arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Kolona

05.08.2025

Probudila sam se ispod traktorske prikolice, prljava i umorna, još mokra od kiše koja nas je neumoljivo progonila. Pod ceradom, koja je podsećala na one kaubojske kočije, u koloni koja se nije prekidala, grabili smo dalje, putem koji je vodio preko Drine i Save, tamo gde su nas odavno “terali”! Bože, šta će biti s nama?!?! Piše: Đurđica Dragaš U tu nepreglednu, nesrećnu kolonu stali su vekovi trajanja i borbe. Iako tada nije tako izgledalo, jasno je danas da nismo poraženi i uništeni. Dokaz se nazirao već u koloni, u radoznalim dečjim očima koje su virile ispod cerada, u plaču beba koje su se rađale usput… Sunce je lagano rasterivalo

Đurđica Dragaš: Kiša suza u Oluji, kad nemaš ništa, a imaš sve

04.08.2025

Kiša… Prvo letnji pljusak, a onda teška, dosadna reka. Kapi koje prodiru do kože. Uvek sam volela kišu. Sećam se kako sam, kao tinejdžerka, s velikim kišobranom šetala praznim ulicama mog grada. Mora da su komšije, smerni stanovnici male varošice, bili ubeđeni da sam pomalo “sišla s uma”, ali ja sam samo uživala, udišući miris kapi koje su se mešale s asfaltom, lišćem i travom. Sećam se straha, ali i uzbuđenog iščekivanja kad, posle duge letnje suše, “bele kule” (kako je moja baba zvala gradonosne oblake) najave oluju. Lica priljubljenog za prozor gledala sam, potpuno opčinjena, kako priroda ruši, lomi, uništava, ali i daje novi život. Radovala sam se znajući

Đurđica Dragaš: Otet mi je zavičaj, zar se to zaboravlja

03.08.2025

Kada čujem reč “oluja”, pred očima mi se ponovo ukazuje svitanje 5. agusta, kada sam se opraštala sa zavičajem. Imala sam 21 godinu i bila student u Beogradu. Tokom raspusta sam se vraćala kući u Korenicu, gde je moja porodica morala da pobegne 1991. iz Gospića. Napad je počeo 4. avgusta rano ujutro. Bilo je i ranije granatiranja, ali ovo je bilo drugačije. Nije prestajalo satima. Na Radio Zagrebu, koji smo jedino mogli da uhvatimo, slušali smo Tuđmanov govor u kome nas poziva “da ostanemo, da ne pružamo otpor, da će doći hrvatska vojska i da oni koji nisu ništa zgrešili nemaju čega da se plaše”. To nas je upravo

Đurđica Dragaš: KOLO

19.07.2025

U spomen na srpsku decu koju su ustaše zverski pobile u šumi Mašvini na Kordunu 1942. godine, a potom ih polegle na travu, u krug, u stravično “dečje mrtvo kolo”. KOLO U kolu sam ti majko ostala,nebu se predala.I Jovana sam za ruku držala…dok nam ruke ne odsekoše. U kolu sam se s dušom rastala.Pustila je da odleti.Odneo je leptir k tebi,k selu našem, pod oblake. Odseče mi krvnik kike,plave poput žita zrelog.Proguta ih trava divlja,da izrastu, da pričaju.Pletenice, čarobnice. U kolu sam, majo moja.U kolu što se k nebu vije.Ne boli me više ništa,osim ruke Jovanovešto u mojoj zavek osta. Više: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: Nidžo, Velebit te pamti, sigurna sam

10.07.2025

Dragi Nidžo, bila sam ti skoro u Smiljanu. Bilo je plavo nebo, bez oblačka. Onako prozračno i široko kako samo ličko može da bude. Sećaš se sigurno tog neba… svi ga sa sobom po svetu nosimo. Kosila se trava i talasalo žito. Mirisalo je baš onako kako pamtiš. Znaš kad lička zemlja diše…. Zelenio se Velebit plavičasto. Težak i moćan. Savršen i strašan. Velebit kojeg u krvi i kostima nosimo, planina što naraste i oteža od krvi naše i kostiju po utrobi njegovoj rasutih. Pamti starina sve naše tajne, pamti i ćuti. Kako li je njemu Nidžo moj?! Bole li ga rane naše il’ mu život i smrt dođu na

U petak 20. juna u 15 časova, u Karlovcu promocija knjige Đurđice Dragaš Vukovljak “Jer mi smo ista krv”

15.06.2025

Sa blagoslovom Njegovog preosveštenstva, gospodina Gerasima, promocija će biti održana u crkvenoj sali u porti Sabornog hrama Sv. Oca Nikolaja. Riječ je o prvoj pjesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sjete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama Pokolja. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pjesme su objavljivani na sajtu i društvenim mrežama udruženja građana „Jadovno 1941.“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pjesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji i književnom izrazu govoriće Gordana Dostanić iz udruženja Ognjena Marija Livanjska iz Beograda, a o inspiraciji za ovu zbirku govoriće Momčilo Mirić, predsjednik udruženja

vukasin-ikona.jpg

Đurđica Dragaš: Spavaj mirno Vukašine… tvoje je carstvo nebesko!!!

30.05.2025

Razoružao si bezdušnika rečima svetačkim – Samo ti dijete radi svoj posao!!! Plavo je nebo danas, Vukašine.Sunce miluje nekošenu travu, tvoju postelju samrtnu… Samotna ptica peva o tebi, o tvojim blagim očima i žuljevitim rukama seljačkim…Peva o tvojoj duši nevinoj. Ne plače nebo za tobom danas kao što ni ti nisi plakao pred svojim dželatom.Gledao si ga očima iskopanim, miran i nedodirljiv. Obrisao si njegovo okrvavljeno čelo rukama odsečenim. Mislila je zver da će se nahraniti tvojim bolom, da će, kidajući tvoje telo, umiriti svoju glad…Nadala se da ćeš moliti za život, da ćeš otići sa strahom u očima… Nadala se, al’ uzalud… Osakaćen, rastrgnut, umoren… gledao si krvnika dušom

Đurđica Dragaš: Lika, moja i tuđa

25.05.2025

Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko. Udišem ličko jutro. Miriše poznato, setno, daleko. Miriše na pokošenu travu, detinjstvo i dedino dvorište. Miriše na bunar divoseljački i polje vrebačko. Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko. Slušam ptice, nemirne od oblaka što prete kišom. Letimo zajedno…. Letimo ka nebu… Prži me sunce na kamenu srušene crkve. Miriše  tamjan sa garavih zidova. Čuje se davno utihlo zvono, dečji plač i pesma devojaka. Čuje se život…veličanstven i dalek, blistav i zgažen. Život kojeg nema! Vodi me šuma velebitska,

Đurđica Dragaš: TRI KRSTA POD JABUKOM

21.05.2025

Za sve mučenike koji su se vraćali kući i, umesto radosti i života, pronalazili grobove i zgarišta! Kako su nastavljali živote, samo su oni znali… Ležim….na zemlji smrznutoj. Dve zore dočekah,nepomičan,bez suze,bez uzdaha.Tup kao noć bez mesečine. Ležim i Boga prizivam.Crn,sam,za zemlju krvavu prikovan. Ležim na zgarištu,na temelju i konačištu.Ležim na grobu,bez spomena i krsta. Zatvorenih očiju,mrazom okovan,sanjam…proleće i pesmu,kosu raspletenu,belinu nedara njenih. Sanjam kolevku,ruke dečje,obraze rumene od vatre sa ognjišta. Ljubim čedo neviđeno,neljuljano,neoplakano. Ležim smrznut,na pragu kuće naše.Živ, a mrtav. Ustaću….Sutra…Kad srce jadom okamenim. Skupiću im pepeo.Tri krsta kraj jabuke podići.Tri sveće zapaliti.Tri života odživeti. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: PAG- PLAVA GROBNICA STRAŠNIJA OD VIDA

14.05.2025

Polako, ali sigurno uđosmo u maj i, uprkos svemu što se prethodnih meseci dešavalo u ovoj našoj Srbiji, ljudi sve više razmišljaju o letu, odmorima, moru, provodu. Spremaju se maturske večeri, obeležavaju godišnjice, a studenti, već tradicionalno, organizuju druženja sa kolegama iz regiona. I sve bi to bilo sasvim u redu, lepo i podrške vredno da ne pročitah da će jedno od tih studentskih druženja, tzv. Medicinijada, biti organizovana na ostrvu Pagu, u Hrvatskoj. Na čuvenoj i po ludim provodina poznatoj plaži Zrće okupili se ovih dana studenti iz nekoliko država regiona. Na put su krenuli i naši studenti – iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša, Kosovske Mitrovice. Bili su

Đurđica Dragaš: ZELENA GRADINA

29.04.2025

I svetli Gradina, selo joj u nedrima ozelenelo. Svetli Gradina.Nebom obasjana.Peva,pesmom oplakana. Zeleni se Gradina.Pod njom selo izraslo.Zeleno selo sa kućama belim. Pred crkvom se kolo vije.Prepletene ruke i košulje bele.Na travi zelenoj izrasla ruža.Crvena ko’ zora. Kraj ognjišta bosi tabani dečji.Rumeni obrazi i zveket kašika.Ko zlatna kiša zelena. U krilu bakinom dojenče spava.I svetli kandilo iz mrkog mraka.Sa ikone sija koplje Svetog Đorđai miriše cveće u venčiću iznad vrata. Zelene se stada bela… tamo iza oblaka. I svetli Gradina,selo joj u nedrima ozelenelo.Zeleni se Gradina,krvlju ozidana… Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: KO “ZAOBILAZI” JASENOVAC?

29.04.2025

Vidim da je ruta kojom studenti trče do Brisela izazvala brojne komentare pa, iako sam se trudila da sve ignorišem, ne mogu da prećutim. Prvo. Lično mi je zaista žao što, na putu kroz Hrvatsku, ne svratiše do Jasenovca. Bio bi to pravi dokaz da stasavaju generacije koje patriotizam shvataju na ispravan način, ali još u meni tinja nada da će to učiniti u povratku, kad splasne medijska pažnja, i ovde i u Hrvatskoj. Videćemo! Drugo. Oni što ih kritikuju zbog toga zaboravljaju jednu važnu stvar. Deca koja ne znaju ili ne mare za Jasenovac su potpuno očekivana posledica društva u kojem decenijama živimo. Ne, ne mislim na socijalizam i

Đurđica Dragaš: Jadovno je preteča Jasenovca

22.04.2025

Previše je Jasenovaca bilo! Ako je Jasenovac najtužnija srpska reč, Donja Gradina je njeno najstrašnije slovo! Ipak i nažalost, genocid počinjen nad Srbima u NDH, Pokolj nad ljudima čiji je jedini greh bio što su Srbi i pravoslavci, ne može se svesti na Jasenovac! Prvi zatočenici Jasenovca, njih oko devet stotina, stigli su iz rasformiranog kompleksa logora Gospić – Jadovno – Pag…. Svako srpsko selo u Lici, na Kordunu, Baniji, Slavoniji, Sremu, Bosni, Hercegovini, bilo je stratište, a svaki kućni prag gubilište! Jasenovac je kulminacija zla koje je tinjalo širom zloglasne Pavelićeve tvorevine! Pamtimo, ne zaboravljajmo i ne opraštajmo jer… previše je Jasenovaca bilo! Od istog autora: Od istog autora:

Đurđica Dragaš: ZORA BEZ DANA

07.04.2025

Zaćutale ptice, skamenile travke. Zamirisalo jutro,na jabuku procvetalu,na kosu devojačkuu krošnje upletenu. Šumom se jutro rasulo,Sneno i milno,tiho kao smrt. Spustila se zora sa vrhova Velebita.Zaigrala k’o nevesta plavičasta.Zlo je kamom poseklo,veo joj čizmom zgazilo. Zaćutale ptice,skamenile travke.Zaledilo se nebo u oku Jovanovom. Svanulo jutro da dan ne postane.Razapeto,nožem rasečeno.Suzama krvavim prokleto. Jutro što nikad proći neće.Večnosti poklonjeno,na dlanu mom zapisano. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: Malj

01.04.2025

Težak sam, drven i krvav. Malj mi je ime. Grdno mi ime, grdan i ja. Napraviše me prošle jeseni u dvorištu Stevanovom. Istesaše me od mrkog panja, crnog ko’ čemer. Ispisaše mi sudbinu čemernu. Prezimih  u  podrumu. Od memljive zemlje oteža mi telo, napuni se mrakom i jadom. Al’ probi se svetlost i zasja proleće. Zgrabiše me čvrsti dlanovi Stevanovi. Zaigra mi srce,  jeknu duša zarobljena u panju garavom. Ugledah nebo i  ptice, ugledah kolevku dečju i nedra Miličina. Videh iskru u očima Stevanovim. Zapevasmo obojica udarajući kolje u zemlju. Ogradismo tor za tri ovce, miraz Miličin… Smejao mu se brk, smejao sam se i ja. Bili smo veseli  i

Đurđica Dragaš: Ježeva kućica na Brankovom mostu

26.03.2025

Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce. Kišovit… nekako plačljiv dan. Pitam se kakav je bio onaj 26. mart pre tačno 41 godinu kada je jedan veliki čovek rešio da okonča svoj ovozemaljski “mali” život… Verovatno nije padala kiša jer, da jeste, možda ne bi izašao napolje, možda bi stao, odustao, nastavio da se bori. Možda je moglo tako, al’ nije! Branko je izašao, prošetao, popio kafu na terasi hotela Moskva, otišao do mosta imenjaka i bacio se. Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce. Eee ljudi, da vi samo znate kakva su to srca!!! Puna

Đurđica Dragaš: HERCEGOVINA

11.03.2025

Nemoguće je ostati nem… kad je upoznaš… Pustim poljem rasulo se nebo .Sivi kamen k suncu pogledao.Tanka travka vetrom zaplakala.Gola grana tužbalicu zapevala. Dva goluba nad jamom Korićkomukrstila krila.Životom se smrti osvetila.Okno crno svetlom obasjala. Hercegovina me po srcu prepoznalaNa ranu mi smilje privila.Nebo mi brižna darovala. Hercegovina me kamenom zaklela.Sestrinskim okom pomilovala. Surova i milna,Škrta i blagodatna.Zemlja sunca i suza.Stamena majka širokog skuta. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

„Jer … mi smo ista krv“, pjesnički prvenac Đurđice Dragaš u Trebinju

26.02.2025

U Muzeju Hercegovine u Trebinju, u subotu 01. marta 2025. od 18 časova biće predstavljena zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv“ Đurđice Dragaš Vukovljak. Riječ je o prvoj pjesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sjete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama Pokolja. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pjesme su objavljivani na sajtovima udruženja građana „Jadovno 1941.“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pjesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji i književnom izrazu govoriće Gordana Dostanić iz udruženja Ognjena Marija Livanjska iz Beograda, a o inspiraciji za ovu

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

26.02.2025

Slučaj je hteo da mi baš istog prepodneva stignu poruke od dvojice poštovanih prijatelja sa Fejsbuka, dvojice istomišljenika i, na neki naš način, saborca. Predsednik udruženja “Jadovno 1941.” Dušan Bastašić mi je prosledio mejl koji mu je stigao iz Danske. Poslao mu ga je sin Anđelke Dragaš koja je nekim čudom, kao dete u kolevci, preživela ustaški pokolj na padinama Trebevića. Čovek je, pretražujući internet, pronašao tekst objavljen na sajtu udruženja u kojem je opisan i od zaborava otrgnut zločin nad njegovom porodicom (Krstovdan porodice Dragaš). Zamišljam njegovo iznenađenje, radost, tugu, more pomešanih osećanja kad je pročitao ove redove. Mi, potomci čudom preživelih, najbolje znamo šta znači jedno takvo svedočanstvo.

Đurđica Dragaš: KAMEN LIČKI OKO VRATA

17.02.2025

Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena. Pritisla me ravnica,crnica mi na grudi legla,teško mi nebo vojvođansko.Bez sunca i zvezda,bez kraja i početka. U oku mi Lika,krvava i plava,nevina i kriva.Lika,isplakana,od čemera crna,jaukom isparana.Lika,u rosi okupana,mirisom opevana,lepotom okajana. Ostaše mi tamo dva izvora,dva ušća,dve radosti.Ostade mi kamen hladni na uzglavlju dečjem. Rasporiše me,srce mi uzeše,a živog me ostaviše.Da ih očima iskopanim gledam,da ih rukama odsečenim grlim.Da decu svoju Gospodu dajem,preklanu,obezglavljenu,oboženu. Pusta mi je vojvođanska njiva,džaba joj klasje zlaćano,uzalud pesma devojačka.ne miriše mi gladnome hleb paorski. Vuče me Lika k sebi,prokleta i blagoslovena.Ne da mi krv da je zaboravim,da je odbolim neprebolnu.Ne da mi kamen lički oko vratada u ravnici

Đurđica Dragaš: TAMO

16.02.2025

Tamo sam se rodila, tamo ću se roditi opet. Na Kruškovačama,međ’ krošnjama i travom,spavaju oči njihove..Tamo su Jovan i Desa.Tamo su Milan i Bosa,Stevan i Milica,Bogdan i Smiljana.Tamo su moji,Tamo su naši. Tamo sam umrlai tamo sam se rodila,njihova i naša.Izrasla iz mraka,ćerka vetra i sestra oblaka.Tuga i radost roda moga. Tamo me je tama progutala ikrvava zemlja prekrila.Tamo sam ponovo nikla,kao kopriva kraj kućnoga praga. Tamo su me zatrli.Mene i naše,bez traga i spomena,bez glasa i suze. Tamo sam zanemela i progovorila.Tamo sam se rodila,tamo ću se roditi opet. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Jama

04.02.2025

Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!! Gole grane  miluju teški oblaci.Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.Mešaju se vetrovi s juga i lička bura.Samuje Velebit! Vidim je tamo, kraj šumarka… gotovo neprimetnu, neuglednu, tihu.Otkrila je jesen. Prilazim joj klecavim korakom, udrhtalog oka, rasparanog  srca.Sklanjam grane, razgrćem davno uvelu travu i gledam…Gledam u njeno crno, bezdano oko. Nema sam,nema ni glasa, ni suze.Samo zube stežem…. prokleta da si… Na kolenima sam, crna i bolna kao njena utroba.Oči ne vide, al’ srce  čuje.Čuje smeh  okrvavljenih zveri i varnicu s njihovih kandži.Čuje vrisak,  jauke, nevini

Đurđica Dragaš: VELEBITU…

02.02.2025

Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava. Lutala sam noćas po stazama tvojim, voljeni moj.Šaputala sam ti pesmu, luda od sreće što se sretosmo ponovo.Nestajala sam i rađala se na izvorima bistrim.Umivala se snegom što večno spava na vrhovima tvojim.Pitala sam te, starino moja, što se ne videsmo toliko dugo.Ćutao si… znaš za grehe svoje… Nemoj, podigni glavu, zamiriši lepotom.Opraštam ti…Opraštam pusto Brdo Dragaško,opraštam Kruškovače i Jarčju jamu.Opraštam Šaranovu i Katinu bezdanku,Jaminu i Jadovno,pašku grobnicu plavu.Opraštam ti mili,nisi ti kriv. Znam da si jedar od mladosti njihove.Da si moćan od krvi proključale, momačke.Znam da su tvoje trave kose devojačke.Da se modriš kao oči dečje.Znam da si

Đurđica Dragaš: NAŠI

27.01.2025

Naši ste, naša vas krv oživela. Koracima našim tragove ostavljate. Gledamo vas,očima što ne stigoše da ostare.Plačemo suzama nevinim,nebeskim.Nosimo štit nad glavama vašim.Naši ste,naša vas krv oživela.Koracima našim tragove ostavljate. Al’ ne znate vi to.Ne znate odakle vam snaga,ko vam puteve od korova čisti,ko vas od oluje čuva. Ne znate da smo i mi živeti hteli,suncu ruke pružati,od kiše k nebu rasti.Ne znate da su nas posekli,kao pšenicu što ne stiže da se klasjem okiti.Kao jagnjad, nevinu i belu.Kao drvo mlado, zeleno i lomno.Ne znate vi…. Praštamo vam jer…s neba se bolje vidi.Ako vi ne znate,mi znamo.Ruke nam posekoše,al’ čuvamo vas,krilima našim. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Oči Jovanove

20.01.2025

Pitaju me, progone me, čekaju me, gledaju me.. Usnule, zaleđene, skamenjene,oči Jovanove. Nežne, dečje, neljubljene,oči Jovanove. Vidim ih u svakom kutku neba,čujem u svakoj kapi kiše. Gledaju me iz zlaćanog  klasja,uplašene i okrvavljene. Kriju se u mraku Velebita, gonjene i uhvaćene,  ranjene i umorene,oči Jovanove. Otrgunte sa majčinih grudi, iz očevih ruku.Uplakane i prestravljene, umiruće oči Jovanove. Oči što zapamtiše nebo bez meseca i  mokru travu, zadah krvnika i miris krvi. Gledaju me, neviđene, zaboravljene.Pitaju me, progone me, čekaju me,oči Jovanove. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA

“Sjećam se dobro i nikad neću zaboraviti 14. maj 1942.”

Iz knjige Svjedočanstva genocida u NDH 1941-1945. Đure Zatezala

Prijavite se
na naš bilten

Jadovno-logo-bijeli 1

Udruženje

Kompleks Jadovno

POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM

Zapratite nas na društvenim mrežama:

Pratite našu analitiku: