Рођен 1989. године у Смедерсвкој Паланци, Немања Девић је основне и мастер студије завршио на Филосoфском факултету Универзитета у Београду, где је сада докторанд. Још као матурант објавио је књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини, за шта је 2009. добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутор студије „Истина под кључем. Доња Јасеница у Другом светском рату“ и, у коауторству са Срђаном Цветковићем, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“. Сада је пред нама његова нова књига, „Смедеревски крај у Другом светском рату, Људи и догађаји“, у издању Института за савремену историју. Ова књига је била повод за разговор с господином Девићем. МИКРОИСТОРИЈА – УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

Љупки су називи улица на Врачару. И звучни; добрим делом везани за наше романтичне јунаке из 19. столећа и места тадашњих буна и крвавих судара, па као такви некако и ближи срцу од оних са мог Новог Београда… Већ обична вожња тролејбусом на овом правцу, и бележење назива стајалишта, довољна су за радозналог да открије читав низ најсветлијих ликова – нажалост загубљених или ишчезнулих из нашег памћења. Кренете од Студентског трга и улице Васе Чарапића (Змаја од Авале, јуначки палог предводећи јуриш на Стамбол капију – код данашњег Народног позоришта, на дан ослобођења Београда 1806), па преко Теразија и улице Краља Милана, уз Војводе Драгомира (исто тако јуначки палог у

Мало је познато да су у октобру 1915, приликом наступања кроз Шумадију, немачки војници у селу Селевцу починили масакр над 93 цивила, и то претежно над женама. Изговор је био да су се и српске жене бориле против њихове војске. Генерал Галвиц је у мемоарима лаконски записао: “У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат. (…) Није се могло проћи без убијања”. Лист Неуе Фреие Прессе пренео је тих дана коментар са фронта у Србнији, оцењујући да су српске жене дрске и “да се не боје смрти”. А 2. новембра, дехуманизујучи

Никола Велимировић, потоњи владика Николај, један од најумнијих и највећих Срба у 20. веку, али и уопште у националној историји, родио се 4. јануара 1881. године. Човек чије су очи памтиле векове. Његова животна прича је дуга, садржајна и сложена. Оно што је, међутим, суштински важно, јесте да је, данас међу најугледнијим теолошким мислиоцима широм планете (и шире од православног дела света) цитирани, а у Отаџбини често несхваћени и оспоравани, Свети владика Николај био пример оних за које су хришћанска духовност и борба за духовни препород, и национална борба за ослобођење и уједињење – били неодвојиви појмови. Са српским четницима је 1914. учествовао у ослобођењу Земуна. Следеће године, у тренуцима

Упрошћено, али суштински важно за разумевање ситуације у којој се налазимо. Заробљеним још у хладноратовској подели света, евроентузијастима (иако их је према анкетама све мање и мање, као да се тај некада ледени брег сада нагло топи) промиче суштинска порука да у нашем времену више ништа није исто као пре. Нити су више САД она сила-савезница која штити интересе малих народа и њихово право на самоопредељење из времена председниковања Вудроа Вилсона, нити она ”обећана земља” чијим су се слободама и производима меке моћи дивили наши родитељи рођени и одрастали у комунистичкој Југославији (док жваћу жваке и пију кока-колу, као у оним чувеним сценама из филма ”Три карте за Холивуд”). Наличје

Није хучала Бистрица док смо прелазили мост што се надвио над њом. Нисам много ни загледао мост ни велике његове лукове, нити околне зграде начичкане дуж реке у старој чаршији, док сам се уском улицом успињао према призренској богословији. Више сам ловио погледе младих Арнаута који су у групама прелазили преко моста, стискајући у руци све време своју црну шајкачу, коју сам претходних дана носио на Косову. Као што су развалине цивилизације у Цариграду данас преплављене младим Турцима, тако у очи пада да је и у Призрену, некадашњем симболу исте те цивилизације, царском граду – Душановом граду, све данас у арнаутлуку, силном и живом – има их око 180.000 спрам

Момчило и Споменко су припадали jедном народу и jедном веку. И jедноj истоj епскоj вертикали. Одрастали су у различитим срединама и различитим епохама, али са много тога заjедничког. Момчило се родио 1906. у Трбушници код Лознице. Ниjе честито ни закорачио у свет игре, маште и дечиjе чаролиjе, када jе 1914. загрмео рат какав свет ниjе видео. Аустроугарске снаге прешле су Дрину и потиснули српску воjску, привремено заузимаjући Мачву. Чувши за покоље у суседним селима и предосетивши зло, отац jе послао Момчила код стрица са поруком да припреми запрегу и неjач за збег. При повратку у село, дечак jе затекао стравичан призор. Његове родитеље, седморо браће и сестара, зверски су на кућном прагу

Пише: Немања Девић Прошле недеље, нисам ни знао за то, мој пријатељ Слобо Гавриловић предложио ме је за награду “Драгојло Дудић” коју додељује СУБНОР, организација која негује традиције партизанског покрета. Жири, сачињен од неострашћених стручњака – али недвосмислено наклоњених победницима у грађанском рату у Србији 1941-1945, донео је једногласну одлуку да моја књига буде награђена овим признањем. Био би то велики искорак за ову организацију и допринос националном помирењу – јер то би првенствено значило да су одступили од револуционарне догме. Кад оно међутим – сутрадан је председништво СУБНОР-а требало да верификује ову одлуку. И ту се појави председник организације, прописно поздрави другове са “Смрт фашизму”, они му одговоре са

Пише: Немања Девић Данас сам нашао времена да мало прошетам селом. Ђурђиц је слава 14 фамилија потеклих од браће Кнежевића-Карића у Косовцу који је и име добио да подсећа потомке одакле су им се преци доселили у време тзв. Друге сеобе Срба. Срећан сам што сам одавно могао да израдим породично стабло моје фамилије по мајци и тако реконструишем судбину мојих предака од прве половине 18. века наовамо. Било би занимљиво да данас читамо праву правцату бајку о њиховим животима – но као главни закључак се намеће то да смо ми заиста потомци витезова у опанцима. И да смо сви дословно изданци тог новорођеног и особеног племства 19. века –