arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Помен убијеним Србима у селима Поткозарје и Пискавица

У храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју служенa je литургија и парастос поводом 80 година од стравичног покоља над више стотина српских цивила, које су усташе починиле у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица 1942.године. Слике ужаса од 12. фебруара 1942.године још су живе у очима Данке Милаковић. Тада као осмогодишња дјевојчица ни сама не зна како је преживјела  усташки покољ. „Имала сам тада осам година. Мајка ми је погинула и дијете од седам мјесеци. Ту ми је и бака погинула и још њих 11. Газили смо по тој крви цијели дан. Остало нас је само троје живих“, прича свој потресни животни пут Данка Милаковић.  Главни задатак Удружење грађана

БОРИС РАДАКОВИЋ: Србофобија из пера (људско) праваша

У посљедњих тридесет година кампања сатанизације Срба, пред свјетском и домаћом јавношћу, уродила је плодом до неслућених размјера. Постало је легитимно право сваког новинара, политичара, историчара и других стручњака и квазистручњака, да напише било коју неистину у вези Срба и да се од критике брани иза зида наводног српског фашизма или великосрпске хегемоније. У сатанизацији Срба равној усташкој пропаганди из тридесетих и четрдесетих година прошлога вијека, предњаче неке невладине организације, „слободоумни“ новинари, перформанс умјетници и многи други које можемо означити, због њиховог залагања за „људска права“ као „људскоправашки“ активисти. Ипак, из њихових текстова и онога што говоре, губи се „људско“ и остаје само „правашки“, а знамо да је хрватско праваштво

Споменик српској деци у селу Носковачка Дубрава

Године 1964, на месном гробљу у селу Носковачка Дубрава у општини Чађавица, Вировитичко-подравска жупанија (на десној обали Драве), подигнут је овај споменик деци српској деци из Поткозарја која су страдала у усташком логору за жене и децу који се налазио у шталама властелинског имања грофа Драшковића. У периоду рада логора, од августа до децембра 1942. године, преминуло је 69 детета старости од 4. месеца до 4 године. До 1990. године обављане су редовне комеморације уз учешће представника матичне Босанске Дубице, а обновљене су 5. децембра 2014. године. Списак деце страдале у овом логору: Вуковић Миља, 4 месеца Бошлић Раде, 18 м. Миљевић Гина, 3 године Вујчић Ратко, 10 м. Вујковић

Слободан Чикарић: Бекство на Козару 1942.

За време НДХ (1941–1945) усташе су послале у смрт 1.700 Срба православаца свих узраста и оба пола у малој дубичкој општини смештеној у „Банијском трокуту”. Готово сва српска деца су побијена. Хитлерова Немачка решавала је „јеврејско питање” тако што је шест милиона Јевреја спалила у крематоријумима или им на други, подједнако суров начин одузела живот. Павелићева НДХ прихватила је доктрину главног усташког идеолога у Павелићевој влади доглавника Милета Будака, која се може назвати „свето тројство”. Наиме, Будакова идеологија о решавању српског питања у НДХ састојала се у следећем: трећину покрстити, трећину протерати, а трећину побити. Касније су се усташки идеолози у НДХ предомислили. Ипак, све Србе у НДХ (и оне

ПРИЈЕ 77 ГОДИНА УСТАШЕ ПОЧИНИЛЕ СТРАВИЧАН ЗЛОЧИН НАД СРБИМА БИЛОГОРЕ

У суботу, 28. септембра, навршава 77 година од усташког злочина над више од 500 Срба са Билогоре и Грубишног Поља, углавном жена и дјеце. Предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић рекао је Срни да су усташе у селима поубијале готово све које су затекле. “Убили су 500 људи и побацали их у заједничке гробнице. Овај страховит злочин почињен је само зато што су ти људи били православни Срби”, истакао је Басташић. Басташић је навео да је у Грубишном Пољу убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи.

Душан Јеринић: Страдање деце у логору Јастребарско

Као дете логораш преживео сам усташки логор Стара Градишка захваљујући акцији спасавања српске деце из логора, коју је водила хуманитарка Дијана Будисављевић. Као дете логораш преживео сам усташки логор Стара Градишка захваљујући акцији спасавања српске деце из логора, коју је водила хуманитарка Дијана Будисављевић. У последњих 12 година много времена посветио сам читању литературe у вези са холокаустом који су спроводиле усташе за време НДХ. Посебну пажњу посветио сам изучавању усташког геноцида на просторима западне Ђаковштине, о чему сам објавио две књиге. Прочитао сам ауторски текст „Обавеза сећања и незаборава” министра Зорана Ђорђевића, објављен у „Политици” 13. септембра, и желим да реагујем на део његове реченице „ … какав је,

Додик: Мржња која је довела до страдања Срба у НДХ ни данас није смањена

Српски члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик изјавио је да мржња која је довела до страдања српског народа у Другом свјетском рату у Независној Држави Хрватској /НДХ/ данас уопште није смањена и да би се у овом тренутку све то на неки начин поновило, када би за то било прилике, као што је то било и 1991. године. На првом обиљежавању Дана сјећања на убијену и уморену дјецу од усташа у НДХ Додик је у Горњем Јеловцу под Козаром у обраћању рекао да је за њега импресивна та количина мржње која и сада постоји. Он је истакао да би се готово сваки дан могло обиљежавати неко од страдања српског

Сећање на усташки покољ над Србима у селима код Приједора 1942. године

Осврт на књигу Усташки покољ над Србима у селима Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац код Приједора 1942. године. Дуго смо чекали и најзад и дочекали књигу која је ових дана изашла из штампе у Републици Српској, а која проговара о једном од најтежих злочина учињених на овим просторима икада, а тo je покољ над Србима у Независној Држави Хрватској у два села Паланчиште (Велико и Мало) и Јеловац код Приједора. Књига, коју сада имамо прилику читати, дјело је најпозваније особе за бављење тако мучним, али пријеко потребним темама, историчарке Марине Љубичић Богуновић, кустоса Меморијалног музеја Националног парка Козара. Скоро осамдесет година чекала је ова тема свога аутора да

Епопеја страдања, муке и патње, али и поноса српског народа

Козара је епопеја страдања, муке и патње свих оних који су положили своје животе за слободу, као и цјелокупног српског народа, али и понос будућих покољења. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је 10. јуна 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Тог 10. јуна отпочео је концентричин напад на партизане из свих околних гарнизона. Фашистичке снаге почеле су опкољавање ширег подручја Подкозарја и кренуле у систематско убијање и уништавање српског народа и њихове имовине. Хрватски и њемачки фашисти пљачкали су села, побили знатан дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ – ХТЕЛИ БИ ДА ОБРИШУ ЗЛОЧИНЕ УСТАША: Шта се крије иза најновијих порука политичара званичног Загреба

Прве деценије овог столећа, којег је Добрица Ћосић назвао “туђи век”, темеље се на мобилној телефонији, интернету, кабловским телевизијама, директним преносима, вестима које нас бомбардују из минута у минут. Из ове “глобалне инфосфере” крећу милиони, а вероватно и милијарде порука сваки дан. У обиљу информација, крајњем кориснику, просечном човеку, не преостаје ништа друго до да их прима у изворном облику и “пакује у своју подсвест”. Чувена изјава још чувенијег нацисте, Јозефа Гебелса, да “хиљаду пута поновљена лаж постаје истина”, која је добила историјску потврду и пре него што ју је изрекао, а поготово развојем масовних комуникација, данас је добила другачије значење: Хиљаду пута поновљена порука постаје “истина”. Ваљда понесени комуниколошким

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и

Зафрановић на путу до Загреба заборавио Дјецу Козаре – филм у Хрватској конкурише под именом Златни рез 42

Пријавили смо овај сценариј заједно с мојом редатељском концепцијом на натјечај ХАВЦ-а за производњу дугометражних филмова под насловом “Златни рез 42 (Дјеца Козаре)”, каже редитељ Лордан Зафрановић након што му је Влада Српске обећала 200.000 КМ без конкурса за филм. Исто тако, у Бањој Луци на новинарска питања о теорији плагијата сценарија Даре из Јасеновца, који су лансирали аутошовинисти из Београда, продуцент из Србије је одбацио као нешто с чим они немају никакве везе, док се у интервјуу за Вечерњи лист Зафрановић одредио овако: Није гледао Дару из Јасеновца… “Филм “Дара из Јасеновца” нисам гледао, а насљедници Арсена Диклића, аутора сценарија за мој пројект “Дјеца Козаре”, оставили су правницима и

Драгослав Бокан: Усташко-хрватски кољачки “БРЕНД”

Не може усташко-хрватски људождерски и расистичко-шовинистички геноцид над Србима да се постави у ма какав идеолошки контекст, па и онај нацистички и фашистички.  Пише: Драгослав Бокан Фашизам (као и нацизам), наиме, има своју идеологију, своја уверења и страсти, грехе и претераности (посебно гледано данашњим мерилима), има хладну мржњу и системски план уништења оних које су одредили за своје непријатеље (Јевреје, комунисте, масоне, хомосексуалце, Роме, Словене, душевне болеснике…). Овај план за ”коначно решење” је оствариван детаљно и немилосрдно, без претераног уживљавања, као да њихове жртве и нису били људи, већ нешто погрешно, злочиначко и контаминирано. И за овакве своје злочине су извршиоци – али и њихове породице, рођаци, пријатељи и суграђани

Никола Дабић: Како то ради Лордан Зафрановић

Ево, баш сад гледам филм Лордана Зафрановића којег гура друга Србија по интернету говорећи да је филм Дара из Јасеновца плагијат. Било ми је све то мало сумњиво, па рекох да погледам на који начин Зафрановић то ради. Филм се зове Пад Италије и у њему можемо свједочити мени најсмјешнијим сценама класичног комунистичког репертоара: приказивање четника као неандерталаца, дивљих људи који су запуштени и прљави и наравно крвожедни. Прво се виде на барци и вјеровали или не зову се “четничким гусарима” који пазите ово, иду од острва до острва да убијају (ради се о Далмацији). Када их хрватски партизани ухвате, крену им читати буквицу о томе како су они шљам

Покривалица: Лордан је већ добио паре

У Бањој Луци је готово репризирана сцена када Милан Бандић, дан након што је потписао петицију да српско писмо не може бити кориштено у Вуковару, дочекан од гомиле новинара и са усхићењем. Да би их још додатно понизио “шалом”, како му се то никад не може десити у Загребу којем је градоначелник. Наравно, нико га није питао да ли га је срамота и откуд му образ да након тако нечега дође у Бању Луку, а поготово градоначелник-домаћин. Који је, да има националног и државничког достојанства, након потписа на такву противсрпску петицију требао отказати састанак. Прије филма о Јасеновцу, да кажемо да је број жртава небитан И данас је тако, мада

Служен помен за убијене Србе Поткозарја и Пискавице (ВИДЕО)

У Поткозарју код Бањалуке служен је парастос Србима из овог села и Пискавице, које су усташе убиле 5. и 12. фебруара 1942. године. У Храму Покрова Пресвете Богородице служена је света литургија и помен мучки убијеним Србима. Почетком фебруара 1942. године, када се у бањалучком насељу Дракулић десио стравични злочин, усташе су починиле покољ и у поткозарским селима Ивањска-данашње Поткозарје и Пискавица, гдје су на најбруталнији начин убијена 562 српска цивила, међу којима је било 77 дјеце. Из Удружења грађана Козара кажу да је уназад шест година почело обиљежавање страдања Срба у поткозарским селима. Истичу да се овај крвави пир догодио само пет дана након Дракулића са истим извршиоцима и истом

Фотографиjа са Кнежице Фото: РТРС

Бранко Тепић, дјечак са чувене фотографије Жоржа Скригина, 74 године послије (ВИДЕО)

Једна фотографиjа, настала 1944. године у Кнежици код Козарске Дубице, заувиjек jе постала симбол антифашистичке борбе и хероjства народа Козаре и Поткозарjа. Риjеч jе о фотографиjи маjке Милице Тепић, коjа дjецу спасава фашистичког терора и злочина, бjежећи и скриваjући се планином Козаром и њеним обронцима. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. октобра 2015. године. Фотографиjу jе овjековjечио ратни репортер Жорж Скригин. Седам децениjа касниjе, пронашли смо тадашњег двогодишњег дjечака Бранка Тепића, коjег jе маjка бjежећи носила на леђима, водећи сестру Драгицу за руку. Судбина jе хтjела да му ова фотографиjа на неки начин одреди будућност „вjечитог избjеглице“. Чувена фотографиjа настала jе у

Mилaнoвo дjeтињствo

Вриjeмe прoвeдeнo у лoгoру тoликo ми сe урeзaлo у пaмћeњe дa вeћ 75 гoдинa нeмa дaнa и нoћи дa нe прeбирeм пo стрaшним сликaмa, кaжe Mилaн Вукмирoвић кojи je кao сeдмoгoдишњи дjeчaк с Koзaрe oдвeдeн у злoглaсни лoгoр Maлo je oбиљeжaвaњa гoдишњицa, oдaвaњa пoчaсти и пиjeтeтa, пoлaгaњa цвиjeћa и виjeнaцa жртвaмa устaшкoг тeрoрa кojимa нe присуствуje, прeмдa никaдa ниje у првим рeдoвимa, нe држи гoвoрe и oкo њeгa сe нe oкупљajу нoвинaри. Oбичнo сjeди нeгдje сa стрaнe, нa нeкaквoj клупици или пaњу, прoмaтрajући свe бeз риjeчи дoк прeбирe пo свojим мислимa и сjeћaњимa. Нaрaвнo, oргaнизaтoримa скупoвa у рeжиjи Хрвaтскoгa културнoг виjeћa нe пaдa нa пaмeт дa гa пoзoву кaкo би

kozarcani-slavonija1.jpg

Слобоштина 16.08.1942. – Мучеништво српске нејачи са Козаре

На подручје Славонске Пожеге у јулу 1942. допремљено је 155 вагона избеглица са Козаре. „По налогу бојника Лубурића с њима се има строго поступати, не смију им се давати пропуснице за кретање, изузев оних који су се пријавили за рад у Немачкој“, – каже се у једном усташком извештају. 155 wagons of refugees from Kozara were brought to the territory of Slavonska Požega in July 1942. „Under the order of major Luburić they are to be treated sternly. They are not to be issued passes for movement, except those that have applied for labor in Germany“ – stated in one of the Ustasha reports. Јасеновачке усташе су 16. августа 1942. у

Лордан Зафрановић (Фото:fama.com.hr)

Зафрановићев филм “Дјеца Козаре” добио новац за снимање

Филм “Дјеца Козаре” редитеља Лордана Зафрановића, који говори о Јасеновцу и страдању српског народа у доба Независне Државе Хрватске /НДХ/, коначно је добио финансијску подршку Филмског центра Србије од 30 милиона динара /255.455 евра/, сазнају “Вечерње новости”. Лист наводи да је Зафрановићев филм прошао послије три покушаја на конкурсима овог центра у категорији суфинансирање производње домаћих дугометражних играних филмова са националном темом. Филм ће бити сниман по сценарију Арсена Диклића, а говори о страдању српске дјеце 1942. године у НДХ, током Другог свјетског рата. Зафрановић је раније рекао да се за овај филм припремао 30 година, да је у питању изузетан сценарио, најбољи који је имао у рукама, те да

Никола Милованчев: О броју жртава у Југославији 1941–1945, њихово умањивање и ниподаштавање (II)

О броју жртава у Југославији 1941–1945, њихово умањивање и ниподаштавање (2). Пише: Никола Милованчев У Хрватској је заувек избегнут попис наших жртава, јер је јануара 2012. тај попис преузела Римокатоличка црква. Словенци су доказали да се и сада могу (барем приближно) избројати жртве Другог светског рата. Зашто само у Србији појединци уверавају јавност да је то немогуће, да су препреке непремостиве? У периоду од 1998. до 2005. одржавани су скупови „Дијалог повјесничара/историчара“, које је организовала Фондација Фридрих Науман. На тих десет сусрета велика пажња посвећена је жртвама у ратовима на југословенским просторима у XX веку, а највише излагања (педесетак) односило се на раздобље Другог светског рата; најактивнији у обради ове

Слободан Антонић: О бројевима и покољу – одговор Мишини

Ако не можемо достојно да обележимо српска стратишта и гробишта по НДХ 2.0, шта нас спречава да то урадимо у Београду? Део одговора су наше безумне мапе ума. А део је, изгледа, и „струка“. На мој чланак Јасеновац у Београду реаговао је Вељко Ђурић Мишина текстом Одговор Слободану Антонићу или када нешто не знаш, питај оне који знају. Мишина и ја се, очигледно, разликујемо у схватању јавног задатка интелигенције. Он мисли да је главни задатак интелектуалца да чува знање о некој теми. Свако ко хоће о тој теми нешто да зна или каже у јавности, треба најпре да се обрати „чувару знања“, а овај ће му пренети шта о томе

ДАНКО ВАСОВИЋ: Како сам постао државни непријатељ!

Пошто је, 1986. године, у Вечерњим Новостима, открио нацистичку прошлост Курта Валдхајма, секретара Уједињених нација и предсједника Аустрије, Данко Васовић је, по налогу Предсједништва СФРЈ, прогањан од стране Удбе, остао без посла, покушали су да га убију, да би компанија „Новости“, прије неку годину, признала грешку и уручила му своју највећу награду. Пише: Донко Ракочевић Данку Васовићу је новинарство у генима. Мајка Ксенија му је била новинар у Омладинском покрету, а отац Радуле у Танјугу, Младости и Борби, док му је дјед по мајци, Ђорђије Кљакић, био директор штампарије у којој је 1944. године штампан први број „Побједе“. Још као дијете је често походио редакције гдје му је радио отац,

Дани(ј)ел Симић: Тито и оштра усташка колона

Командант Прве пролетерске бригаде Коча Поповић, обавјештајац Владимир Велебит, те члан Политбироа КПЈ Милован Ђилас; нудили су у Сарајеву и Загребу марта 1943. године Нијемцима, Италијанима и Хрватима да се боре против Савезника, ако се искрцају на Јадрану. Циљ ових преговора је био да се успостави примирје са окупатором, како би се Тито што успјешније борио против четника за доминацију међу Србима, јер су они готово једини били борци у партизанима. Остали су већина међу политичким комесарима. У преговорима то нијесу крили, а Нијемцима и Хрватима је додатно одговарала конфронтација Срба. Партизана и четника. Одговарала је и Титу. Након рата, комунистима је годило продубљивање тог јаза и за учвршћење власти.

Аустријанци избегавају да спомену Србе на меморијалној табли Диане Будисављевић. Kажу да нема места..

“На основу досадашњих истраживања, Диана је спасавала српску децу и то би требало да буде назначено”. Диана Будисављевић, Аустријанка из Инзбрука која је током Другог светског рата задужила српски народ у марионетској Независној држави Хрватској, спасавајући српску децу из злогласних логора – гладне, исцрпљене и на ивици смрти, није заборављена ни у свом родном граду. Али, некоме је тешко да на табли са њеним именом уопште спомене Србе, а спасла је 10.000 српске деце. “Сећање никада није завршен процес”, преносе изјаву заменице градоначелника Уши Шварцл на порталу  portalu tt.com , (дневне Тиролске новине које су међу најчитанијима у Аустрији). Госпођа Уши је, иначе, председавајућа Kултурног савета Града, кој је усвојио

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала