U nedostatku nade, u strahu da im deca i unuci ne budu gladni, oni koji su nekada verovali da vera i Bog ništa ne znače, sada pale sveće i kandila Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 29. aprila  2016. godine. Mirisao je bagrem na rubu šumarka ispod kojeg se od ranog jutra vijao dim prvomajskog roštilja i čula se pesma. Kola, najviše “stojadina” i “tristaća”, bila su parkirana u travi narasloj do pola točkova. Dole je bio bunar, u njegovom drvenom koritu gajbe piva, kisela voda “knjaz miloš” i “kokta”. U daljini varoš, tamnocrveni crepovi kuća, jednolične četvorospratnice ravnih krovova, a još dalje, tamo gde se valja

Republiku Srpsku Krajinu istinski niko nije branio, a oni što su je vodili nisu bili dorasli ni do mesne zajednice. Ratko Dmitrović Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 31. jula  2015. godine. Molim da se ovo što ću spomenuti ne protumači kao samohvala, dokazivanje razumevanja stvari pre a ne posle bitke, pamet usklađena s vremenom. Ništa od toga. Ovo je samo jedno podsećanje iz prve ruke, u ove dane kad Hrvati slave a Srbi tuguju. O Krajini i “Oluji” je reč. Ako se ne varam, u martu, možda aprilu 1990. godine, svakako uoči prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, a održani su 30. maja, objavio sam u NIN-u

Početkom 2010. godine na Kordunu, delu nekadašnje Republike srpske Krajine, zabeležene su pojave kao preslikane sa prostora Kosova i Metohije; lopovi upadaju u kuće i staje, obore i garaže, uzimaju šta im je volja: traktore, krave, svinje, poljoprivredne mašine, seno… Na Kosovu to rade Šiptari, na Kordunu Hrvati. I na jednom i na drugom prostoru žrtve su Srbi. Na Kordunu je to jad i čemer od ono malo Srba koji su odlučili da se vrate posle „Oluje“. Žive od stočarstva i poljoprivrede. Preživljavaju, tačnije rečeno, uglavnom tamo starčad, uz poneku mlađu porodicu. Zna se ko su lopovi ali država Hrvatska ništa ne preduzima da zaštiti svoje građane. Kordun je relativno

Ni danas, mada su prošle decenije, nema odgovora na pitanje zašto se ratni zločinac, prijatelj Ante Pavelića, čovek koji je spasao i njega i hiljade ustaških koljača, vratio 1967. godine u Jugoslaviju, nastavio da živi u slobodi, i kao častan čovek umro u gradu svoje mladosti Trst je delovao mirno i gotovo pospano tog popodneva, desetog septembra 1967. godine. Niko u gradu, pa ni oni kojima je to bio posao, nije naslućivao da će se tog dana dogoditi nešto što će zatalasati evropsku i američku javnost, političke i obaveštajne strukture posebno. Na uzvišenje iznad grada, mesto gde je davno podignuta Tvrđava San Đusto, a pored nje sagrađen istoimeni hotel, lagano

Gospodin Ratko Dmitrović spada u one srpske novinare koji ne iznajmljuju svoje pero, niti su nezavisni od pameti i morala, a zavisnici novca koji Imperija ubacuje u Srbiju da bi je srušila. Još kao urednik časopisa „Argument“, ostavio je lepog traga u našem žurnalizmu, a da i ne govorimo o njemu kao čoveku koji je, u poslednjih nekoliko godina vodi frankfurtske „Vesti“, pa ga je vlasnik smenio zbog „preteranog“ bavljenja hrvatskim odnosom prema Srbima (ko sme da kaže nešto Hrvatima kad oni idu u EU?) I zaista: Dmitrović je neformalni doktor jedne od ključnih oblasti kojom treba da se bavi nauka slobodne Srbije, a to je kroatologija. Njegova profesorska katedra

Ovo su dani kada se konačno, bez imalo straha od greške, neodmerene procene ili krivog tumačenja drugih, može reći: laž je trijumfovala na prostoru bivše Jugoslavije; laž je da na kraju dobro uvek pobeđuje, toga ima uglavnom u bajkama; hrvatska je država – dokaz da se veliki zločini isplate. Dvadeset pet godina intenzivno, gromoglasno, sistematski, stručnjaci za laž i opsenu provlače evropskim drumovima i domovima priču o Srbima zločincima, narodu sklonom genocidu i etničkom čišćenju. I nakon svega Srbija je (ne računajući specifičnu BiH) jedina etnički mešovita država nastala na razvalinama Jugoslavije. Sve ostale su etnički čiste. Od ukupnog broja stanovnika u današnjoj Hrvatskoj preko 90 odsto izjašnjavaju se kao

Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom “Globusu”, objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog “nacionalno nekorektnog” jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: “Mi Hrvati smo ionako sklepan narod.” Da je to rekao neki Srbin, optužili bi ga za fašizam, Violiću ništa nisu smeli, veliko je ime, osim da ga prećute. I prećutali su tu rečenicu koja bolje od tomova knjiga oslikava suštinu istorijskog i nacionalnog uspona Hrvata. Krajnje sveden i pojednostavljen nastavak gornje tvrdnje glasio bi: nema naroda u Evropi koji je više od Hrvata prisvojio tuđeg i ugradio u svoju istoriju, kulturu, jezik. U iznošenju dokaza – ovde ih svodim samo na “pretapanje”

Jedan lokalni događaj, polaganje venca ispod spomen-ploče u znak sećanja na pogibiju četvorice hrvatskih dragovoljaca, 1991. godine, podigao je ovih dana u Hrvatskoj skramu sa već pomalo zaboravljene priče o tome ko je i zašto likvidirao ubicu jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića Poslednjeg dana jula, ove godine, u selo Miranje Donje, nedaleko od Benkovca, ušla je crna limuzina i zaustavila se ispred kuće na čijem zidu je okačena spomen-ploča, u znak sećanja na grupu hrvatskih specijalaca koja je tu nastradala u borbi sa lokalnim Srbima, istoga dana 1991. godine. NIŠTA POSEBNO, REKLO BI SE Iz limuzine su izašla četvorica ljudi, među njima Tomislav Karmarko, doskora ministar unutrašnjih poslova Republike Hrvatske, jedan

Nikada nije do kraja objašnjeno zbog čega su hrvatski komunisti najpre Hrvati sa žestokim nacionalnim nabojem, pa onda komunisti, dok su srpski komunisti potpuno anacionalni sa konstantnom potrebom da se bore protiv srpskog nacionalizma Jugoslaviju su stvorili Hrvati i Srbi; ovi prvi bili su inicijatori, a drugima se učinilo da je ideja prihvatljiva  zbog teritorijalne razvodnjenosti srpskog naroda, koji je u novostvorenoj državi (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija) našao zajednički kišobran. Tako je izgledalo na prvi pogled. Razvoj događaja vrlo brzo je razvejao sve srpske iluzije, pokazao im da Hrvatima i Slovencima ta zajednička država treba samo kao sklonište za jačanje nacionalne i državotvorne ideje. Čekali su okolnosti

Srbi su jedini ujedinjujući faktor kad su Hrvati i Hrvatska u pitanju. Postoje tamo različite političke ideje, stranke sa desnim i levim (kakvim-takvim) ideologijama; postoje Hrvati zaraženi evropejstvom i oni, takvih je možda i više, koji o evropskim integracijama misle sve najgore; ima u Hrvatskoj i rusofila i ljubitelja svega što stiže iz Amerike, i te razlike su vidljive, sudaraju se, nepomirljive su… i sve je tako dok se ne dođe do Srba. Tada se hrvatska javnost munjevito, kao što se roj pčela formira za nekoliko minuta, udružuje i svi misle isto. Evo slučaja sa đeneralom Dražom. Hrvatska se već danima, u meri koja postaje neverovatna i za mnoge neobjašnjiva,

Slavko je bio oficir u štabu legendarnog feldmaršala Svetozara Borojevića, ratovao je sa njim, a onda se priključio armiji Kraljevine SHS. Njegov sin, Eugen, organizovao je atentat na kralja Aleksandra u Marselju, a obojica su 1941. godine obukli ustaške uniforme Kada je za vreme Prvog svetskog rata gotovo genijalnim sposobnostima, koja su mu priznavali i protivnici na frontu, u uniformi austrijske vojske, sa zvanjem feldmaršala, komandovao u dolini Soče, Svetozar Borojević nije mogao ni da sanja da će jedan od njegovih oficira Slavko Kvaternik samo dvadesetak godina kasnije da proglasi samostalnost jedne države. Borojević je bio krajiški Srbin, rođen u svešteničkoj porodici, na Baniji, u selu Mečenčani, mada se ponegde

Niko se još ozbiljno nije pozabavio ponašanjem tzv. liberalne hrvatske inteligencije u vreme raspada Jugoslavije, a to ponašanje je ispod nivoa humanosti i intelektualne pozicije hrvatske inteligencije iz vremena uspostave ustaške Nezavisne Države Hrvatske Komesar za proširenje Evropske unije Štefan File boravio je ove nedelje u Zagrebu i na vanrednoj sednici Vlade Hrvatske pročitao Izveštaj EK u kojem piše da je Hrvatska ispunila sve uslove postavljene od strane EU, što znači da ta zemlja prvog jula ove godine postaje punopravan član Unije. Odbačena je nedavno izneta ideja nekih evropskih parlamentaraca da Hrvatska i posle prijema u punopravno članstvo Evropske unije ostane pod određenim monitoringom. Prema pravilima Unije, u političkom, pravnom