Istoričar Nemanja Dević objavio knjigu “Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu”. Rezultat istraživanja je i popis 4.100 žrtava i nepoznati detalji o ključnim događajima. STOTINE pređenih kilometara, mnoštvo sagovornika, fotografija, ispričanih životnih priča i stradanja stalo je na stranice knjige “Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu” mladog istoričara Nemanje Devića, koja će u utorak biti predstavljena u Zadužbini Ilije M. Kolarca. Dević je istraživanje započeo još kao srednjoškolac, obilazeći sela u Šumadiji i Pomoravlju i istražujući stradanja 1941-1945. Tada je objavio knjigu “Istina pod ključem”. “Novosti” su tada prve pisale o mladom istoričaru, gimnazijalcu. Godine istraživanja istoj temi donele su više slojeva, nove zaključke i saznanja. Kako tada, tako i

Nigde se, kao u manastirima, ne prenose tako lepo nacionalni zaveti i narodna istorija. Piše: Nemanja Dević Manastiri su još jedina mesta gde imam vremena i mogućnosti da razmišljam, slobodno i neometano. Bez interneta, koji mi puni glavu nepotrebnim informacijama i bez telefona, koji neprestano zvoneći prekida svaki tok misli… To je razlog više da budem najsrećniji onda kad pođem u Vraćevšnicu. Put od Beograda do Milanovca, kroz živopisni Kačer, traje oko dva i po sata. Na poslednjoj stanici, u Milanovcu, kao da prodišem i kao da sam zbacio nekakav teret s pleća – i tu ostavljam sve brige našeg brzog života i zatrovane svakodnevice. Odmah opazim ono što mi

Da njihovo delo ne damo zaboravu, i da se nadamo da među nama živi ili raste neki novi Ekmečić ili Nedeljković. Piše: Nemanja Dević Čini mi se da suviše tiho odlaze najbolji među nama – ove godine izgubili smo bar dvojicu. Bogu hvala, i jedan i drugi poživeli su na ovom svetu toliko da kažu i napišu dovoljno da svako ko poželi da čuje i vidi Istinu o sebi, svom narodu i svojoj zemlji – može to da učini čitajući njihove knjige ili slušajući njihova predavanja preko interneta. Kako mi, tako i buduće generacije… Najpre nas je, u junu, napustio Dragan Nedeljković, jedan od ključnih ljudi zbog kojih sam i

Vojvoda Stepa Stepanović Sarajevo, 6. novembar 1918. Sunčevi zraci stidljivo su tog jutra padali po masi naroda koji se okupljao čekajući vojsku s istoka koja će joj doneti slobodu. Pobedničkom armijom koja je dolazila na poziv Narodnog vijeća – predstavničkog tela južnoslovenskih naroda Bosne i Hercegovine, komandovao je vojvoda Stepa Stepanović, junak sa Jedrena, Cera i Dobrog Polja. Stari vojvoda očekivao je borbe već na Drini. Strepeći, vojnici su se brzo približavali gradu u kom su posle ubistva prestolonaslednika tuđina na Vidovdan 1914. izbile prve varnice svetskog požara. U srcima okupljenih bila je bura. Doček srpskih oslobodilaca u Sarajevu bio je trijumfalan i potresan – za pamćenje. Gradonačelnik Aristotel Petrović je

Bez naricanja, bez mržnje, bez zavisti. Bez da izazivaš sažaljenje, ili posebno – samosažaljenje. Kada se svaka naša društvena aktivnost svede na gunđanje na Fejsbuku i svakodnevnu priču o ”banana državi”, a pritom smo i mladi, to nešto govori i o nama. Nas je zahvatio babski sindrom kukanja. Kao što stara baba kuka što je boli kuk, što joj je niska penzija, što se život skotrljao, što je sama, što su lekovi skupi, što joj smeta promena vremena, i nama su niske stipendije, naši su talenti neprepoznati, država nas ne ceni, a isto tako često nam i samima smeta promena vremena. To je, ipak, za mladog čoveka neprimereno. Kad si

Imao sam baš toliko, dvanaest, kada sam prvi put otišao na nešto što se zove teren, beležeći u žutoj svesci podatke – što bi se zvalo istraživanje.  Današnje popodne bilo je posvećeno prebiranju po uspomenama.Premnogo beše papira i knjiga, a nešto manje prostora u mojoj radnoj sobi. I tako, posle dugo vremena, otvorio sam sve kutije… pune i prašnjave. I vratio se unazad, nekih 12-ak godina. Imao sam baš toliko, dvanaest, kada sam prvi put otišao na nešto što se zove teren, beležeći u žutoj svesci podatke – što bi se zvalo istraživanje. Prelistao sam opet sva izvorna kazivanja staraca, koji su zadubljeni nad rekom uspomena prepričavali svoje doživljaje iz

Pre jednog veka srpska himna svečano je intonirana uz ovacije Splićana, dok je u Dubrovniku srpska vojska zasipana cvećem. U borbi za oslobođenje i ujedinjenje uoči Prvog svetskog rata Dalmacija je imala istaknuto mesto. Iako savremena hrvatska istoriografija to pitanje izostavlja, deo hrvatskih građanskih slojeva bio je projugoslovenski orijentisan isto onoliko koliko je bio i prosrpski. Njihova borba nije bila tek politička nužnost, već često i najdublje ubeđenje zbog kog su rizikovali. Takođe, Srbija u tim krugovima nije bila posmatrana kao objekat koji će pomoći u suzbijanju italijanskog uticaja, već kao Pijemont čijoj su se demokratiji mnogi hrvatski umetnici i intelektualci onog vremena istinski divili. To je doba kada je