У посљедњих тридесет година кампања сатанизације Срба, пред свјетском и домаћом јавношћу, уродила је плодом до неслућених размјера. Постало је легитимно право сваког новинара, политичара, историчара и других стручњака и квазистручњака, да напише било коју неистину у вези Срба и да се од критике брани иза зида наводног српског фашизма или великосрпске хегемоније. У сатанизацији Срба равној усташкој пропаганди из тридесетих и четрдесетих година прошлога вијека, предњаче неке невладине организације, „слободоумни“ новинари, перформанс умјетници и многи други које можемо означити, због њиховог залагања за „људска права“ као „људскоправашки“ активисти. Ипак, из њихових текстова и онога што говоре, губи се „људско“ и остаје само „правашки“, а знамо да је хрватско праваштво