Све је тако потрајало до оног дана кад Стево рече: „Данас, негдје предвечер, идемо на влак па за Печух. Тамо пресједамо. Вожња ће трајати око два сата. Пошто снијег пада, кренут ћемо раније јер нема опасности од авиона. За нас је одређен вагон. Има пећ и угаљ за ложење“. Почели смо да се пакујемо одмах послије ручка, а он је отишао на договор о превозу до жељезничке станице. Дођоше саонице, њих десет. Најприје товаре задње са кухињом и постељином. „Ставите и два нарамка дрва“, нареди Стево некима. „Тко зна какви је угаљ“, рече као за себе. „Ајде, пењите се. У сваке саонице по шест“, нареди. Вуку секови и прте велики

Излазимо из саоница. Наши возачи се одмах враћају, а ми улазимо у једну просторију, топлу и пространу. Ту је нека зидана пећ и још некакав шпорет, ложе обје. На поду уза зид свуда около слама. Има и пар подераних дека, крпара. У једном ћошку је стол и неколико столица. Ту сједи постарији човјек и пуши лулу. Стево покушава да се са њиме споразуми. Он мало набада хрватски, а од нас нитко не зна мађарски. Кажем Стеви да се крух каже кењеро, да је јаје тојаш, маст жир, сланина солон, вино бор, вода визат и кобасица клобас. Стево се насмија. Некако то све прокоментира у смислу – ако од свега донесе

Стеви Лабанту приђе један од она два друга и нешто причају. „Крећите одмах. И то – што брже“, чујем из тога разговора. „Узимајте ствари и одмах у реду за мном“, рече Стево. И ми кренусмо путем некуда у Мађарску. Журимо, потрчавамо да пратимо чело колоне. Послије неког времена, Стево се враћа и каже да идемо за осталима до села које није далеко. За нама у растегнутој колони иду они који силазе са моста. Кад смо стигли до села, стојимо на путу, танцамо да нас ноге не зебу. Одједном, негдје низ Драву поче пуцњава. Чују се пушке, али рафали везу без престанка. Оштра пуцњава. Живко вели да му је Стево рекао

„Крените“, рече један партизан Лабанту и он крену, а Перо Кашић за њим. Ја ћу за Пером, али онај друг пред мене угура у ред жену са двоје дјеце. Идемо уз мост. Гледам преда се, а онда преко те жене у врх моста. Држим се десном руком за ограду. Настојим да стопалом користим попречне летве на даскама моста. Јастук је под руком, под пазухом, а моја повелика, али не и тешка, целтова ташка причвршћује руку преко јастука. Кад сам видио како је мост висок, пожелим да погледам како је и испод њега! Страшан призор – санте леда велике по неколико квадратних метара, да не кажем десет, покривене снијегом, ударају једне

„Крећи“, рече он кочијашу. Кочијаш још и није спустио на кобиле бич, а она млада поскочи и смота саонице удесно. Учинила је то у трен ока. Зашкрипа и опјен и руда, а онда он опали бичом ону десну. „Па шта радиш, јебо те бог“! Па ђе ’ш наћ’ руду да је пукла. Колико би ту стали рад’ тебе“, подвикну Јошко. „Па видиш каква је“, брани се кочијаш. „Па, јебо је ти, ваљда си је већ упознао довле“, одврати Јошко. „Него, слушај, сад кад се мало загрију, поћерај касом док је добар пут. Већ и нисмо далеко. Тамо код моста сигурно ће бити гужве. Морат ћемо маневрисати саоницама око ствари које

„Ајмо, на посао, да дјеца не чекају“, нареди Јошко. Дошли смо до дворишта у које треба да уђем ја са још неким. У кући нема свјетла, огласи се пас, а човјек који нас распоређује каже да улазимо четворица. Кућна врата отвори жена и повика на пса који је одмах престао лајати. Нама рече да пожуримо у кућу. Лијепо је. Топло. Она упали лампу. На столу угледамо четири тањура са жлицама. Показа нам лавор да оперемо руке у млакој води. Ручник је на перду од столца. У здјели је било доста чорбе са крумпиром и јајима, а крај сваког тањура стајала је подебела шнита круха. Нуди нас да поједемо све. Пита

„Оди, ’оћеш и ти мало танцат’? Мање ће те зепсти ноге“, рече ми. Послушам сав сретан и полуукочен спустим се из саоница. „Ајмо одат’ да нам се ноге угрију“, каже он и крене према другим саоницама. Искористим ја старо познанство и повјерење па упитам зашто стојимо. „Ма, посл’о сам онога да види каква је ситуација у Сопју. Пред нама је село Сопје. Одатле није далеко Стара Градина, а тамо банда има свој бункер. Можда знаду и за поправак моста па могу послати патролу. Он ће све сазнат’. Ако су они и тамо, он ће припуцати па ће они побјећи. Тако су ми другови рекли неки дан. Ма, сигурно нема никога

На вратима интерната појави се професор Клинц и захтијева тишину. Престаде комешање и говорење. У неколико реченица нам је објаснио да морамо ићи за Мађарску па у слободну Бачку гдје ћемо наставити школу. „Наши ће пробити Сремски фронт. Овуда ће се повлачити Нијемци и остала банда и могли бисте од њих страдати. Идете у ослобођене крајеве Србије и тамо ћете на миру учити све док и ови крајеви не буду ослобођени и окупатори истјерани. Сад сједајте у саонице. Имате доста мјеста и перина и јастука да вам не буде хладно. Плахте ставите на главу и пред себе да вас снијег не кваси. Желим вам сретан пут“, рече. Поче утовар. Јастуке

За Нову годину и Божић ферије су трајале одвојено – два дана за Нову, три дана за Божић. Пред Божић смо упозорени да се сви врате десетога јануара до осам ујутро. Првих дана 1945. године падао је снијег. За Божић га је било већ доста, а преко Божића је јако падао и ралице су разгртале снијег по неколико пута на дан. На Божић, седмог јануара ујутро, чују се весели гласови на путу: „Ајте на јутрењу. Брже, шта чекате“. Отварамо прозоре, а они опет сви вичу: „Ајте, сад смијемо ићи“! Мало затим опет иде нека гласна група. Јованка и ја одлучимо да и ми кренемо у цркву. Снијег је велик. Чим

Већ негдје половином новембра донио је он мени папир, отпусницу из Базе. На папиру пише да сам упућен у Гимназију у Грубишном Пољу. Отпусна листа важи до пријаве просвјетним властима у Грубишном Пољу, најкасније 30. новембра 1944. године. Мати сам оставио лонац. Ништа друго нисам ни имао. Са свима сам се поздравио и кренуо кући. Основни оријентир је црква Св. Стевана у Дјаковцу, а онда се треба пропитати за стазу која води пречицом преко Турчевић Поља према Рашеници. Сустигнем успут постаријег човјека па ми он рече да навратимо у пролазну кухињу. Каже да ће ту управо бити печено прасе. Зна, јер је отуда дошао прије два сата. Тамо смо нашли

Једног дана каже ми чика Саво да је разговарао са управником Базе и да ћу ја остати код њега у шнајдерају јер нисам за маршовање и велике напоре. Почео сам учити занат кројача. Био је ту још неки дечко, млађи од мене. Звао се Мато. Послушно сам циједио крпу за пеглање, чистио шнајдерај, учио како се држи игла и како се капут и хлаче држе на кољенима, а да не склизну на земљу. Онда ме чика Саво научи како се пришива дугме и опшива рупа за дугмад на капуту и хлачама. Већ сутрадан ме похвалио и показао Мати како добро радим. Овај му потврди са „да, да“ и климањем главе.

Посебно сам се обрадовао што су дошла троја кола из Дјаковца. У једнима су возили енглеске униформе, робу, ћебад и ципеле. „Ево, туј ћеш моћи и лећи па спавај до болнице. Ћебади има па ћемо те покрити“, кажу ми. Тако они мене спаковаше и рекоше кочијашу да на мене пази, да ми не буде зима. Кренусмо. Наша кола су средња. Заспао сам задовољан са гомилом лијепих дојмова. Послије четири, пет сати вожње стигли смо у базу. Кад сам изашао из кола, било ми је зима. Јутро је хладно па ми кочијаш даде једно ћебе да га огрнем. Рече једном другу да ме одведе у болницу, а ћебе да врати. Уђосмо

Опет сам одсједио гријући леђа уз зид неофрајане штале. Боли ме десни лакат и кољено. То ме јако подсјетило на два пута пребољелу упалу зглобова. Управо су ми тада лактови били болни. Рекао сам командиру вода да имам те проблеме и запитао га да ли могу одмах ићи на спавање. „Реци командиру одјељења да сам ти одобрио тако да он зна гдје си“, рече ми. Легао сам на исто мјесто као синоћ и размишљајући о болести заспао. Пробудио ме бол у кољену. Осјетим да се и стање лакта погоршало. Ујутро морам подузети све да дођем до доктора. Устајање је било нормално. Умио сам се, али болови су јако узнапредовали. Шепам,

Одједном стадосмо. Командири одјељења кажу да се окренемо на лијево и да је то наш борбени положај. Појави се командир вода и одреди десну границу. Затим оде на лијево крило. Враћа се отуда и распоређује сваког борца. Сви су углавном прилегли иза појединих воћака. Нас без пушака распоредио је у други ред, исто иза воћака. Мене је припала нека танка јабука. Како год се намјестим, много ми је танка. Пар корака десно од митраљесца, који је за орајом, има дебља јабука од ове моје. Размишљам да одем тамо, али се сјетим приче да минобацачи гађају митраљесце. Помислих – ако промаше њега, таман ће у мене. Тако се смирим иза моје

Изненада чујем звук авиона. Аутоматски дограбим пушку и устанем у намјери да станем у шток шталских врата. Авион још не видим, али бука му је све јача. Чујем више гласова: „Лези, не мичи се! Лези, не мрдај“. Ја сам већ у штоку. Прелетјеше двије „штуке“, па се опет врате. Видим, нитко не мрда, сви леже. Ја стојим. Уплашио сам се гадно, да не може бити горе. Сад ће, кад трећи пут надлете, бацити бомбе, па ће онда рафалима засути, а ми смо густо поредани. Неизвјесност и ишчекивање тог трећег налета су бескрајни. Међутим, није га ни било. Чекам да се сви подижу, па да се и ја помакнем. Нема никакве

Ускоро се чује са свих страна: „Збор, збор“. Кад смо већ добро ушли у Велику Ператовицу, угледасмо командантовог коња. Свезан за шљиву. Двориште је уредније, шталска врата отворена као и она на кући. На огради бунара канта из које цуре млазеви воде. Мора да је скоро заграбљена. Ту се некако и мени појави осјећај жеђи. Још смо ишли неко вријеме и ту је стало чело колоне. Сви се врзмају око бунара па и ми прилазимо. То је још једно живо домаћинство па имају канту и ланац на вратилу. Скидам лончић са лачињака. Сад он долази до пуног изражаја јер постаје колективно добро. Мало га сапланем, а онда ми га пуног

Иду према путу они са десне стране, а онда се огласи и наш командир: „Крећи“, па и ми зависмо за осталима. Ускоро се види колона свију испред нас. Иду узбрдо. Идемо по два у колони па испаде много дугачка. А има их још доста и иза нас. Коначно савладасмо то подугачко и доста стрмо брдо и идемо по равници кроз село. Једна колона иде путем, а друга (десна) стазом. Таман смо се некако одморили од оног бријега и некако увагали кораке, гледајући лијево и десно, а оно вичу: „Стој! Одмор“. Посједасмо на суху брину обрасле грабе, а командир нас обилази и каже да подесимо обојке, чарапе, обућу и капуте. Пушке

Кад су нас постројили за ручак, рекоше да смо ми у билогорском партизанском одреду. Поред нас је двадесетак младића из Грубишног. Има их ту још толико које и не познајемо. Послије ручка опет – строј. Распореде нас у три вода и одредише нам командире, партизане. Они ће нам показати гдје ћемо спавати и они ће нас постројавати. „Данас се одморите, а сутра послије доручка почиње борбена обука. Видим да овај има ловачку пушку. Да ли још нетко има оружја“, упита командир вода. Сви шуте, а он вели: „Сад се одмарајте. Ти са пушком дођи ’вамо“. Саопшти ми да са том пушком не могу ићи на обуку и да је најбоље

Послије подне, кад сам нешто разговарао са Лојзом код њиховог плота, дође један партизан и каже нам да идемо у строј, да смо мобилисани. Видимо у строју познате младиће из горњег краја. Али, они су сви бар двије, три године старији од мене. Пожурује он нас, а ми хоћемо да се јавимо кући, да нешто понесемо. Ја се похвалим и пушком. Узмем пушку и, некако смотан, неспретан, нисам се јавио ни мами ни Јованки. Изађем на пут па у строј. Доље још покупише неког Загорца из Издовића куће, Бошка Прерадовића и још понеке. Предвечер смо кренули за Гаково. Пустили су нас да свратимо кући и понешто понесемо. Мама се нешто

Кренем ја напајати краве, кад у варошу поче пуцњава – рафали, пушке, али изненада и све гушће. Ускомешаше се другови. Припасују опасаче, купе своје ранце, држе пушке у рукама. У двориште уђе касом на коњу неки официр. Оде у башчу вичући: „На положај, сви на положај према вароши“. Потрчим у кућу. Видим, Тина побјеже кући, а путем према горе јуре некаква кола. Иду цестом, али и по тратоару. И са друге стране бјежи свијет. Има ту и мушкараца и жена у униформи. Пуцњава не престаје, постаје све жешћа, а чини се, као, боље се и чује. Видим да је враг однио шалу. Ваљда се банда враћа. Утрчим у кућу, узмем

Маријана нема. Вјеројатно је остао код шефа јер и они се у овој измијењеној ситуацији угодније осјећају кад имају у кући партизана. Намирили смо благо, затворили кокошињац и идемо спавати код отворених прозора. Да, отворених прозора, а они су, колико синоћ и прошле ноћи, представљали неку границу између страха и слућене страве епилога. Умјесто свега, наступио је ужитак од настале замјене. Заспат ћу мирно као на Полуму. Још мирније и сигурније. Блажена и благословена мирна и сигурна ноћ конца августа 1944. године. Имам незамислив осјећај сигурности да ћу се ујутро жив и нормално пробудити. Тога осјећаја није било у преко хиљаду и двије стотине прошлих ноћи. Осим оне три на

У дворишту куће ниже Вецка стоји стражар, неки Живков рођак, па смо му пришли да га поздравимо. „Шта ти радиш туј Ђуро“, питамо га. „Ма, ево, чувам неку банду док не дођу они што ће их тјерат’ у Дјаковац“, каже. „Има ли који одавле, наш познати“, припитам ја. „Ма, знаш, ја њи’ баш ни не познам. Једино познам овога пандура из горњег краја, а и њему нит’ знам име, нит’ презиме“, рече. „Е л’ Павли Јозинг? Ајд’ га зовни“, кажемо ми. „Ма, враг нек’ му јебе матер, шта ћ’ га зват’“, одмахује он руком. „Ајд’, молим те, зовни га да баш чујемо је л’ он“, наговарамо га. „Како рече“, припита.

Чујем коментар: „Има доста плијена“. Бункери пред нашом црквом пресијецају цесту, сваки половицу са своје стране, па је могућ пролаз између њих, оштећени су. То су борови балвани из цинтора. Виде се фришка оштећења од метака и гелера. Прије мене у пролаз улазе два партизана и застану код мртвог гестаповца. Глава му је сва крвава. Крв се већ сасушила. „Види, бога ти, има и швапски криж. Па он још дише. Ма, тај је јутрос на нас испалио онај рафал кад смо претрчавали цесту. Ето му ту и митраљеза. Видиш, потрган. Ваљда пала мина или је неки наш убацио бомбу. Докрајчи га“, рече онај први. Други извади пиштољ и опали му

Изађем ја ван и видим да је плот између ђедове башче и нашег дворишта разваљен. Прођем кроз тај отвор, па на мала дворишна врата и преко пута у Ромића сокак. Да видим топове! Стварно – четири топа, партизани око њих, а један сједи на топу у некој столици. Ту је и Живко. Дошао је прије него ја. Сад нас један партизан тјера да идемо кући јер кад почну пуцати, пробит ће нам уши. То нам је тако оштро речено да смо одмах збрисали. Нисам ни ушао у кућу, кад у варошу поче пуцњава. Праште пушке некако густо, а онда и по који рафал. Одједном се здрма сва земља – загрмише

Неугодно и изненада, грубим дрмусањем за раме, пробуди ме мама: „Дижи се! Јој, нешто се дешава“. „Ма, шта“, питам још потпуно бунован и нераздријеман. „Ма, некакви људи прођоше кроз двориште и двојица сједе у Трегнеровој граби. Не дирајте у фиранге и не провирујте! Шутите“, брзо говори. „Ето ти сад“, почињем ја, „сад је готово. Кад ја, бена, слушам“. „Шути, молим те, и никоме се нећемо јављати“, упозори нас мама. Дрхтимо од страха и од студени. Шутке се облачимо. На тротоару се чују кораци више људи. Иду одоздо и отварају наша мала дворишна врата. Зачас уз оне двије степенице улазе у гањак. Готово је, закључује сватко за себе. „Не јављамо се