Од стварања прве државе Јужних Словена, која ће с временом прерасти у Југославију, прошло је тачно једно столеће, а чак и спомињање имена земље која се дезинтегрисала почетком 1990-их у крвавим ратовима изазива различите и, углавном, веома емотивне реакције, пише Ал Џазира Балканс. Југословенска идеја потекла из Хрватске Историчаре и филозофе историје забрињава фалсификовање историјских истина и редуковано представљање историје, у којем се мотиви за стварање Југославије увек или избацују из наратива или гурају дубоко на маргину. Југославија је настала као тежња народа словенског југа да остваре слободу у независном политичком уређењу, а све остало јесу погрешне интерпретације прошлости. – Стварање Југославије, која је испочетка формирана као Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

Николај Хартвиг својом способношћу учинио је све како би приближио Србију и Русију. На крају, на том послу је и преминуо. Обележавајући Дан дипломата Русије, 10. фебруар, на дан када је 1802. створено Министарство иностраних послова, представници амбасаде Русије, са Александром Чепурином на челу, положили су венце на гроб Николаја Хартвига на Новом гробљу у Београду. Николај Хартвиг био је руски царски посланик на српском двору од краја Анексионе кризе 1909. до јула 1914, када је преминуо на дужности. Рођен је 1857. године на Кавказу у граду Гори у данашњој Грузији, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, натурализованог Руса немачког порекла. Дипломатску службу започео је 1875. у Азијском департману Министарства иностраних послова Руске империје. Одмах се испоставило да му је судбина везана за Балкан.

Шљис! Једно зрно поцепа ми копоран. Осврнем се ја – шљис! – друго удари посред руке. Ух, славу му његову, ухватих се за руку кад треће звизну у нос и експлодира, и око ми одмах исцури, сведочио је о својим ранама Михаило Ирижанин из Прељине код Чачка Чачак – Рат бејаше минуо али је ожиљак на лицу Михаила Ирижанина остао да навек сведочи о страшноме боју, кад му је куршум избио око. Остави плуг и волове начас, и у ораници родне Прељине стаде да сведочи о свом страдању намернику Милану Шантићу. А овај то 1838. у Београду одштампа у свом ратном зборнику „Витези слободе”… На сам Лучиндан, 1915. посели смо село

У погледу бугарских зверстава у Врању и околини, Сурдулица држи прво место. По томе је она и доведена у везу са удаљеним србским областима. У њој су Бугари убијали Србе из целога Србства. (То ће се видети из овога краткога помена знаних жртава у Сурдулици. А највише су Бугари побили у Сурдулици Срба из Врањскога, Топличкога, Кумановскога, Нишкога, Пиротскога и Приштинскога округа. (Dосит. I, 92–94; извештај William-a А.Drayton-aDосит. I, 191.) Сурдулица је постала права кланица србскога народа. Ово су место Бугари сами прозвали србском костурницом. И начинили су Бугари од овога најлепшега предела у целој Србији старих граница праву србску костурницу. Какви ту нису побивени први људи из народа: старци,

Из богате колекције разгледница које је сакупљао Александар Боричић, бивши југословенски и српски одбојкаш и репрезентативац и дугогодишњи председник Одбојкашког савеза Србије, издвајају се аутентична сведочанства о хистеричној пропаганди Аустроугарске и Немачке против Србије уочи и током Првог светског рата. Ту су разгледнице, карикатуре, прогласи и на свима њима су Срби, њихова држава и краљ представљени у најгорем могућем светлу. Након што погледате карикатуре немачких сатиричних часописа од 1903. до 1918. године схватићете колико је много уложено да данас још увек светом владају овако негативни стереотипи о Србима. Срби за њих нису ништа друго до “дивље балканско племе које треба затрти” па им је зато објављена и читуља после повлачења

Књига „Легет 1914” аутора Слободана Лазаревића, која говори о војничкој катастрофи која је потиснута у колективном сећању, представљена је у Дому Војске Србије у Београду. Битка се одиграла 6. септембра 1914. године, почетком Првог светског рата, а тог дана погинуло је или заробљено, подаци у литератури се разликују, између пет и седам хиљада војника из Тимочке дивизије. Како је рекао историчар проф. др Предраг Марковић, реч је о „најкрвавијем, најтрагичнијем дану у српској војној историји”, најтежим губицима ако се посматрају по дану ратовања. Српска војска је пошла преко Саве на захтев савезника који су у лето 1914. године били у тешкој ситуацији на свим фронтовима. У прелазак преко реке се

У Музеју Семберије у Бијељини данас је отворена изложба о меморијалима Првог свјетског рата у Републици Српској, чији су аутори Мирко Бабић, Снежана Неговановић и Ненад Лукић. Неговановићева је рекла новинарима да је изложба резултат трогодишњег истраживања и ово је њено прво представљање које приказује стање 43 меморијална обиљежја, а уз изложбу је урађен и каталог. “Упоредо са нашим истраживањем трајала је и обнова меморијала, захваљујући општем интересовању поводом стогодишњице обиљежавања краја Првог светског рата и овом изложбом започиње низ догађаја којима ће се обележити победа у овом Великом рату”, истакла је она. Према оцјени аутора истраживања, на територији Републике Српске меморијали Великог рата су у врло добром стању, захваљујући

Ко су српски добровољци? Добровољачки одред мајора Војина Поповића – Војводе Вука, елитна јединица српске војске, 28. септембра 1916. године смијенила је 4. пук Дринске дивизије у рововима Кајмакчалана. Насупрот српских добровољаца на врху планине Ниџе, Кајмакчалану, стајао је „Борисов град”, неосвојива бугарска тврђава, како су сматрали стратези бугарске војске. Тачно 30. септембра 1916. године почела је снажна артиљеријска припрема српске војске, која је два и по сата преоравала бугарске положаје на Кајмакчалану, а онда је Добровољачки одред кренуо у јуриш и упао у бугарске ровове. Сат и по времена трајала је борба на бајонет, прса у прса између добровољаца и бугарских војника у рововима Кајмакчалана, неописиво људско клање, а

Петар Пјер Мариновић је био изданак две угледне српске породице, будући унук председника српске владе те праунук највећег српског трговца и задужбинара свог доба. Траг није оставио у земљи својих предака већ у Француској, али је упркос томе наш колико и њихов, и представља својеврсну спону између наше две земље Петар Мариновић је један од оних наших великана који су упркос свом српском пореклу, траг оставили у некој страној земљи. У случају Пјеровом (како је зван у земљи галских петлова), била је то пријатељска и савезничка Француска. Не случајно. Родио се у Паризу, 1. августа 1898. године у угледној и ситуираној породици. Мајка му је била Agripina Bronkov, поданица Руске

У Музеју Семберије у Бијељини биће приказана изложба о стању меморијалних обиљежја Првог свјетског рата у Републици Српској, чији су аутори Мирко Бабић, Снежана Неговановић и Ненад Лукић. “На изложби ће бити приказано шта се сачувало, шта је обновљено или новоизграђено у сусрет обиљежавању стогодишнице Првог свјетског рата, славних побједа и великих страдања, борбе за слободу и стицање независности српског народа”, најављено је из Музеја. Изложба је настала као резултат истраживања стручњака из Србије и Републике Српске који су посјетили и забиљежили садашње стање 43 меморијална обиљежја Првог свјетског рата на простору Републике Српске и од интереса за Српску на просторима Федерације БиХ. Отварање изложбе и промоција каталога “Меморијали Првог

Поводом годишњице смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића, и армијског генерала Павла Јуришића-Штурма данас је на Новом гробљу у Београду одржана државна церемонија полагања венаца и одата почаст Поводом годишњице смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића, и армијског генерала Павла Јуришића-Штурма данас је на Новом гробљу у Београду одржана државна церемонија полагања венаца и одата почаст. Церемонију је предводио државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић који је положио венце. Венце су положили и начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић, потомци истакнутих војсковођа као и представници великог броја удружења опредељених за неговање традиција и грађани. Младеновић је истакао

20. јануара 1921. – У Београду умро српски војвода Живојин Мишић. Учествовао је у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде. Живојин Мишић је рођен 19. јула 1855. (7. јула по старом календару) у Струганику. Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века (некада су се презивали Каљевић и Лучић). Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака. Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић из Коштунића) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле

Ново Горажде – Једна од главних улица у Горажду, све до 1992. године, носила је име Ксеније Танасковић, а дуги низ година и општинско удружење жена у овом граду на Дрини. Једнонационална бошњачка власт у Горажду, од 1996. године брише сваки историјски траг српског бивствовања. Тако своју улицу у Горажду губи и Ксенија Танасковић. Због чега и зашто, само је послератној и актуелној горажданској бошњачкој власти знано. Ко је, у ствари, била Ксенији Танасковић, снаја из некадашње чувене горажданске трговачке породице? Одмах по организовању масовног оружаног отпора српског народа горажданског и делова рогатичког и паљанског краја, 1941. године, и лоцирању устаника у село Вражалице, Ксенија Танасковић у Горажду организује Центар са сарадњу

Навршио се век од када су, 17. јануара 1918. године, формиране прве српске ескадриле опремљене модерним авионима и попуњене обученим српским кадром, које су учествовале у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Отаџбине. С поносом се сећамо тих дана и храбрих српских авијатичара, не дозвољавамо да заборав прекрије те светле тачке наше ваздухопловне историје. Ради јачања ваздухопловних снага срп­ска вла­да је ја­ну­а­ра 1916. го­ди­не склопи­ла уго­вор са Фран­цу­ском ради опре­мања војске са пет ави­ја­циј­ских ескадри­ла и прате­ћим је­ди­ни­ца­ма. Од­лу­ка је ре­а­ли­зо­ва­на тек када се срп­ска вој­ска пребаци­ла са Кр­фа на по­ло­жа­је код Со­лу­на. Аеро­план­ска еска­дра Српске вој­ске је ба­зи­ра­ла у Ми­кри, где се на­ла­зи­ла глав­на ба­за Аеро­на­у­ти­ке фран­цу­ске ис­точ­не вој­ске. Три­де­се­тог ма­ја 1916.

Прије сто и двије године започела је евакуација српске војске са албанске обале на грчко острво Крф. Повлачење које је у Србији почело 15. октобра 1915. године завршило се 18. јануара 1916. Последњи српски војници евакуисани су са албанске обале 18. априла. Албанска голгота је један од најтрагичнијих периода српске историје. Не зна се ни данас тачан број страдалих српских војника и цивила. Све је почело великом немачко-аустроугарском офанзивом. Почетком октобра 1915. године удружене снаге немачке и аустроугарске војске кренуле су у напад на Србију. Централним силама убрзо се придружила и Бугарска, која је још од Другог балканског рата чекала тренутак да се обрачуна са Србијом. Краљевину, која је у

Година 1905. отпочела убиством проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића Улазак србске чета у Македонију увећао је број бугарских злочина над Србима. На удару су били сви они за које је било довољно претпоставити да могу бити опасни за бугарску организацију. Према подацима конзула Ивана Иванића, од бугарског ножа и куршума страдало је преко 150 виђенијих Срба. По бестијалности, којом су изведене, истичу се покољи које су чете Атанаса Бабате и Јордана Спасова извршиле у селима Кокошиње код Куманова и Рударе код Кратова. Година 1905. отпочела је убиством србског проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића. Организатор и извршилац убиства била је бугарска организација у Куманову. Поп Ташко је осуђен на смрт зато што је био

Чачак – На ратним пољима Србије те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље… То се и догодило. Када су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света дочека их цвећем. Било је оних што нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…” Букети орошени сузама падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу… Овим словима чачански књижевник Антоније Ђурић описује ступање у бој славне српске

За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку: Пролог: Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за веру и отаџбину, са осталом дечурлијом играо Срба и Турака. Када је остао само са мајком и сестром, присуствовао би молитви од почетка до краја, а у Београду би, као питомац Војне академије, коју је завршио 1900, обележавао тај празник најсвечаније могуће, као „свој дан“. Видовдан је, некако, увек био свет, посебан, са мислима ка

Иако је српска војска већ полако прилазила Скадру, Црногорци су остали укопани на Мојковцу, а могли су и они да крену пут Скадра… Међутим, било је то вријеме кад је ријеч једног краља и команданата војске имала највећу вриједност, каже Горан Киковић, српски историчар и предсједник Скупштине општине Беране Приредио: Тихомир БУРЗАНОВИЋ Српски историчар и предсједник Скупштине општине Беране Горан Киковић истиче да је Мојковачка битка златним словима исписана у српској историји – “да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. Поводом 102 године од славне Мојковачке битке, на Бадњи дан и Божић 6. и 7. јануара 1916, Киковић у интервју Срни напомиње да је

Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је била једна од свијетлих страна јединства Црне Горе и Србије. Битка је вођена од 06.01. до 08.01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС. Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом

Тадија, ваздухопловни ас из Првог светског рата, један је од оснивача „Аеропута”, др Роман је утемељивач војне хирургије, мајка Станислава је била храбра болничарка, а Станислав – најмлађи српски војник на Церу Година која је иза нас протекла је у знаку обележавања 90 година од оснивања друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут”, чији је један од оснивач и дугогодишњи директор био Тадија Сондермајер, најмаркантнија личност у цивилом ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије између два светска рата. Оснивању „Аеропута”, је претходио несвакидашњи лични подухват овог ваздухопловног аса из Првог светског рата. Био је то лет авионом „потез 25” од Париза до Бомбаја у Индији и назад до Београда, од 20. априла до

Снимићемо историјску драму са елементима вестерна у којој ће краљ Петар I бити представљен као човјек од крви и меса а не икона, казао је Тањугу Петар Ристовски редитељ филма “Чарапе краља Петра”. Петар је син нашег прослављеног глумца Лазара Ристовског који ће у филму играти српског суверена. Филм “Чарапе краља Петра” доноси причу о човјеку који је порјеклом, рођењем и личном одлуком пригрлио крст сопствене судбине. Француски ђак, прекаљени војник и ратник, краљ Петар Карађорђевић, стекао искуство ратујући у Легији странаца у Француско-пруском рату. Нјегов ратнички дух утемељен је у личности његовог деде, једног од најважнијих српских ратника, српског вожда Карађорђа. Послије 45 година у изгнанству краљ Петар Карађорђевић

У години која је данас почела обиљежава се један изузетно значајан јубилеј – вијек уједињења Црне Горе и Србије. Подсјећамо, 1918. године Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, познатија као Подгоричка скупштина, изгласала је историјску и славну одлуку о уједињење Црне Горе и Србије. Одлуку о уједињењу изгласало је 160 посланика Подгоричке скупштине, а тај документ је предвиђао да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевић. Према одлуци Подгоричке скупштине, црногорски суверен краљ Никола, који је раније побјегао из земље, збачен је са престола. Одлука Подгоричке скупштине од 26. новембра о уједињењу Црне Горе са Србијом била је увод у проглашење заједничке државе Срба, Хрвата