Samo dve godine posle Titove smrti, kada je mirna površina bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda tek počela da se blago talasa, dva mlada književnika razbila su svojim delima debeli zid ćutanja nad onim što se Srbima dogodilo u vreme Drugog svetskog rata Odrastao sam na četrdesetak kilometara od Jasenovca, na 15 kilometara udaljenosti od Bajića jama, lokaliteta kod Kostajnice na kojem su ustaše iz okolnih hrvatskih sela, na samom početku rata, u leto 1941. godine, ubile oko hiljadu Srba; svojih komšija, prijatelja, kumova, poznanika, ali nikada za vreme tog odrastanja, formiranja moje buduće ličnosti, u porodici nisam čuo nijednu reč o Jasenovcu, Bajića jamama, pokolju u mojoj rodnoj Komogovini. Nikada

Visilo je o koncu, Hrvatska je bila odlučna da uzme Srem, sa Zemunom, komunisti u Beogradu su ćutali, i danas bi ušće Save u Dunav verovatno bila pogranična zona da se u tu priču, u Zagrebu, nije umešao jedan Srbin iz Obrovca Kad su ono komunisti, došavši na vlast, crtali „administrativne linije“ između šest tek uspostavljenih republika, upakovanih u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju, Srbija je dobro i prošla, imajući u vidu ko je branio njene interese. Osim što su joj natovarili dva tega u vidu autonomnih pokrajina – Vojvodina i Kosovo i Metohija – Srbija je zamalo ostala bez jednog dela današnje Vojvodine, uprkos tome što je već bilo pripremljeno

Prošlo je osam decenija od jednog skupa jugoslovenskih komunista, koji je u politički život tadašnje države uveo mržnju prema Srbima i nacrtao granice država koje će se roditi početkom devedesetih. Ulupao sam decenije, od toga preko trideset u novinarstvu, namenski pročitao brežuljak knjiga, dokumenata, zapisnika, istorijskih udžbenika, sećanja učesnika važnih događaja, analiza ideološki protkanih i analiza oslobođenih ideologija, razgovarao sa ljudima, sve tragajući za rešenjem jedne misterije, ali … nije vredelo. Nikada nisam dokučio odgovor na pitanje zbog čega se komunizam, sa svim pojavnim oblicima na prostoru bivše Jugoslavije, najdublje ukorenio kod Srba, iako je ta ideologija u bivšoj državi jedino Srbima donela ogromna stradanja, muke, proterivanja, gubitak teritorija. Odnosno,

U Centru za kulturu i obrazovanje u Doboju, večeras će biti predstavljena knjiga Ratka Dmitrovića „Krst na križu“, koja sadrži priloge za bolje razumijevanje srpsko-hrvatskih odnosa. Dmitrović je novinar-istraživač, porijeklom sa Banije, teritorije današnje Hrvatske. Autor kaže za knjigu da je plod tridesetogodišnjeg istraživanja i pokušaja da objasni i sebi i drugima otkuda tolika mržnja iz dijela hrvatskog naroda prema svemu što je srpsko. Dmitrović ocjenjuje da je budućnost hrvatsko-srpskih odnosa u spoznajama i suočavanju sa činjenicama koje su nesporne. Predstavljanje knjige „Krst na križu“ u dobojskom Centru za kulturu i obrazovanje biće održano večeras u 19.00 časova. Vezane vijesti: „Krst na križu“ bez retka mržnje | Jadovno 1941. Predstavljena

U Skupštini Beograda nedavno je promovisana knjiga Ratka Dmitrovića u izdanju kompanije “Novosti”. Snažan pokušaj da se prikažu odnosi Srba i Hrvata REDAK i snažan pokušaj da se kroz dva simbola – krst i križ – prikažu odnosi Srba i Hrvata, čije vođe često zaborave hrišćanske poruke, knjiga “Krst na križu” Ratka Dmitrovića za kratko vreme izazvala je veliku pažnju javnosti. To je pokazala i promocija u prepunoj Svečanoj sali Skupštine grada Beograda. Publika, u kojoj su bili predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, akademik Dragoslav Mihailović, gradski menadžer Goran Vesić, istoričar dr Radoš Ljušić i druge ugledne ličnosti, pažljivo je slušala mišljenje recenzenata i autora, koji su govorili o odnosu

U bijeljinskoj Biblioteci “Filip Višnjić” održana je promocija knjige Ratka Dmitrovića “Krst na Križu” , koji je svojevrsni “vodič za bolje razumijevanje srpsko-hrtvatskih odnosa” . Dmitrović je donedavno obavljao funkciju direktora Večernjih novosti , a u bogatoj novinarskoj karijeri , između ostalog, bio je i dugogodišnji dopisnik beogradske Politike iz Zagreba. Za knjigu “Krst na Križu” Ratka Dmitorvića, Milovan Vitezović je, kao jedan od recenzenata, naveo da to nije knjiga optužbi, već knjiga istina. Pisana je ,kaže, da se sačuvaju za one “koji zaboravljaju brzinom svjetlosti”, za one sklone nacionalnoj amneziji. Srpsko-hrvatske odnose Dmitrović tumači prvenstveno kroz prizmu religije. “Krst na križu” je vrlo obimna dokumentacija iz bogate novinarske biografije

U Narodnoj biblioteci “Filip Višnjić” u Bijeljini večeras će biti predstavljena knjiga Ratka Dmitrovića “Krst na križu”, koja sadrži priloge za bolje razumijevanje srpsko-hrvatskih odnosa. Dmitrović je novinar-istraživač i generalni direktor srpske kompanije “Novosti”, a porijeklom je sa teritorije današnje Hrvatske. Autor kaže za knjigu da je plod tridesetogodišnjeg istraživanja i pokušaja da objasni i sebi i drugima otkuda tolika mržnja iz dijela hrvatskog naroda prema svemu što je srpsko. Dmitrović ocjenjuje da je budućnost hrvatsko-srpskih odnosa u spoznajama i suočavanju sa činjenicama koje su nesporne. Predstavljanje knjige “Krst na križu” u bijeljinskoj Biblioteci biće održano u 19.00 časova. Izvor: SRNA Vezane vijesti: „Krst na križu“ bez retka mržnje |

Predvečerje kasnog jula, 1940. godine. Dan se lagano gasio u dolini ispod Petrove gore. U kafanu na periferiji čuvene Banje Topusko, smeštene na prostoru koji spaja Baniju i Kordun, ušla su četvorica mladića i posedala za sto kod zida, suprotno od šanka. Na drugoj strani prostorije, gde je bilo desetak stolova, dvojica starijih ljudi igrala su karte. Dva stola dalje, prema onoj četvorici, leđima okrenut ka zidu, sedeo je čovek pedesetih godina, s kosom puštenom do ramena i bradom kakvu viđamo kod pravoslavnih sveštenika. Četvorka je najpre šaputala a kako je vreme prolazilo i na stolu se povećavao broj krigli od piva, njihov razgovor bio je sve glasniji. Na čoveka

Da, svi oni su na ovu temu ćutali početkom devedesetih i svi, već decenijama, ponavljaju da je Srbija razbila Jugoslaviju U Sarajevu je pre dva dana promovisana Deklaracija o zajedničkom jeziku. Tridesetak osoba, s prostora bivše SFRJ, ovim papirom podseća da je jezik kojim govore Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci, jedan jezik. Kolosalno otkriće, ravno tvrdnji da ispod savskog mosta teče reka Sava. Mali je prostor, tema široka ko sinje more, pa ću ekonomisati rečima, kako je govorio pokojni Risto Kubura. Krećemo od Ljudevita Gaja, vođe Ilirskog pokreta. On je ilirce ubeđivao da je srpski jezik, štokavica, savršen, te da ga Hrvati moraju uzeti, a kad ga uzeše zahvaljivao je “braći

Nije Brana Crnčević France Rozman, Ivan Levstik, Jozo Ćurle ili, daleko bilo, Štrosmajer, pa da ima ulicu u Beogradu Idete preko Ulice Matije Gupca, zatim Otona Župančiča i kroz Sinjsku, a pošto je ona do nje jednosmerna vratite se na Slavka Kolara, možda i do Stanka Vraza pa sve do Ulice Joze Šćurle, ona je dvosmerna. Ako ni tamo ne nađete ovo što tražite, vratite se Ulicom Augusta Šenoe pa do Dalmatinske. Malčice dalje imate jedno skretanje koje vodi u Zadarsku ulicu, pa onda vozite do Gospićke, e tu biste mogli da završite posao, osim ako ono što tražite nisu prebacili u Ulicu Franca Rozmana, možda i u Splitsku ili

Hoće li Makedonci u Đorđu Ivanovu, u danima pred nama, dobiti svog Karađorđa, ili novog Pitu Gulija. Po onome što gledamo poslednja dva-tri dana, izgleda da je Balkan dobio novog Karađorđa. Preterujem, naravno, ali je meni ta asocijacija zaista sevnula kada je objavljeno da je predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov, odbacio zahtev Brisela da pogne glavu i dodeli mandat premijera Zoranu Zaevu, koji je skupštinsku većinu obezbedio tako što je prihvatio antiustavni zahtev Albanaca (sročen u Tirani) čiji karakter konfederalizuje Makedoniju i stavlja na nju posmrtni pokrov. Ivanov se digao protiv moćne, strašne imperije zvane NATO i Evropske unije pride. Odbio je Hana, Stoltenberga i sinjoru Mogerini, odnosno njihov zahtev da

Ni Davidović, ni Šljivančanin nisu moji favoriti, heroji, junaci… apsolutno ne, ali u ovom slučaju njih dvojica su gotovo nevažni Gotovo nesnošljiva količina licemerja – podignutog isključivo na političkom stavu i ubeđenju, odavno registrovanog kod nekih novinara, političara, pisaca, angažovanih intelektualaca, javnih ličnosti Srbije – dokazana je po ko zna koji put i ovog januara, a temelji se na dva slučaja vremenski udaljena 11 godina. Prvi se odigrao u Novom Sadu, drugi u Beški, selu inđijske opštine, lepoj varoši na desnoj strani Dunava. Stariji incident registrovan je na novosadskom Filozofskom fakultetu, gde su samozvani antifašisti držali tribinu na koju je upala grupa predvođena Goranom Davidovićem. Navodno, zveknuo je i jedan

Uz sva dodatna pitanja i dileme, koje su vekovi uneli u hrišćanstvo, samo jedna Isusova lekcija, ona o davanju, dovoljna je da ga slavimo Nema nevernih, ateizam je samo kvalifikacija za one koji odbijaju da prihvate religijske postavke, dogme, počev od neupitnosti postojanja boga. Kad čujete “nevernika” kako objašnjava da je vera izmišljena radi kolektivne kontrole grupa, zajednica i naroda, naglašavajući da je njegov um slobodan, vanreligijski, da ne veruje u boga već u dobrotu, poštenje, ljubav, ljudskost… znajte da isped sebe imate dubokoverujuću osobu. Religioznu ne, verujuću da. Nema suštinske razlike između onoga koji slepo veruje u boga (šta god pod tim podrazumevao) i onoga ko veruje, uzmimo, u

Prosečnom Evropljaninu preostaje još samo nada da će stari kontinent od islama zaštititi ista sila koja je to učinila i 1683. godine Hoće li Svevišnji serijom čuda, u ovom vremenu, ranog 21. veka, sačuvati Evropu od islama kao što se, veruju i neki istoričari, dogodilo krajem leta 1683. godine, za vreme Druge opsade Beča? Tada je sve bilo na strani Turske; brojnost vojske, opremljenost, zalihe, savremeno naoružanje, pre svega artiljerija… Na drugoj strani, Beč nije u potpunosti bio spreman za odbranu, koalicione vojske nisu se okupile na vreme, zalihe su bile mršave a gradom je vladala kuga, koseći redom i šireći jezivi strah. I onda se dogodilo nešto neobjašnjivo; žarište

Srbi ovde ne treba da se mešaju, na Hrvatima je da odluče da li je “Za dom spremni” njihova nacionalna legitimacija. Sudeći po svemu postojećem jeste, ali sačekajmo Kad u Hrvatskoj više ne bude živeo nijedan Srbin (to vreme nije daleko) mržnju će usmeravati na spomenike kulture i postojanja “hrvatskih Srba”, na Srbiju kao državu i Republiku Srpsku, svakako. Tako su odgojeni; na mržnji, netrpeljivosti, najblaže rečeno rezervi prema Srbima. Ovo je – da ne ispadne kao naša tvrdnja – bivši gradonačelnik Splita, Željko Kerum, javno priznao, pre nekoliko godina, u kameru HRT. Hrvatska državotvorna ideja artikulisana od strane Ante Starčevića, nastala je na mržnji prema Srbima, delimično prema Ugarskoj

Ovo je iznad taktike “držite lopova”, prevazilazi i ponašanje prostitutke koja ide okolo i drži predavanja o moralu To je jedna od onih situacija kad čovek zaćuti jer sve što bi rekao biva u startu besmisleno, bespotrebno, čak smešno kao reakcija. Evropski parlament usvojio je Rezoluciju u kojoj osuđuje delovanje ruskih medija “Raša tudej” i “Sputnjik”, izjednačavajući ih, pazite sada, sa propagandom “Islamske države”. Ovo je iznad taktike “držite lopova”, gore od cinizma, prevazilazi ponašanje prostitutke koja ide okolo i drži predavanja o moralu. Isti oni koji decenijama putem sopstvenih ili na tuđem terenu dotiranih, plaćenih medija šire svoje ideje, ideologiju pa meku i na kraju krvavu okupaciju država (podrazumeva