Sve je tako potrajalo do onog dana kad Stevo reče: „Danas, negdje predvečer, idemo na vlak pa za Pečuh. Tamo presjedamo. Vožnja će trajati oko dva sata. Pošto snijeg pada, krenut ćemo ranije jer nema opasnosti od aviona. Za nas je određen vagon. Ima peć i ugalj za loženje“. Počeli smo da se pakujemo odmah poslije ručka, a on je otišao na dogovor o prevozu do željezničke stanice. Dođoše saonice, njih deset. Najprije tovare zadnje sa kuhinjom i posteljinom. „Stavite i dva naramka drva“, naredi Stevo nekima. „Tko zna kakvi je ugalj“, reče kao za sebe. „Ajde, penjite se. U svake saonice po šest“, naredi. Vuku sekovi i prte veliki

Izlazimo iz saonica. Naši vozači se odmah vraćaju, a mi ulazimo u jednu prostoriju, toplu i prostranu. Tu je neka zidana peć i još nekakav šporet, lože obje. Na podu uza zid svuda okolo slama. Ima i par poderanih deka, krpara. U jednom ćošku je stol i nekoliko stolica. Tu sjedi postariji čovjek i puši lulu. Stevo pokušava da se sa njime sporazumi. On malo nabada hrvatski, a od nas nitko ne zna mađarski. Kažem Stevi da se kruh kaže kenjero, da je jaje tojaš, mast žir, slanina solon, vino bor, voda vizat i kobasica klobas. Stevo se nasmija. Nekako to sve prokomentira u smislu – ako od svega donese

Stevi Labantu priđe jedan od ona dva druga i nešto pričaju. „Krećite odmah. I to – što brže“, čujem iz toga razgovora. „Uzimajte stvari i odmah u redu za mnom“, reče Stevo. I mi krenusmo putem nekuda u Mađarsku. Žurimo, potrčavamo da pratimo čelo kolone. Poslije nekog vremena, Stevo se vraća i kaže da idemo za ostalima do sela koje nije daleko. Za nama u rastegnutoj koloni idu oni koji silaze sa mosta. Kad smo stigli do sela, stojimo na putu, tancamo da nas noge ne zebu. Odjednom, negdje niz Dravu poče pucnjava. Čuju se puške, ali rafali vezu bez prestanka. Oštra pucnjava. Živko veli da mu je Stevo rekao

„Krenite“, reče jedan partizan Labantu i on krenu, a Pero Kašić za njim. Ja ću za Perom, ali onaj drug pred mene ugura u red ženu sa dvoje djece. Idemo uz most. Gledam preda se, a onda preko te žene u vrh mosta. Držim se desnom rukom za ogradu. Nastojim da stopalom koristim poprečne letve na daskama mosta. Jastuk je pod rukom, pod pazuhom, a moja povelika, ali ne i teška, celtova taška pričvršćuje ruku preko jastuka. Kad sam vidio kako je most visok, poželim da pogledam kako je i ispod njega! Strašan prizor – sante leda velike po nekoliko kvadratnih metara, da ne kažem deset, pokrivene snijegom, udaraju jedne

„Kreći“, reče on kočijašu. Kočijaš još i nije spustio na kobile bič, a ona mlada poskoči i smota saonice udesno. Učinila je to u tren oka. Zaškripa i opjen i ruda, a onda on opali bičom onu desnu. „Pa šta radiš, jebo te bog“! Pa đe ’š nać’ rudu da je pukla. Koliko bi tu stali rad’ tebe“, podviknu Joško. „Pa vidiš kakva je“, brani se kočijaš. „Pa, jebo je ti, valjda si je već upoznao dovle“, odvrati Joško. „Nego, slušaj, sad kad se malo zagriju, poćeraj kasom dok je dobar put. Već i nismo daleko. Tamo kod mosta sigurno će biti gužve. Morat ćemo manevrisati saonicama oko stvari koje

„Ajmo, na posao, da djeca ne čekaju“, naredi Joško. Došli smo do dvorišta u koje treba da uđem ja sa još nekim. U kući nema svjetla, oglasi se pas, a čovjek koji nas raspoređuje kaže da ulazimo četvorica. Kućna vrata otvori žena i povika na psa koji je odmah prestao lajati. Nama reče da požurimo u kuću. Lijepo je. Toplo. Ona upali lampu. Na stolu ugledamo četiri tanjura sa žlicama. Pokaza nam lavor da operemo ruke u mlakoj vodi. Ručnik je na perdu od stolca. U zdjeli je bilo dosta čorbe sa krumpirom i jajima, a kraj svakog tanjura stajala je podebela šnita kruha. Nudi nas da pojedemo sve. Pita

„Odi, ’oćeš i ti malo tancat’? Manje će te zepsti noge“, reče mi. Poslušam sav sretan i poluukočen spustim se iz saonica. „Ajmo odat’ da nam se noge ugriju“, kaže on i krene prema drugim saonicama. Iskoristim ja staro poznanstvo i povjerenje pa upitam zašto stojimo. „Ma, posl’o sam onoga da vidi kakva je situacija u Sopju. Pred nama je selo Sopje. Odatle nije daleko Stara Gradina, a tamo banda ima svoj bunker. Možda znadu i za popravak mosta pa mogu poslati patrolu. On će sve saznat’. Ako su oni i tamo, on će pripucati pa će oni pobjeći. Tako su mi drugovi rekli neki dan. Ma, sigurno nema nikoga

Na vratima internata pojavi se profesor Klinc i zahtijeva tišinu. Prestade komešanje i govorenje. U nekoliko rečenica nam je objasnio da moramo ići za Mađarsku pa u slobodnu Bačku gdje ćemo nastaviti školu. „Naši će probiti Sremski front. Ovuda će se povlačiti Nijemci i ostala banda i mogli biste od njih stradati. Idete u oslobođene krajeve Srbije i tamo ćete na miru učiti sve dok i ovi krajevi ne budu oslobođeni i okupatori istjerani. Sad sjedajte u saonice. Imate dosta mjesta i perina i jastuka da vam ne bude hladno. Plahte stavite na glavu i pred sebe da vas snijeg ne kvasi. Želim vam sretan put“, reče. Poče utovar. Jastuke

Za Novu godinu i Božić ferije su trajale odvojeno – dva dana za Novu, tri dana za Božić. Pred Božić smo upozoreni da se svi vrate desetoga januara do osam ujutro. Prvih dana 1945. godine padao je snijeg. Za Božić ga je bilo već dosta, a preko Božića je jako padao i ralice su razgrtale snijeg po nekoliko puta na dan. Na Božić, sedmog januara ujutro, čuju se veseli glasovi na putu: „Ajte na jutrenju. Brže, šta čekate“. Otvaramo prozore, a oni opet svi viču: „Ajte, sad smijemo ići“! Malo zatim opet ide neka glasna grupa. Jovanka i ja odlučimo da i mi krenemo u crkvu. Snijeg je velik. Čim

Već negdje polovinom novembra donio je on meni papir, otpusnicu iz Baze. Na papiru piše da sam upućen u Gimnaziju u Grubišnom Polju. Otpusna lista važi do prijave prosvjetnim vlastima u Grubišnom Polju, najkasnije 30. novembra 1944. godine. Mati sam ostavio lonac. Ništa drugo nisam ni imao. Sa svima sam se pozdravio i krenuo kući. Osnovni orijentir je crkva Sv. Stevana u Djakovcu, a onda se treba propitati za stazu koja vodi prečicom preko Turčević Polja prema Rašenici. Sustignem usput postarijeg čovjeka pa mi on reče da navratimo u prolaznu kuhinju. Kaže da će tu upravo biti pečeno prase. Zna, jer je otuda došao prije dva sata. Tamo smo našli

Jednog dana kaže mi čika Savo da je razgovarao sa upravnikom Baze i da ću ja ostati kod njega u šnajderaju jer nisam za maršovanje i velike napore. Počeo sam učiti zanat krojača. Bio je tu još neki dečko, mlađi od mene. Zvao se Mato. Poslušno sam cijedio krpu za peglanje, čistio šnajderaj, učio kako se drži igla i kako se kaput i hlače drže na koljenima, a da ne skliznu na zemlju. Onda me čika Savo nauči kako se prišiva dugme i opšiva rupa za dugmad na kaputu i hlačama. Već sutradan me pohvalio i pokazao Mati kako dobro radim. Ovaj mu potvrdi sa „da, da“ i klimanjem glave.

Posebno sam se obradovao što su došla troja kola iz Djakovca. U jednima su vozili engleske uniforme, robu, ćebad i cipele. „Evo, tuj ćeš moći i leći pa spavaj do bolnice. Ćebadi ima pa ćemo te pokriti“, kažu mi. Tako oni mene spakovaše i rekoše kočijašu da na mene pazi, da mi ne bude zima. Krenusmo. Naša kola su srednja. Zaspao sam zadovoljan sa gomilom lijepih dojmova. Poslije četiri, pet sati vožnje stigli smo u bazu. Kad sam izašao iz kola, bilo mi je zima. Jutro je hladno pa mi kočijaš dade jedno ćebe da ga ogrnem. Reče jednom drugu da me odvede u bolnicu, a ćebe da vrati. Uđosmo

Opet sam odsjedio grijući leđa uz zid neofrajane štale. Boli me desni lakat i koljeno. To me jako podsjetilo na dva puta preboljelu upalu zglobova. Upravo su mi tada laktovi bili bolni. Rekao sam komandiru voda da imam te probleme i zapitao ga da li mogu odmah ići na spavanje. „Reci komandiru odjeljenja da sam ti odobrio tako da on zna gdje si“, reče mi. Legao sam na isto mjesto kao sinoć i razmišljajući o bolesti zaspao. Probudio me bol u koljenu. Osjetim da se i stanje lakta pogoršalo. Ujutro moram poduzeti sve da dođem do doktora. Ustajanje je bilo normalno. Umio sam se, ali bolovi su jako uznapredovali. Šepam,

Odjednom stadosmo. Komandiri odjeljenja kažu da se okrenemo na lijevo i da je to naš borbeni položaj. Pojavi se komandir voda i odredi desnu granicu. Zatim ode na lijevo krilo. Vraća se otuda i raspoređuje svakog borca. Svi su uglavnom prilegli iza pojedinih voćaka. Nas bez pušaka rasporedio je u drugi red, isto iza voćaka. Mene je pripala neka tanka jabuka. Kako god se namjestim, mnogo mi je tanka. Par koraka desno od mitraljesca, koji je za orajom, ima deblja jabuka od ove moje. Razmišljam da odem tamo, ali se sjetim priče da minobacači gađaju mitraljesce. Pomislih – ako promaše njega, taman će u mene. Tako se smirim iza moje

Iznenada čujem zvuk aviona. Automatski dograbim pušku i ustanem u namjeri da stanem u štok štalskih vrata. Avion još ne vidim, ali buka mu je sve jača. Čujem više glasova: „Lezi, ne miči se! Lezi, ne mrdaj“. Ja sam već u štoku. Preletješe dvije „štuke“, pa se opet vrate. Vidim, nitko ne mrda, svi leže. Ja stojim. Uplašio sam se gadno, da ne može biti gore. Sad će, kad treći put nadlete, baciti bombe, pa će onda rafalima zasuti, a mi smo gusto poredani. Neizvjesnost i iščekivanje tog trećeg naleta su beskrajni. Međutim, nije ga ni bilo. Čekam da se svi podižu, pa da se i ja pomaknem. Nema nikakve

Uskoro se čuje sa svih strana: „Zbor, zbor“. Kad smo već dobro ušli u Veliku Peratovicu, ugledasmo komandantovog konja. Svezan za šljivu. Dvorište je urednije, štalska vrata otvorena kao i ona na kući. Na ogradi bunara kanta iz koje cure mlazevi vode. Mora da je skoro zagrabljena. Tu se nekako i meni pojavi osjećaj žeđi. Još smo išli neko vrijeme i tu je stalo čelo kolone. Svi se vrzmaju oko bunara pa i mi prilazimo. To je još jedno živo domaćinstvo pa imaju kantu i lanac na vratilu. Skidam lončić sa lačinjaka. Sad on dolazi do punog izražaja jer postaje kolektivno dobro. Malo ga saplanem, a onda mi ga punog

Idu prema putu oni sa desne strane, a onda se oglasi i naš komandir: „Kreći“, pa i mi zavismo za ostalima. Uskoro se vidi kolona sviju ispred nas. Idu uzbrdo. Idemo po dva u koloni pa ispade mnogo dugačka. A ima ih još dosta i iza nas. Konačno savladasmo to podugačko i dosta strmo brdo i idemo po ravnici kroz selo. Jedna kolona ide putem, a druga (desna) stazom. Taman smo se nekako odmorili od onog brijega i nekako uvagali korake, gledajući lijevo i desno, a ono viču: „Stoj! Odmor“. Posjedasmo na suhu brinu obrasle grabe, a komandir nas obilazi i kaže da podesimo obojke, čarape, obuću i kapute. Puške

Kad su nas postrojili za ručak, rekoše da smo mi u bilogorskom partizanskom odredu. Pored nas je dvadesetak mladića iz Grubišnog. Ima ih tu još toliko koje i ne poznajemo. Poslije ručka opet – stroj. Rasporede nas u tri voda i odrediše nam komandire, partizane. Oni će nam pokazati gdje ćemo spavati i oni će nas postrojavati. „Danas se odmorite, a sutra poslije doručka počinje borbena obuka. Vidim da ovaj ima lovačku pušku. Da li još netko ima oružja“, upita komandir voda. Svi šute, a on veli: „Sad se odmarajte. Ti sa puškom dođi ’vamo“. Saopšti mi da sa tom puškom ne mogu ići na obuku i da je najbolje

Poslije podne, kad sam nešto razgovarao sa Lojzom kod njihovog plota, dođe jedan partizan i kaže nam da idemo u stroj, da smo mobilisani. Vidimo u stroju poznate mladiće iz gornjeg kraja. Ali, oni su svi bar dvije, tri godine stariji od mene. Požuruje on nas, a mi hoćemo da se javimo kući, da nešto ponesemo. Ja se pohvalim i puškom. Uzmem pušku i, nekako smotan, nespretan, nisam se javio ni mami ni Jovanki. Izađem na put pa u stroj. Dolje još pokupiše nekog Zagorca iz Izdovića kuće, Boška Preradovića i još poneke. Predvečer smo krenuli za Gakovo. Pustili su nas da svratimo kući i ponešto ponesemo. Mama se nešto

Krenem ja napajati krave, kad u varošu poče pucnjava – rafali, puške, ali iznenada i sve gušće. Uskomešaše se drugovi. Pripasuju opasače, kupe svoje rance, drže puške u rukama. U dvorište uđe kasom na konju neki oficir. Ode u bašču vičući: „Na položaj, svi na položaj prema varoši“. Potrčim u kuću. Vidim, Tina pobježe kući, a putem prema gore jure nekakva kola. Idu cestom, ali i po tratoaru. I sa druge strane bježi svijet. Ima tu i muškaraca i žena u uniformi. Pucnjava ne prestaje, postaje sve žešća, a čini se, kao, bolje se i čuje. Vidim da je vrag odnio šalu. Valjda se banda vraća. Utrčim u kuću, uzmem

Marijana nema. Vjerojatno je ostao kod šefa jer i oni se u ovoj izmijenjenoj situaciji ugodnije osjećaju kad imaju u kući partizana. Namirili smo blago, zatvorili kokošinjac i idemo spavati kod otvorenih prozora. Da, otvorenih prozora, a oni su, koliko sinoć i prošle noći, predstavljali neku granicu između straha i slućene strave epiloga. Umjesto svega, nastupio je užitak od nastale zamjene. Zaspat ću mirno kao na Polumu. Još mirnije i sigurnije. Blažena i blagoslovena mirna i sigurna noć konca avgusta 1944. godine. Imam nezamisliv osjećaj sigurnosti da ću se ujutro živ i normalno probuditi. Toga osjećaja nije bilo u preko hiljadu i dvije stotine prošlih noći. Osim one tri na

U dvorištu kuće niže Vecka stoji stražar, neki Živkov rođak, pa smo mu prišli da ga pozdravimo. „Šta ti radiš tuj Đuro“, pitamo ga. „Ma, evo, čuvam neku bandu dok ne dođu oni što će ih tjerat’ u Djakovac“, kaže. „Ima li koji odavle, naš poznati“, pripitam ja. „Ma, znaš, ja nji’ baš ni ne poznam. Jedino poznam ovoga pandura iz gornjeg kraja, a i njemu nit’ znam ime, nit’ prezime“, reče. „E l’ Pavli Jozing? Ajd’ ga zovni“, kažemo mi. „Ma, vrag nek’ mu jebe mater, šta ć’ ga zvat’“, odmahuje on rukom. „Ajd’, molim te, zovni ga da baš čujemo je l’ on“, nagovaramo ga. „Kako reče“, pripita.

Čujem komentar: „Ima dosta plijena“. Bunkeri pred našom crkvom presijecaju cestu, svaki polovicu sa svoje strane, pa je moguć prolaz između njih, oštećeni su. To su borovi balvani iz cintora. Vide se friška oštećenja od metaka i gelera. Prije mene u prolaz ulaze dva partizana i zastanu kod mrtvog gestapovca. Glava mu je sva krvava. Krv se već sasušila. „Vidi, boga ti, ima i švapski križ. Pa on još diše. Ma, taj je jutros na nas ispalio onaj rafal kad smo pretrčavali cestu. Eto mu tu i mitraljeza. Vidiš, potrgan. Valjda pala mina ili je neki naš ubacio bombu. Dokrajči ga“, reče onaj prvi. Drugi izvadi pištolj i opali mu

Izađem ja van i vidim da je plot između đedove bašče i našeg dvorišta razvaljen. Prođem kroz taj otvor, pa na mala dvorišna vrata i preko puta u Romića sokak. Da vidim topove! Stvarno – četiri topa, partizani oko njih, a jedan sjedi na topu u nekoj stolici. Tu je i Živko. Došao je prije nego ja. Sad nas jedan partizan tjera da idemo kući jer kad počnu pucati, probit će nam uši. To nam je tako oštro rečeno da smo odmah zbrisali. Nisam ni ušao u kuću, kad u varošu poče pucnjava. Prašte puške nekako gusto, a onda i po koji rafal. Odjednom se zdrma sva zemlja – zagrmiše

Neugodno i iznenada, grubim drmusanjem za rame, probudi me mama: „Diži se! Joj, nešto se dešava“. „Ma, šta“, pitam još potpuno bunovan i nerazdrijeman. „Ma, nekakvi ljudi prođoše kroz dvorište i dvojica sjede u Tregnerovoj grabi. Ne dirajte u firange i ne provirujte! Šutite“, brzo govori. „Eto ti sad“, počinjem ja, „sad je gotovo. Kad ja, bena, slušam“. „Šuti, molim te, i nikome se nećemo javljati“, upozori nas mama. Drhtimo od straha i od studeni. Šutke se oblačimo. Na trotoaru se čuju koraci više ljudi. Idu odozdo i otvaraju naša mala dvorišna vrata. Začas uz one dvije stepenice ulaze u ganjak. Gotovo je, zaključuje svatko za sebe. „Ne javljamo se