Nikolića, a ne i naroda iz kojeg Nikolić potiče, dok je kritika Filipa Davida automatski kritika naroda iz kojeg David potiče Beogradski novinar Vlado Mareš podneo je žalbu Komisiji za žalbe, Saveta za štampu, povodom teksta Ratka Dmitrovića „Više od netrpeljivosti“, objavljenog 26. februara u „Večernjim novostima“. Mareš traži da Komisija proceni da li je Dmitrović prekršio Kodeks novinara. U obrazloženju navodi da „poslednji pasus Dmitrovićevog teksta sadrži jasno uočljivu, zloslutnu i preteću poruku da ljudi nesrpske nacionalnosti imaju da paze šta će i gde da kažu“. Mareš dodaje da se u tekstu oseća više od netrpeljivosti prema Jevrejima kojima

Sve je u englesko-srpskim odnosima hladno, proračunato i racionalno. Uvek i samo na srpsku štetu, razume se Englezi na Balkan dolaze samo zbog velikih interesa ili zbog velike muke. Tako je od srpske revolucije, predvođene Crnim Đorđem, preko Dizraelija i Istočnog pitanja pa sve do danas. Kad nešto može da se završi preko posrednika, sa stalnim „izvođačima radova na terenu“ Englezi to obave (tu su bez premca) ako procene da je neophodna vojna intervencija, makar i kroz bombardovanje svojih saveznika (1944. godina) ili bivših saveznika (1999. godina) onda se vojno interveniše. Treći oblik snažnijeg britanskog spuštanja na Balkan je, naravno, diplomatija; klasična, ambasadorska ili i ova koju upravo demonstrira princ

Njima je svaka odbrana Srba mržnja, srpski nacionalizam, fašizam, prilika za obračun sa onima koji srpske teme, teške, veoma složene, bolne, sagledavaju kroz vizuru suprotnu njihovoj GDE je granica između prava na mišljenje i prava drugog da ga to mišljenje ne ugrozi. Imamo li svi ista prava? Pre sedam dana, na ovom mestu objavio sam tekst na koji su neki reagovali s penom na ustima. Ti neki su bez značaja, laka roba, ali su potegli teške reči i zato ovi redovi. Ti neki, koji svoju političku ideju (oni se sve vreme bave samo politikom) temelje na građanskom principu, na pojedincu, u slučaju teksta u “Novostima”, u spominjanju Filipa Davida, nisu

Da li su Srbi negde i nekada zaslužili da Filip David ponižava njihovog predsednika? Jesu, za vreme Drugog svetskog rata, kad su od konc-logora sačuvali porodicu David. To se, jednostavno, ne radi, nepristojno je, nije svojstveno kulturnom čoveku, to izleće kao iz kutija šibica uskih ljudskih okvira, zasniva se na netrpeljivosti, isključivosti, pomalo i mržnji. Da, u pitanju je skandalozan postupak pisca Filipa Davida u Narodnoj biblioteci Srbije, prilikom dodele nagrade za najbolju knjigu (“Kuća sećanja i zaborava”) kada je isti, primajući priznanje, rekao: “Moram da se ogradim od prisustva predsednika Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku”. Nikolić je sedeo u prvom redu, tri

Dok su izricali presudu nedužnom Ivanoviću, tamo s druge strane Ibra slobodno su šetali pravi ratni zločinci, ubice, koje niko ne dira, niti će Nema ta presuda nikakve veze sa Oliverom Ivanovićem. On je samo objekt vršenja radnje, oglasna tabla, upozorenje s imenom i prezimenom. Ivanovića je na devet godina zatvora osudio isti onaj mozak koji je u Haškom tribunalu oslobodio Ramuša Haradinaja. Ivanović im se učinio pogodnim za ispunjenje konačnog cilja; govori albanski i engleski kao srpski, kulturan je, lepo izgleda, obrazovan, i kao takav ruši anglo-američku sliku Srbina s Kosova, onog Srbina medijski predstavljenog Zapadu kao rušitelja, koljača, vizuelno i na svaki drugi način zapuštenog primitivca čiji je

Odbor koji je 1984. osnovao Dobrica Ćosić, borio se za pravo na mišljenje u slučaju Šeksa, Tuđmana, Demaćija, Šešelja, Izetbegovića iako se ni sa kim od njih nije slagao, a pogledajte današnje srpske borce za pravo na mišljenje Jedan deo samozvane liberalno-demokratske elite Srbije, potpomognut, opet samozvanim, nezavisnim i slobodnim medijima, telali ovom zemljom, bogami i u regionu, naročito poslednjih dvadesetak meseci, o tome kako Srbiju prekriva plašt diktature, najcrnji mrak u kojem nije dopušteno pravo javnog iznošenja mišljenja. A kako mi znamo za te i takve osobe i stavove? Pa iz medija. Kako sad to? Biće da se ovde nešto ne uklapa, nije logično, ali dobro… Šta je u

Niko Srbe nije porazio dublje i dalekosežnije nego što su to uradili komunisti, a Latinka Perović je poslednje veliko ime iz operativne grupe jugoslovenskih komunista koji su provodili drezdenski nalog iz 1928. po kom se i danas radi To može da se nazove obilazak gradilišta po okončanju radova, vožnja počasnog kruga, ples pobednika na mestu zločina… kako kome drago, ali da se radi o pobedniku, likovanju, odocnelom sladostrašću, u to nema sumnje. Reč je o Latinki Perović i jednom programu napisanom i usvojenom 1928. godine, u Drezdenu, na Četvrtom kongresu KPJ. Taj program nikada nije odbačen, povučen, revidiran. On je i danas na stolu, po njemu se i danas radi

Živimo u vremenu kad je omiljena disciplina kopanje po prošlosti, ali tuđoj, nikada i nikako po sopstvenoj Definicija kaže da je principijelan onaj čovek koji se drži principa i kad mu isti ne idu u prilog. Takvog, istina, možemo nazvati časnim pa i moralnim čovekom, mada je ovo principijelan najtačnije. Postoji u srpskom društvu, politici pre svega, kategorija koja svoje delovanje brani visokim principima, pa se predstavljaju kao veliki zaštitnici svega i svačega, od prirodnih resursa, preko privrede, kulture, sporta do Srba na Kosovu. Pritom se, ovo je posebno interesantno, danas pozivaju na prošlost, ali isključivo tuđu. Pa drugome kažu: govorio si to i to, radio to i to, obećavao

U Evropi je, na Balkanu posebno, uvertira za svaki rat bila priča o miru, saradnji među narodima i državama. Zato pažljivo slušajte Istorija čovečanstva je istorija ratovanja. Čak i blistavi odsjaji božanskog, u formi slikarstva, muzike, arhitekture, zabeleženi su na rubovima velikih ratova, sukoba civilizacija, stradanja, muke. Koje su to knjige opisivale periode mira, blagostanja, uspona neke države, nacije. Ako takvih i ima, onda je to svesno ignorisanje druge strane priče, istovremene, one u pravilu teške i krvave, sazdane od strašnih muka miliona ljudi. Neko će u ovakvoj raspravi spomenuti viktorijansko doba, svakako veličanstven napredak britanske imperije, industrijalizaciju, dodatno oslobađanje stvaralačkog duha, ali ta priča, ako smo iskreni, ne može

Čiji je mozak u Evropi zaključio da će islamski fanatici praviti razliku u ataku na hrišćane, da će ubijati samo pravoslavne, po Rusiji i Bosni NE može se dobiti rat protiv terorizma ako postoje, a postoje, različiti kriterijumi, lako promenljive definicije, vredne, važne i potpuno bezvredne i nikome važne žrtve. Teroristi će u tom ratu pobeđivati sve dok u medijima i javnosti zapadnih zemalja rafali iz automatskih pušaka, po nedužnim ljudima, u Parizu i Moskvi, na primer, budu tretirani različito. Čiji je to mozak na Zapadu zaključio da će fanatizovani islamisti praviti razliku unutar hrišćanstva, da će ubijati samo pravoslavne. Kako drugačije da se objasni ćutanje Evrope i okretanje glave

Srbija je još jednom ponižena, ako sada popusti na Briselskom sporazumu, umesto nagrade dobiće nove ultimatume i poniženja S kim Srbija uopšte razgovara i s kim se dogovara u Briselu? Kakva je tu uloga Federike Mogerini, visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, čemu ta Italijanka služi, koga predstavlja kad svaki Albanac s Kosova, kome tako nešto padne na pamet, može da povuče, poništi, obori… ono što je u prisustvu spomenute gospođe dogovoreno i potpisano u Briselu, kao Briselski sporazum, na primer. Srbija mesecima izvodi prvu postavu na taj skučeni briselski teren, njeni pregovarači ulažu vreme, nerve, strahove, nadu, na kraju postignu nešto opipljivo, a onda se Albanci

Koga Hrvati treba da gađaju s raketama dometa 300 km, šta planira Amerika, zna li Nemačka šta hoće i šta Srbi treba da rade KAD imate neprijatelja s jasnim, saopštenim ciljevima, odbrana je i lakša i s manje žrtava. Ako znate šta druga strana želi, znate i šta sami možete, koliko ste jaki u predstojećem sudaru, ili nečemu što je već počelo, traje. A šta mi kao narod, Srbija kao država, sada i ovde znamo o planovima onih koji su nam sve, samo prijatelji nisu. Gotovo ništa. Da li zato što su perfidni, igraju dugoročno, s prikrivenom strategijom ili zato što je svet u fazi opšteg haosa, pod inercijama čija

Vladimir Kostić ima pravo na mišljenje, kakvo god ono bilo. Da brani defetistički stav kao princip, da Kosovo vidi zauvek (praktično i pravno) izgubljeno za Srbe i Srbiju, sve ima pravo ali… Nema tu ni zrna dileme: Vladimir Kostić ima pravo na mišljenje, kakvo god ono bilo. Ima pravo da bude pesimista, da brani defetistički stav kao princip, da Kosovo vidi zauvek (praktično i pravno) izgubljeno za Srbe i Srbiju, sve ima pravo ali… nema pravo da sve to radi s pozicije predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedno s drugim ne ide. Ili, ili. Predsednik SANU nije predsednik Fonda za humanitarno pravo. Ono što je u ovoj državi dozvoljeno