arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Održana prva promocija knjige, prvenca Đurđice Dragaš „Jer… mi smo ista krv!“

21.06.2024

Da se ne zaboravi, da se pamti, jer narod bez prošlosti nema budućnost. U Spomen Biblioteci u Prigrevici, u sredu 19. juna, održano je književno veče i promocija zbirke pesama, pod nazivom „Jer… mi smo ista krv!“ ,autorke Đurđice Dragaš-Vukovljak. Prostor biblioteke predviđen za promociju, bio je prepun, kako gostiju sa strane, tako i samih Prigrevčana. Autorka je prisutne podsetila na velika stratišta Srba na prostoru NDH, za vreme Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1991. do 1995. godine. Njene pesme su pune sete, tuge i posvete precima i svim nevinim žrtvama. Kako sama kaže, te duše „pišu“ njene pesme, a ona ih samo beleži. Program su obogatile

Đurđica Dragaš: Mirisalo je Divoselo na jutarnju rosu, na jabuke i pokošenu travu

21.06.2024

Silno se namučih pre par dana pokušavajući da, na Gugl mapi, pronađem, bar približno, mesto gde je nekad bila naša porodična kuća u Divoselu. Kažem mesto zato što od kuće, posle nekoliko napada hrvatske vojske početkom 90-ih, nije ostao ni “kamen na kamenu”. Kad u pretraživač upišete Divoselo, jedino što dobijete kao rezultat je velika zelena pustoš. Nema kuća, nema puta, nema oranica… Samo zeleno “more” koje guta sve pred sobom. Tražila sam, uvećavala, pokušavala da pronađem neki trag života prema kojem bi se orijentisala… Posle mnogo muke, uspela sam (bar tako mislim) da nekako lociram parče zelenog prekrivača ispod kojeg bi trebalo da su ostaci naše kuće. Usput sam

Uz Svetog Vukašina po Lici i Velebitu

02.06.2024

Cilj jedne u nizu Jadovničkih ekspedicija, bio je lociranje i obeležavanje tri mesta stradanja Srba u eri Pokolja u Drugom svetskom ratu, tri oskrnavljena ili potpuno srušena spomenika, dva u Gospiću i okolini i jedan u blizini Gračaca. Piše: Đurđica Dragaš I prođe maj… Još jedan maj u kojem preko noći otopli, ozeleni, zamiriše! I mogla bih da dodam- jedan običan maj – da nije bilo putovanja, takoreći hodočašća, na koje sam krenula s mojom braćom, Jadovničanima. Na dugo i pažljivo planirani put u Liku, krenuli smo 13. maja 2022. godine, Nenad i Dušan iz Banja Luke a Momčilo i ja iz Beograda. Cilj su nam bila tri mesta stradanja

Đurđica Dragaš: Bilo ih je 12!

27.05.2024

Otišli su pamteći jedino otkucaje majčinog srca i toplinu njenog tela. Žurili su da vide svet, da ga čvrsto obgrle ručicama, da ga udahnu, da mu se osmehnu. Želeli su da polete ka suncu i trče šarenim livadama. Sanjali su miris kiše, prvi sneg i dodir mraza na obrazima. Pitali su se koliko je slano more i može li se pregaziti tolika voda. Maštali o igri, nestašnim dečjim uvojcima, o ljubavi i stidljivim pogledima ispod trepavica. Radovali su se majčinom krilu i očevom snažnom dlanu. Potrčali su ka životu verujući da će ga zagrliti, osetiti, oživeti…. Ali… ovaj svet nije bio spreman za njih! Otišli su, ne ugledavši ga, bez

Đurđica Dragaš: Eto radosti krvniku Paveliću!

24.05.2024

U sred Srbije, na nekoliko kilometara od centra Beograda, žrtve njegovih nepomenutih koljača i dalje nemaju ni ime, ni dostojno obeležje.  “Verujem da je Ante Pavelić zadovoljan, ukoliko, kojim slučajem, može da vidi Beograd i Srbe”. Ne mogu nikako da izbacim iz glave ove reči koje je pre nekoliko dana izgovorio otac Darko Đogo, teolog i profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči. Reče to profesor na konferenciji za novinare uoči Molitvenog skupa koji je udruženje “Jadovno 1941.” organizovalo 18. maja 2024. u Zemunu u znak sećanja na Srbe stradale u NDH logoru na Starom sajmištu, (Prihvatni logor Zemun). Njegove reči, nažalost, već na samoj konferenciji potvrdi priznanje jednog od učesnika, sociologa

Krajolik oko područja logora Jadovno, pogled na Velebit

Đurđica Dragaš: Žuti jaglaci divoseljački

08.05.2024

Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin… Procvetali su jutros žuti jaglaci na Kruškovačama.Procvetali… u zelenoj pustinji Velebita! Izrasli iz zemlje natopljene krvlju. Sićušni, nežni cvetovi… kao dečje ruke, kao paperjasta kosa pod majčinim dlanom.Izašli s rosom, okupani suzama. Žuti jaglaci divoseljački!!! Donele ih bose devojačke noge.Nosile ih majke u nedrima, krili starci među grubim dlanovima. Donela ih deca u očima… žute jaglace sa kućnih pragova.Nosio ih vetar sa zgarišta, spirala kiša s hladnog kamena. Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin…Nikli iz pepela, iz zemlje koja pamti krik, nož, jauk. Izrasli iz tišine, gaženi zaboravom….Nežni jaglaci divoseljački!

Đurđica Dragaš: Da su mi ruke krila…

04.05.2024

Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu, da vam krvave košulje operem. Da su mi ruke krila letela bih nad Gradinom Donjom,da vam kosti ne gazim.Crna, bez glasa,ptica čemerna. Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu,da vam krvave košulje operem.Tekla bih crvena i bolna,mutna i mračna ko’ obale jasenovačke. Da su mi kose grane topole,milovala  bih vam izmučena tela.Međ’ lišćem svojim sakrivala umiruće oči.Plakala bih vam uspavanku,jaukom majke što čedo izgubi. Da su mi noge korenje jablanovo, napravila bih vam postelju.U zemlji što ka nebu leti svila bih vam gnezdo. Da mi je srce jako ko’ kamen,isklesala bih molitvu na njemu.Molila bih vas za

Đurđica Dragaš: Verujem da senke žrtava Pokolja, baš poput Gavrilove, još uvek plaše zagrebačku gospodu 

19.04.2024

Mrkli je mrak. Poneki slabašni zračak svetlosti probije se kroz otvore  između dasaka stočnog vagona. Čuje se samo uplašeno disanje izmrcvarenih tela, katkad bolni uzdah ili jauk. Putuju već satima, ne znaju kud i zašto. U ovoj zgužvanoj, nesrećnoj masi, u mraku smrdljivog vagona, sijaju oči tek stasalog mladića Steve. Osamnaest mu je godina. Trebalo je da ide u vojsku najesen, trebalo je da se prvi put napije, da se istopi u devojačkom zagrljaju. Trebalo je da ore njive s ocem, da seje i žanje, da slavi slavu i krsti kumovsku decu… Ćuti Stevo i užarenim očima sanja život koji je trebalo da proživi. Žedan je odavno, boli ga čitavo telo od

Đurđica Dragaš: Boli li nas 10. april?

10.04.2024

Mi, potomci žrtava NDH, nosimo znak, krst koji se prenosi s generacije na generaciju, ali žig utisnut na srpsku kožu kao da ne boli čitavo srpsko “biće”. Kao da smo ga, kao narod, zaboravili, potisnuli, prekrili naslagama opraštanja. Pomalo zbunjena vremenskim (ne)prilikama objavih juče na Fejsbuku fotografiju voćke čiji su se crveni cvetovi nazirali ispod naslaga aprilskog snega. Koliko je komentar – život je borba– koji sam napisala uz fotografiju, ustvari bio tačan shvatila sam uveče prolazeći kraj istog stabla. Snega više nije bilo, voćka je bila ponovo slobodna, ali cvetovi više nisu bili onako crveni. Njihovi ožiljci svedočili su o nevolji koja ih je tog jutra zadesila. Ranjena voćka

Đurđica Dragaš: Ne može tako, nije civilizovano skrnaviti groblja i “dirati” mrtve!

15.11.2023

O kakvom pomirenju, sada između Srba i Albanaca, se može govoriti ako srpski spomenici, poginuli vojnici i junaci kojima su se divili francuski generali, nemaju mira, i to baš zahvaljujući nekadašnjim saveznicima?! Kada je, pre pet godina u Parizu, na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, srpskog predsednika protokol “smestio” daleko od prvog reda u kojem je trebalo da bude, mislili smo da ne može gore. Izvinjenja koja su usledila, a i kasnija veoma uspela poseta francuskog predsednika Srbiji, ulivali su nadu da slično poniženje od onih sa kojima smo, rame uz rame, ratovali u Prvom svetskom ratu, nećemo više doživeti. Nažalost, prevarili smo se! Kao da nije bilo dovoljno

Đurđica Dragaš: Svaki odlazak u Liku, dodatna je životna lekcija

09.11.2023

U ovom strašnom vremenu u kojem je uništenje postalo merilo uspeha, ja se radujem što nisam u “trendu”, što pripadam lozi graditelja i stvaralaca, nizu onih koji su i meni i svetu ostavili samo dobro.  Obično pišem “u dahu”, u autobusu, na ulici, u sred noći, kad me probudi misao koja se prethodnog dana tek maglovito rađala. Grozničavo skupljam reči, ne dam im da umaknu i tako zauvek izbrišu trenutak u kojem dobijaju smisao, onaj sjajni trenutak kada se rađa novi tekst. Ipak, ponekad reči moraju da sačekaju, da se pokore mislima koje traže mir i blagoslov vremena. Nekad je, jednostavno, potrebno da se utisak slegne da bi uopšte ugledao

Đurđica Dragaš: Molitva

03.11.2023

Ima li te Bože, gledaš li me, crnu, među trulim telima, među rođenima?! Vode,vode,plačem bez suza,iz mraka,sa dna ponora. Ne boli me ništa,nemam noge, nemam ruke,nemam srce u grudima.Samo oči imam,oči što još vide parče neba,dalekog, plavog i tuđeg. Ne čujem odavno,ni vetar, ni kišu, ni korak zveri.Ne čujem jauke i samrtni ropac,dečji plač i majčinu molitvu.Ne čujem poslednji drhtaj života u ovom bezdanom paklu.Tišina, tišina, tišina… Samo još moje oči žive i gledaju nebo.Samo još moja utroba vapi za kapljicom vode. Ima li te Bože,gledaš li me,crnu, među trulim telima, među rođenima?! Uzmi mi oči, da ne vidim nebo,uzmi mi dušu, da zaboravim,vodi me put svetlosti tvoje.Vodi me iz

Đurđica Dragaš: Znam da sam ponosna što si bio moj đido

28.10.2023

E moj djede, koliko me bole ove ruševine i tvoj trud koji polako i sigurno nestaje. Znam da je bolelo i tebe, zato si i otišao prerano… I kako da te ne boli, kako da zaboraviš i zatvoriš ta vrata?! Gledam ove slike već danima….i razmišljam … Deda je bio stvaralac, majstor, stolar koji je svojim rukama gradio život i školovao decu. Svi prozori, vrata, sve drveno što je postojalo u ovoj kući i dvorištu, njegovo su delo, njegova muka i znoj. I ne samo to! Ostavio je moj vredni đido svoj pošteni i stvaralački trag i u selu… na kućama, štalama, u podrumima, na kacama (drvenim buradima) koje je

Đurđica Dragaš: Povratak kući

07.10.2023

Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu… Sama sam…. Slušam ptice… Pitaju me gde sam bila do sad… Ćutim… Pružam ruke ka nebu, čini mi se da dodirujem ivice oblaka.. Osećam njihovu paperjastu mrežu pod prstima. Smeše mi se, nestalni, nežni, daleki.. Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu… Koračam kroz divlje trave, kupine mi se penju uz noge… Milujem njihovo trnje… Nebolno je, kao da samo želi da mu budem blizu, da oseti ljudsku kožu, toplotu, ritam mog srca .. Pita me gde sam bila do sad… Plačem.… Čujem čekrk sa bunara… Trčim…željna, srećna, opijena.. Čeka me kanta puna vode… Ne razmišljam, ne pitam…pijem, gasim

Đurđica Dragaš: Zauvek

04.10.2023

Ne mogu nam razdvojiti duše neukaljane, slomiti ruke polomljene, izvaditi oči bezdane. Kad vam dođem jednog dana,rašćemo zajedno,samovaćemo zajednovekovaćemo zajedno. Rađaćemo se u prolećei umirati u jesen.Spavaćemo pod belinom snega ioticati bistrim potocima. Grejaće nas sunce i paliti vatra,pohoditi zveri.Kopaće zemlju nad našim kostima. Gaziće nas čizme,rušiće kamen sa uzglavlja našeg.Počupaće cvet što izraste iz dečjih očiju,mekanih i plavih. Iseći će breze,zamutiti vodu,ubijaće nas ubijene. Gledaćemo ih,nebolni i nasmejani. I pitaćemo….šta je njihova tama prema svetlosti našoj,šta je njihovo sada naspram našeg zauvek. Džaba im pogan, kama i oganj.Uzalud mržnja… Ne mogu nam razdvojiti duše neukaljane,slomiti ruke polomljene,izvaditi oči bezdane.Ljubavi našoj ne mogu ništa! Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti

Đurđica Dragaš: Znate li ko je Stojadin Mirković?

29.09.2023

Imao je Cole izbor. Mogao je, kao i ostali vojnici sa kojima je bio u vojnom skladištu Barutana kraj Bjelovara, da posluša naređenje majora Milana Tepića i povuče se u zaklon. Prvi put se oglušio o naredbu. Decembar 1990. godine. Kraj skromne kuće u selu Gornje Leskovice na Povlenu mešaju se muzika, pesma, ponos i suze. Porodica Mirković, njihovi rođaci i komšije prate u vojsku svog Stojadina. Coletu (kako od milja zovu ovog veselog mladića) se ispunila želja. Biće tenkista i posle ovog slavlja kreće put Banjaluke, do Centra za obuku vozača vojnih vozila. Dok veselo i prilično pijano društvo slavi Coletov test zrelosti, majka Anica krije suze. Brinula bi

Đurđica Dragaš: Srećan vam dan srpskog jedinstva!

15.09.2023

Dok su države nastale na tlu bivše SFRJ brzo zaboravljale zajedničku i stvarale svoju istoriju, u Srbiji je godinama trajao vakuum. Himna “Hej Sloveni”, čije je intoniranje na stadionima izazivalo burne reakcije i salve zvižduka, otišla je u istoriju tek 2006. kada je nova-stara himna “Bože pravde” postala jedan od simbola srpske državnosti. Više od 10 godina posle krvavog raspada SFRJ u Srbiji se, kao državni praznik, obeležavao dan kad je 1943. godine u Jajcu udaren temelj Titove Jugoslavije. Iako je delovalo zbunjujuće i potpuno iracionalno, taj praznik je ukinut tek 2002. Srbija je upravo te godine, konačno, kao Dan svoje državnosti ustanovila Sretenje. Nešto kasnije, uoči stogodišnjice Velikog rata,

Đurđica Dragaš: Ne pitajte koliko nas ima

15.09.2023

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. Pitate koliko nas ima…Ima nas više nego vas!!! Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi. Iza nas ostaše pusta sela, izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu, vetru što vam miluje lice.U svakoj smo kapi mirisne kiše, u pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u

Đurđica Dragaš: TRAG

12.09.2023

Kad god vidim ovakav trag na nebu i čujem daleki zvuk aviona, setim se leta provedenih kod babe i dede na selu. Baba me je često vodila sa sobom kad bi išla da obiđe krave u polju i “prepne” ih tj. premesti kočiće za koje su bile vezane kako bi dobile još koje parče netaknute trave. Išle smo kilometar – dva u jednom pravcu, po najjačem suncu, u sred dana (jer baš tad to i mora da se uradi), ali nije mi bilo teško. Trčkarala sam uz njen odlučni i žurni korak, držeći je za ruku i nadajući se da ćemo u povratku svratiti na kafu kod njene “druge”, Milke

Đurđica Dragaš: Divoselo – selo kojeg nema

11.09.2023

Još jedna tužna godišnjica. Pre tačno 30 godina, u praskozorje, počeo je napad na tri podvelebitska srpska sela u okolini Gospića. Divoselo, Čitluk i Počitelj našli su se tog jutra pod teškom artiljerijskom vatrom. Divoselo – selo kojeg nema Gorelo je nebo, a eho eksplozija širio velebitskim vrletima. Kako je dan odmicao, eksplozije su bile sve ređe, ali je tragedija tek počinjala. Dok su iz tzv. Medačkog džepa (kako su kasnije prozvana ova tri sela) stizale poluinformacije, a strah širio kao poplava, zlokobni dim i odsjaj vatre koji su predveče počeli da dopiru iz tog pravca, značili su samo jedno. Gorele su kuće! Uništavano je ono što je preostalo iza

Đurđica Dragaš: NEIZBROJANI

29.08.2023

Mnogo nas je… mnogo više nego vas!! Pitate koliko nas ima,tražite nam imena…. Mi smo neizbrojani, bezimeni.Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.Iza nas ostaše pusta sela,izgubljena stada i neuzorane njive.Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate. Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.Naš pepeo samuje na zgarištima. U svakom smo drvetu, listu, cvetu,u proleću što nas probuditi neće.U svakoj pahulji što se ledi na prozoru. Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas,u svakoj gruboj reči,u zaboravu kojim nas ubijate ponovo. Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani,

Đurđica Dragaš: KRV NA KAMENU

26.08.2023

Posveđeno svim nevinim žrtvama ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu. Vezaše mi kamen oko vrata.Odvuče me na dno,plavo i samotno.Nestade mi daha u grudima,zaboli me so na ranama.Al’ trajaše kratko.Oslobodi me smrt,bela i svečana. Gledam gore ka pučuni.Gledam krvnike.Krvave im oči, krvave im ruke, krvavo im more.Al’ ne mogu mi više ništa,ovde na dnu gde ribe spavaju,ovde na dnu gde sanjam zlaćanu njivu, kućicu belui ruke dečje oko vrata. Ne mogu mi ništajer moga tela nema više.Ne bole me krvavi tabani,iščupani nokti,razderane grudi. Ne boli me ni duša,i nju je smrt rodila ponovo.Da luta,da gleda,Da pamti. I poješće more moje telo,kosti će moje postati pesak,al’ duša će lutati po kamenu

Đurđica Dragaš: BREZA DIVOSELjAČKA

19.08.2023

Pruži mi ruke, rođena, uteha mi budi… Grlim te brezo, mila moja.Milujem ti raspuklu koru i sićano lišće. Šapni mi, rođena,ko prođe poljem našim,ko zamuti vodu sa bunara.Pričaj mi, sestrice,o kući našoj,o jabuci s prozora,o jutru što na hleb miriše. Odaj mi tajnu koju ti proletos donese bura s Velebita.Stanuju li duše njihove u oblacima što kišu nose.Čuje li se tužbalica devojačka,nosi li je vetar k moru,krije li je u utrobi zemlja. Jesu li im ruke u korenju tvome,Rasteš li iz snage njihove,Jel’ ti lišće šapat dečji. Pričaj mi, mila moja.Same smo pod ovim nebom našim,same međ’ grobovima njihovim. Pruži mi ruke, rođena,Uteha mi budi… Od istog autora: Đurđica Dragaš –

Iznošenje Časnog krsta na paški rt Slana

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

15.08.2023

Šta povezuje Vido i Pag i zašto ova ostrva ne bi trebalo da budu mesta za žurke i provod. Verovatno sam jedan od retkih stanovnika Srbije koji je grčko more prvi put video tek sa četrdesetak godina. Tokom devedesetih bilo kakvo more ili odmor bili su za mene “misaona imenica”, a posle, kad sam počela da radim, nekad nije bilo vremena, a nekad dobrog plana. Piše: Đurđica Dragaš Nekako mi je stalno izmicalo to putovanje, a znatiželja bivala sve veća. Konačno su se kockice sklopile pre pet godina. Pošto mi kupanje i sunčanje nisu nikad bili prioritet, odlučila sam se za predsezonu i neku vrstu hodočašća. Ispunila sam sebi davnašnju

Đurđica Dragaš: Setiš se i ne znaš šta bi sa sobom!

14.08.2023

Sedneš ovako ispred kuće u kojoj si takoreći odrastao, u kojoj su živeli ljudi koji su te voleli više od života pa se setiš…. Kako ti je baba kuvala griz u sveže zakuvanoj varenici, kako si joj spavala ” u krilu”, kako te je učila da pleteš i kako si joj pomagala da “tka” biljce. Setiš se i djeda, pitomog i vrednog čoveka koji je svojim rukama napravio sve ovo oko tebe što sada propada i nestaje… i onu kacu u podrumu što još prkosi. Djeda, kojeg si, mala i prehlađena, molila – đido, loži vatru, gota (gotova sam) pa ste to prepričavali godinama… Setiš se i ne znaš šta

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA

“Sjećam se dobro i nikad neću zaboraviti 14. maj 1942.”

Iz knjige Svjedočanstva genocida u NDH 1941-1945. Đure Zatezala

Prijavite se
na naš bilten

Jadovno-logo-bijeli 1

Udruženje

Kompleks Jadovno

POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM

Zapratite nas na društvenim mrežama:

Pratite našu analitiku: