Ko je i zbog čega dao nalog terenskim aktivistima aktuelnog popisa u Hrvatskoj da Srbe iz pravoslavlja prevode u grkokatolike i u kakvoj je to vezi sa procesom koji se u 19. veku odvijao u Dalmaciji Seme hrvatske mržnje prema Srbima izneto je iz katoličke crkve. Znam da ova konstatacija zvuči tvrdo, ali dokazi koji se u njenu korist mogu prineti još su tvrđi. Imao sam nepunih trideset godina života iza sebe kada mi je jedan penzionisani diplomata, Hrvat iz Dalmacije, u razgovoru vođenom krajem osamdesetih, u kafani zagrebačkog hotela „Dubrovnik“, doslovno izgovorio rečenicu sa početka ovog teksta. Taj čovek odavno nije živ, ali ću njegovo ime i prezime prećutati

U Beogradu, poznato je, postoji grupa ljudi, javno eksponiranih, koji evo već 20 godina ulažu maksimum sopstvenih mogućnosti da “svetu i Srbima” pokažu kako je Srbija za sve kriva: za svaki povišeni ton u politici bivše Jugoslavije, svaku svađu, pucanj, žrtvu, srušenu kuću, svaki opali list sa grane. Nikada od njih nismo čuli, niti ćemo, jednu jedinu lepu reč za Srbe kao narod. A ko su oni? Ima tu nekoliko bivših i sadašnjih političara, par novinara i advokata, grupica sociologa, pravnika i istoričara, poneki glumac… i bili bi potpuno beznačajni u toj raboti da nemaju svoje medije. Glavni im je B-92. Ovih dana u Beogradu se obeležava osam godina od

  Da stepen obrazovanja nije garant pravom sagledavanju određenih događaja, a posebno da ne podrazumeva hrabrost, bolje od drugih svedoči ponašanje Srba intelektualaca u Zagrebu, onih meseci kada su njihovi sunarodnici u provinciji videli bolje i dalje od svoje elite Naknadna pamet, a posebno naknadna hrabrost uvek budu svedene na kajanje, podsmeh ili sažaljenje. Ništa valjda nije žalosnije nego slušati čoveka koji, sećajući se nečega važnog ili manje važnog, kaže: „Ma ja sam hteo da (mu)im kažem“…ili: „Za dlaku mi je falilo da podviknem“. U danima koji se istorijski gledano beleže kao sudbonosni, prelomni, testiraju se karakteri i ljudsko dostojanstvo. Mogu Srbi danas da pričaju o događajima iz devedesetih šta

U 16. veku bečki dvor je puste delove današnje zapadne Hrvatske naselio narodom iz Senja i okoline, sa prostora Glamoča, Srba i Unca dajući mu velike povlastice uz obavezu da brane carevinu od Turaka. Nad tim narodom, iz kojeg potiče veliki pisac Milorad Pavić, izvršen je zločin o kojem se malo zna Sada već davnih godina u Zagrebu je izlazio omladinski list „Polet“, koji je u svojoj najsjajnijoj fazi imao prodajni tiraž o kojem danas mogu da sanjaju i najveći dnevni listovi na prostoru bivše Jugoslavije. U koncepcijskom, sadržajnom, autorskom, grafičkom smislu „Polet“ je bio daleko ispred svog vremena, preteča onoga što će se početkom devedesetih godina dogoditi u produkciji

Burne reakcije u Hrvatskoj ovih dana izazvao je Vojislav Stanimirović, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke, koalicionog partnera HDZ-a, samo zato što je javno izneo istinu koja, bude li prihvaćena, ruši teoriju o karakteru rata u Hrvatskoj Bez rezerve verujem da je prekompozicija prostora bivše Jugoslavije i sadašnje stanje, sa ucrtanim granicama i postavljenim teorijama, posledica „istine“ da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju a Srbi izazvali rat u Hrvatskoj, naravno, uz pomoć Srbije koja je time, kaže ova teorija, izvršila agresiju na Tuđmanovu državu. Redovni čitaoci „Pečata“ znaju da sam tekst na ovu temu objavio u broju od 29. oktobra. Tu, podsetiću, kumim i molim sadašnje vlastodršce u Srbiji da prekinu

Postoji jedan hrvatski zločin o kome se službeno ne govori. Nikada nijedna hrvatska vlada, od one Mesićeve i Manolićeve do ove Ive Sanadera i Jadranke Kosor o tome nije htela da raspravlja. Ni da čuje. Za službenu Hrvatsku taj zločin ne postoji. To je užarena lava novostvorene hrvatske države, orman čije bi otvaranje tu državu zasulo leševima i pitanjima na koje Zagreb ne želi da odgovara. Ili bi odgovor bio za Hrvatsku strašniji od odlaska svih onih generala, na čelu sa Gotovinom, u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Šta je to? Slučaj Sisak. VIŠESTRUKE UBICE U drugoj polovini 1991. i tokom 1992. godine u Sisku je ubijeno više od 600 Srba,

  Mržnja je osećaj koji čoveka uvodi u mračni deo njegove ličnosti ali je, istovremeno, i stanje iz kojeg može da sevne istina. Tako je, ovih dana, na jednom banalnom slučaju, srušena gotovo vekovna rabota hrvatskih istoričara koji su se trudili da dokažu kako u Hrvatskoj, Dalmaciji pre svega, nikada nisu živeli Srbi već Vlasi Na ovim stranicama nisam se do sada zamarao snajkom zvanom Severina Vučković iz razloga što mi to nije bilo inspirativno. S obzirom na tematiku serijala bilo je, istina, osnova da se u nekom od tekstova pozabavimo i prezimenom i poreklom Vučkovića, ali druga prezimena odigrala su u tom smislu značajniju ulogu tako da sam Severinu

Četrdesetak eminentnih hrvatskih istoričara i teoretičara književnosti, umetnika, sociologa, prevodilaca, političara, teologa… izabralo je ovih dana najbolji hrvatski roman svih vremena i to, razume se, nije moglo da prođe bez provlačenja kroz srpsko – hrvatske vode Početkom devedesetih, kada je Hrvatska izlazila iz Jugoslavije i ulazila u samostalnost, na talasu otvorenih i sa ponosom iznošenih simpatija prema ustaškoj NDH, značajno etničko čišćenje obavljeno je, između ostalog i u kulturi. Preko noći su neki pisci zabranjeni, glumci postali nepoželjni, filmovi opasni…Išlo se dotle da je, sećate se, Hrvatska televizija emitovala film „Rane“ Srđana Dragojevića, ali sa prevodom „na hrvatski jezik“. Pre toga police u hrvatskim bibliotekama i knjižarama očišćene su od