Публикација која чува сећање на страдања српских војника из Првог светског рата на холандском тлу представљена је у Музеју српске дипломатије Уочи 11. новембра – Дана примирја у Првом светском рату – и то у години када се обележава век од успостављања дипломатских односа Србије и Холандије, у Музеју српске дипломатије је представљена публикација „Српски војници из Првог светског рата преминули у Холандији”. Аутори ове брошуре су једна Српкиња – филолог Татјана Вендриг – и двојица Холанђана – Татјанин супруг Фабијан Вендриг, политиколог, као и Џон Стинен, саветник у холандској влади. Они су на педесетак страница представили историјске чињенице о томе како је Холандија после рата прихватила многе ратне заробљенике

Александар Карађорђрвић није гледао са превеликим симпатијама и посебно подржавао четнички покрет у Јужној и Старој Србији пре ослободилачког Балканског рата. Онда када је постао суверен заједничке државе ипак се ослонио на удружење старих четника као проверене патриоте. Схвативши да се Отаџбина не ствара кафанским причама већ само и једино деловањем. Показало се као и много пута пре да речи могу да буду надахњујуће врло често и важне, али су дела једина та која чувају веру, слободу, част и Отаџбину. Наравно да свака држава мора да има своју политику, и свакако да она не може баш све увек отворено да показује. Врло често у томе ће постојати и доза лукавства потребна да би се преживело, као и превејаности који многи воле да зову

Први светски рат је са собом донео доста тога, али је много више однео. Са њим си отишао и ти, Милутине Бојићу. Ти си можда и једини песник који је живео само двадесет и пет година, читан у два века, а за собом си оставио песме које ће, несумњиво, трајати барем један миленијум. У твојим песмама се среће много љубави, а најчешће је то она према Србији. Србија је била твоја љубав, твоја муза, па је можда и боље што ти, као такав заљубљеник, ниси дочекао да ти једину драгу претворе у неку другу на коју би са гађењем гледао. Добро је што је гробница о којој певаш, као и

Удружење потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. године затражило је од Скупштине града Бијељина да дан ослобођења града у Великом рату буде уврштен у календар обиљежавања најзначајних датума града. Предсједник овог удружења Петар Вујичић каже да они од 2010. године обиљежавају 10. новембар, дан када је 1918. године Војска Краљевине Србије ослободила Бијељину и Семберију након вишевјековног ропства под Отоманском империјом и 40 година окупације, односно 10 година анексије Аустроугарске монархије. “Бијељина је тек тада постала слободан град у ослобођеној земљи, за све њене грађане, без обзира на националности и вјероисповијест, а све до Другог свјетског рата 10. новембар обиљежаван је као најзначајнији дан града”, истиче Вујичић. Он подсјећа да

У Музеју српске дипломатије представљена је књига “Српски војници из Првог светског рата који су преминули на територији Холандије”. Министар спољних послова Ивица Дачић каже да је нужно неговати културу сећања и указивати на жртве које су гинуле за цивилизацијске вредности. “Због ревизионистичких покушаја који упорно долазе из једног дела међународне заједнице, нужно је неговати културу сећања и указати на немерљиве жртве народа који су гинули за цивилизацијске вредности човечанства, међу којима се увек у првим редовима налазио и српски народ”, рекао је Дачић. Скоро сваки десети погинули у Првом светском рату био је Србин, рекао је Дачић и подсетио да је Србија тада доживела демографску катастрофу од које се

Само десет дана након трагичног убиства најзначајнијег и међународно најутицајнијег српског политичара након цара Душана — југословенског краља Александра I Ујединитеља — од стране усташа и бугарских фашиста у Марсеју, Никола Тесла је осетио потребу да реагује на хрватско-словеначку националистичку и прокомунистичку пропаганду у Америци и напише ауторски текст у најчитанијим америчким новинама. Четири најважнија детаља из овог писма јесу Теслино искрено дивљење подвизима српске војске у I светском рату, потреба да заштити сећање на дело једног великог владара, критички осврт на комунистичку идеологију и вера у преживљавање Краљевине Југославије под српским вођством. “Израз поштовања према Краљу Александру Уреднику Њујорк Тајмса: Много тога је речено о Југославији и њеном народу,

Једна млада чешка породица, Јохана и Терезије Фусек, преселила се за стално средином 19. века у оновремени престони Београд. Скоро сви Словени који су чинили грађанство Аустроугарске монархије ипак су више волели да буду поданици Кнежевине, а доцније и Краљевине Србије, него ли да имају једног Немца за свог владара, који је беспрекидно деценијама царевао. Јохан је био графичар и запослио се у Државној штампарији и Војнокартографском заводу. Потписивао се као Јован Чарапић-Фусек, јер је чешко презиме Фусек преузето од немачке именице fuβocke, што значи чарапа. Многи су доцније мислили да су ови Чарапићи заправо потомци војводе Васе Чарапића из Вождова доба! Њихов син Георг родио се  11. 2. 1876. у Београду. Завршио је Реалку и

Генерал-мајор Роберт Нил Стјуарт је током боравка у Солуну 1917. године упознао једну од српских ратница, савремену Амазонку како ју је он описао. Видети жену ратника за савезничке официре била је тада права реткост. Женама на Западном фронту дуго је било забрањено да, чак и као болничарке, прилазе првим линијама фронта. О њиховом ангажману у војсци није било ни говора. Зато је једна српска наредница оставила толико снажан утисак на британског официра да јој је чак и песму написао. Радио-телевизија Србије у сарадњи са сајтом Восток ексклузивно објављује ову врло интересантну љубавну причу која у великој мери одсликава револуционарни значај и улогу коју су српске жене војници имале тих ратних

Једноставним речима: „Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине“, описао је Арчибалд Рајс значај тешке и сурове, за Србију победоносне, битке која се пре сто година водила на Кајмакчалану. Опорављена и реорганизована Српска војска нашла се на Солунском фронту у лето 1916. Претрпевши прва искушења по изласку на положаје, након победоносне Горничевске битке, њена Трећа армија стигла је пред планину Ниџе. Један од њених врхова – Кајмакчалан који су Бугари утврдили и сматрали неосвојивим давши му симболично име „Борисов град“ се испречио пред настојањем Српске војске да продре у окупирану отаџбину. Развила се огорчена борба која је започела 12.септембра 1916. године. Водила се с променљивим успехом и

Савјет за културу Скупштине града Новог Сада одлучио је да у овом граду буде подигнут споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу. Иницијативу да у Новом Саду подигне споменик српском краљу којег су звали и ослободилац поднијели су предсједник Матице српске Драган Станић, директор Музеја Војводине Драго Његован, директор Историјског архива града Петар Ђурђев, директор Градске библиотеке Драган Којић и директор Музеја града Весна Јовичић. Како је образложено на сједници Савјета, иницијатива се заснива на одлуци града из 1938. године да буде подигнут споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу. Избијање Другог свјетског рата омело је реализацију овог пројекта, а нова власт послије рата није била заинтересована да се српском краљу диже споменик у

Излагање Драгане Трифковић на београдском окупљању учесника Јубиларног свесловенског сабора поводом стогодишњице од почетка Октобарске револуције, а под геслом „Памтимо и славимо светост православног цара“ Окупили смо се данас да обележимо стогодишњицу почетка страдања православних цркава и земаља Русије и Србије од комунистичке револуције. Двадесет петог октобра 1917. године у 21:45 са крстарице Аурора је испаљен плотун, којим је започет напад на Зимски дворац и започета Октобарска револуција. Маскота те револуције био је Владимир Уљанов, познатији под псеудонимом Лењин. Циљ те револуције била је Русија и руски православни народ, због чега су бољшевици поставили следећи задатак: убити Бога, убити монарха и убити дух једног народа. Иако је од тада прошао

Пише: Марија Павковић Василија Вукотић, ћерка славног сердар Јанка, прославила се као болничарка и ратница, завршила Руски институт и говорила неколико страних језика. Храбра, скромна, лепа и посвећена слободи српског народа. Таква је била Василија Вукотић, кћерка чувеног сердар Јанка, једна од жена хероја Првог светског рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, повео је у рат своју мезимицу Гагуну, како јој је тепао. Као ордонанс – млађи официр на служби команданту, била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља. Млада девојка је брзо стицала војне вештине, била је прст у „шаци спартанаца“ сердар Јанка, који су надљудском борбеношћу живим штитом правили одступницу српској војсци,

Први светски рат који је трајао од 1914. до 1918. године донео је много жртава на обе зараћене стране. Српска војска се после тешких борби против бројчано надмоћнијег непријатеља (Аустроугара, Немаца и Бугара) повукла преко Албаније на острво Крф. Неколико месеци је било довољно да се опорави и трансформише у три армије. Опорављена српска војска са острва Крф упућује се на Солунски фронт у саставу сила Антанте (Француска, Британија, Италија, Грчка и Русија). Са друге стране фронта налазе се централне силе (Немачка, Аустроугарска и Бугарска). Операције на Солунском фронту су вођене непосредно уз граничне линије између  држава Бугарске, Србије, Албанијe и Грчке. Борбе које је српска војска водила на Солунском

У Спомен комплексу Зебрњак у недељу је на комеморативном скупу, одавањем почасти и полагањем венаца код споменика победе Српске војске над снагама Отоманске империје у Првом балканском рату 1912. обележена 105. годишњица Кумановске битке СКОПЉЕ: ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“ У Спомен комплексу Зебрњак на северу Македоније, у недељу је на комеморативном скупу, одавањем почасти и полагањем венаца код споменика победе Српске војске над снагама Отоманске империје у Првом балканском рату 1912. обележена 105. годишњица Кумановске битке. На свечаности почаст палим српским војницима, полагањем ловорових венаца, букета цвећа и паљењем свећа одале су делегације Амбасаде Србије у Скопљу, Владе Македоније, општине Врање, српских странака и асоцијација из Македоније, удружења потомака ратника

На легендарном Мачковом камену јуче су освештани темељи будућег спомен-храма посвећеног Светом Стефану Лазаревићу, али и свим палим родољубима На легендарном Мачковом камену јуче су освештани темељи будућег спомен-храма посвећеног Светом Стефану Лазаревићу, али и свим палим родољубима за слободу из битке на Мачковом камену и на Дрини. Будућа богомоља, како је рекао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управе СПЦ, биће и богослужбена, али и сведочанство и сећање на велико херојство Срба у великом рату за веру, отаџбину и нацију у овом делу Србије. Богомоља би требало да буде завршена наредне године до обележавања јубилеја – 100 година од завршетка великог рата. Аутор: В. М. Извор: НОВОСТИ Везане вијести: Мачков камен:

Неиспричана прича o чувару гробља Зејтинлик. Највеће ми је признање кад стигну потомци, упале свећу, а ја видим колико се поносе својим славним прецима Хода повијен. Штап је час у десној, час у левој руци. Сустигла старост. Ослабила плућа и срце попушта, каже нам. А жури са истом вољом и истим жаром, као када је пре 57 година преузео бригу о Зејтинлику. Чувао га, уређивао, дочекивао и испраћао потомке ратника. Показивао где почивају њихови славни преци. Живом речју тумачио историју и судбину уснулих српских, јуначких пукова. Као некад, тако и данас, а деведесета му је потписала живот, поранио је пре јутра. Пре првих посета. Да неко стигне, а да га

Локална власт у Крупњу, на челу са председником Иваном Исаиловићем, прва је наговестила да ће, не само подржати, већ и помоћи изградњу богомоље уочи обележавања стодишњице Великог рата Крупањ – На планини Јагодњи, подно легендраног Мачковог камена, почела је изградња православног спомен-храма, посвећеног Светом Стефану Високом, сину светог цара Лазара, уочи обележавања стодишњице Великог рата, које ће бити наредне године. Народ Рађевине, Азбуковице и Јадра са институцијама и установама из ових крајева као и бројна удружења потомака Великог рата имали су жарку жељу су да се и на Мачковом камену на достојан начин обележава тај велики и значајан јубилеј, али како је време пролазило од стогодишњице почетка Првог светског рата, некако је прича

“Новости” на неистраженој Петриној стени, српским Термопилима над Ваљевом. Током Дринске битке, у Великом рату, овде свакодневно гинуло више од 400 војника Игром судбине, српски војници који су у Великом рату бранили неосвојиву Петрину стену, истакнути врх Соколске планине, најтврђе упориште имали су у рововима и на бедемима које су ратници преднемањићке Србије поставили још у 10. веку. Град из времена кнеза Часлава, као и невероватну причу о жртвама и јунаштву бранилаца Петрине стене после готово века заборава, открили су репортери “Новости”, уз помоћ ентузијаста – планинарског водича Драгана Павловића Попа и археолога др Дејана Булића. Петрина стена и оближњи Прослоп, говоре нам наши “домаћини”, заслужују епитет српских Термопила над

Положени венци код више спомен-обележја у граду. Влада данас у Крушевцу, премијерка Ана Брнабић представља резултате рада у првих 100 дана Владе Крушевац – Полагањем венаца на Споменик косовским јунацима, почело је централно обележавање Дана ослобођења Крушевца у Првом и Другом светском рату. Представници локалне самоуправе, градова-побратима Крфа и Ставроса, као и борчаких и других организација положили су цвеће и на Споменик 1912-1918, као и Споменик погинулим руским војницима на Расини. Очекује се да око 12,30 премијерка Ана Брнабић представи резултате рада у првих 100 дана Владе, а нешто раније, предвиђен је и обилазак погона ИМК “14.октобар”, некадашњег фабричког гиганта, који је након више од две деценије пропадања, добио новог власника

Разговор са вођом побуне Аном Њего Данас у време када жене у целом свету постижу велике успехе на свима пољима људске делатности, држе ватрене говоре у парламенту, боре се у рововима, раме уз раме са својим друговима, треба забележити један необичан подвиг наших сељанки, из Среза сарајевског, један јединствен протест, догађај вредан пажње, али сасвим заборављен и нигде незабележен. Борба наших сељанки, неуких и сасвим неписмених, вођена и извојевана по цену највећих напора, слична је донекле борбама које жене данас у целом свету воде. У овом случају, била је борба мајки, одбрана од глади, жена три разна племена, али једнаких осећаја. Борба сурова, лишена свих обзира, сукоб слабих и моткама

Данас се навршавају 83 године од смрти краља Југославије Александра Првог Карађорђевића који је убијен у Марсеју 9. октобра 1934. године, у атентату приликом државне посјете Француској у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Њемачке. Краљ Александар био је други син Петра Првог Карађорђевића и кнегиње Зорке, кћерке црногорског краља Николе Петровића, а престолонасљедник је постао након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909. године. Атентатор је био припадник ВМРО /Унутрашња македонска револуционарна организација/ Владо Черноземски, а заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту, који се возио са њиме у аутомобилу. Краљ Александар је у Марсеј отпутовао