
Зар у нашој распетој Србијици још неко машта да му унуци и синови буду артиљерци?
Недавно, био сам гостопримац у једном манастиру у Жичкој епархији. Често тамо одлазим и, будући да ме дуго познају, указали су ми ту част. Нагледао сам се свакојаког света, али међу првима ми паде у очи породица из једног гружанског села, која овде беше дошла у пуном саставу: бака, средовечни родитељи и њихово двоје деце. Лако се дало видети да нису Бог зна каквог имовног стања, али да су се пред долазак у цркву обукли свечано, у најновија чиста одела. Погледи им беху свима бистри, док им је осмех био стидљив, али вазда присутан, као да је говорио колико су и они жилави и постојани упркос свакој невољи. Виђао сам