За време НДХ (1941–1945) усташе су послале у смрт 1.700 Срба православаца свих узраста и оба пола у малој дубичкој општини смештеној у „Банијском трокуту”. Готово сва српска деца су побијена. Хитлерова Немачка решавала је „јеврејско питање” тако што је шест милиона Јевреја спалила у крематоријумима или им на други, подједнако суров начин одузела живот. Павелићева НДХ прихватила је доктрину главног усташког идеолога у Павелићевој влади доглавника Милета Будака, која се може назвати „свето тројство”. Наиме, Будакова идеологија о решавању српског питања у НДХ састојала се у следећем: трећину покрстити, трећину протерати, а трећину побити. Касније су се усташки идеолози у НДХ предомислили. Ипак, све Србе у НДХ (и оне

Једног јутра, 1942. године, дјечак Милан М. остао је без породице. Осим старијег брата. Тада одраслијег дјечака, који се прикључио партизанима и отишао да ратује по ребрима козарских шумских вијенаца. А онда и даље – можда са доктором Младеном Стојановићем, Јосипом Мажаром Шошом, Петром Мећавом… Наратовао се Миланов брат. И преживио брату Милану. Као што је брату, партизану, преживио млађи брат Милан. Данас, са ове временске даљине у односу на вријеме прије грађанског рата у Хрватској, могу слободно рећи да ми је Милан М. био пријатељ. А да судим о томе да ли сам то исто био и ја њему – не могу. А немам кога ни да питам. Милан