Историчар Немања Девић обjавио књигу “Смедеревски краj у Другом светском рату”. Резултат истраживања jе и попис 4.100 жртава и непознати детаљи о кључним догађаjима. СТОТИНЕ пређених километара, мноштво саговорника, фотографиjа, испричаних животних прича и страдања стало jе на странице књиге “Смедеревски краj у Другом светском рату” младог историчара Немање Девића, коjа ће у уторак бити представљена у Задужбини Илиjе М. Коларца. Девић jе истраживање започео jош као средњошколац, обилазећи села у Шумадиjи и Поморављу и истражуjући страдања 1941-1945. Тада jе обjавио књигу “Истина под кључем”. “Новости” су тада прве писале о младом историчару, гимназиjалцу. Године истраживања истоj теми донеле су више слоjева, нове закључке и сазнања. Како тада, тако и

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историjа. Пише: Немања Девић Манастири су jош jедина места где имам времена и могућности да размишљам, слободно и неометано. Без интернета, коjи ми пуни главу непотребним информациjама и без телефона, коjи непрестано звонећи прекида сваки ток мисли… То jе разлог више да будем наjсрећниjи онда кад пођем у Враћевшницу. Пут од Београда до Милановца, кроз живописни Качер, траjе око два и по сата. На последњоj станици, у Милановцу, као да продишем и као да сам збацио некакав терет с плећа – и ту остављам све бриге нашег брзог живота и затроване свакодневице. Одмах опазим оно што ми

Да њихово дело не дамо забораву, и да се надамо да међу нама живи или расте неки нови Екмечић или Недељковић. Пише: Немања Девић Чини ми се да сувише тихо одлазе наjбољи међу нама – ове године изгубили смо бар двоjицу. Богу хвала, и jедан и други поживели су на овом свету толико да кажу и напишу довољно да свако ко пожели да чуjе и види Истину о себи, свом народу и своjоj земљи – може то да учини читаjући њихове књиге или слушаjући њихова предавања преко интернета. Како ми, тако и будуће генерациjе… Наjпре нас jе, у jуну, напустио Драган Недељковић, jедан од кључних људи због коjих сам и

Воjвода Степа Степановић Сараjево, 6. новембар 1918. Сунчеви зраци стидљиво су тог jутра падали по маси народа коjи се окупљао чекаjући воjску с истока коjа ће jоj донети слободу. Победничком армиjом коjа jе долазила на позив Народног виjећа – представничког тела jужнословенских народа Босне и Херцеговине, командовао jе воjвода Степа Степановић, jунак са Једрена, Цера и Доброг Поља. Стари воjвода очекивао jе борбе већ на Дрини. Стрепећи, воjници су се брзо приближавали граду у ком су после убиства престолонаследника туђина на Видовдан 1914. избиле прве варнице светског пожара. У срцима окупљених била jе бура. Дочек српских ослободилаца у Сараjеву био jе триjумфалан и потресан – за памћење. Градоначелник Аристотел Петровић jе

Без нарицања, без мржње, без зависти. Без да изазиваш сажаљење, или посебно – самосажаљење. Када се свака наша друштвена активност сведе на гунђање на Фејсбуку и свакодневну причу о ”банана држави”, а притом смо и млади, то нешто говори и о нама. Нас је захватио бабски синдром кукања. Као што стара баба кука што је боли кук, што јој је ниска пензија, што се живот скотрљао, што је сама, што су лекови скупи, што јој смета промена времена, и нама су ниске стипендије, наши су таленти непрепознати, држава нас не цени, а исто тако често нам и самима смета промена времена. То је, ипак, за младог човека непримерено. Кад си

Имао сам баш толико, дванаест, када сам први пут отишао на нешто што се зове терен, бележећи у жутоj свесци податке – што би се звало истраживање.  Данашње поподне било jе посвећено пребирању по успоменама.Премного беше папира и књига, а нешто мање простора у моjоj радноj соби. И тако, после дуго времена, отворио сам све кутиjе… пуне и прашњаве. И вратио се уназад, неких 12-ак година. Имао сам баш толико, дванаест, када сам први пут отишао на нешто што се зове терен, бележећи у жутоj свесци податке – што би се звало истраживање. Прелистао сам опет сва изворна казивања стараца, коjи су задубљени над реком успомена препричавали своjе доживљаjе из

Пре jедног века српска химна свечано jе интонирана уз овациjе Сплићана, док jе у Дубровнику српска воjска засипана цвећем. У борби за ослобођење и уjедињење уочи Првог светског рата Далмациjа jе имала истакнуто место. Иако савремена хрватска историографиjа то питање изоставља, део хрватских грађанских слоjева био jе проjугословенски ориjентисан исто онолико колико jе био и просрпски. Њихова борба ниjе била тек политичка нужност, већ често и наjдубље убеђење због ког су ризиковали. Такође, Србиjа у тим круговима ниjе била посматрана као обjекат коjи ће помоћи у сузбиjању италиjанског утицаjа, већ као Пиjемонт чиjоj су се демократиjи многи хрватски уметници и интелектуалци оног времена истински дивили. То jе доба када jе