Nikola Velimirović, potonji vladika Nikolaj, jedan od najumnijih i najvećih Srba u 20. veku, ali i uopšte u nacionalnoj istoriji, rodio se 4. januara 1881. godine. Čovek čije su oči pamtile vekove. Njegova životna priča je duga, sadržajna i složena. Ono što je, međutim, suštinski važno, jeste da je, danas među najuglednijim teološkim misliocima širom planete (i šire od pravoslavnog dela sveta) citirani, a u Otadžbini često neshvaćeni i osporavani, Sveti vladika Nikolaj bio primer onih za koje su hrišćanska duhovnost i borba za duhovni preporod, i nacionalna borba za oslobođenje i ujedinjenje – bili neodvojivi pojmovi. Sa srpskim četnicima je 1914. učestvovao u oslobođenju Zemuna. Sledeće godine, u trenucima

Uprošćeno, ali suštinski važno za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo. Zarobljenim još u hladnoratovskoj podeli sveta, evroentuzijastima (iako ih je prema anketama sve manje i manje, kao da se taj nekada ledeni breg sada naglo topi) promiče suštinska poruka da u našem vremenu više ništa nije isto kao pre. Niti su više SAD ona sila-saveznica koja štiti interese malih naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje iz vremena predsednikovanja Vudroa Vilsona, niti ona ”obećana zemlja” čijim su se slobodama i proizvodima meke moći divili naši roditelji rođeni i odrastali u komunističkoj Jugoslaviji (dok žvaću žvake i piju koka-kolu, kao u onim čuvenim scenama iz filma ”Tri karte za Holivud”). Naličje

Nije hučala Bistrica dok smo prelazili most što se nadvio nad njom. Nisam mnogo ni zagledao most ni velike njegove lukove, niti okolne zgrade načičkane duž reke u staroj čaršiji, dok sam se uskom ulicom uspinjao prema prizrenskoj bogosloviji. Više sam lovio poglede mladih Arnauta koji su u grupama prelazili preko mosta, stiskajući u ruci sve vreme svoju crnu šajkaču, koju sam prethodnih dana nosio na Kosovu. Kao što su razvaline civilizacije u Carigradu danas preplavljene mladim Turcima, tako u oči pada da je i u Prizrenu, nekadašnjem simbolu iste te civilizacije, carskom gradu – Dušanovom gradu, sve danas u arnautluku, silnom i živom – ima ih oko 180.000 spram

Momčilo i Spomenko su pripadali jednom narodu i jednom veku. I jednoj istoj epskoj vertikali. Odrastali su u različitim sredinama i različitim epohama, ali sa mnogo toga zajedničkog. Momčilo se rodio 1906. u Trbušnici kod Loznice. Nije čestito ni zakoračio u svet igre, mašte i dečije čarolije, kada je 1914. zagrmeo rat kakav svet nije video. Austrougarske snage prešle su Drinu i potisnuli srpsku vojsku, privremeno zauzimajući Mačvu. Čuvši za pokolje u susednim selima i predosetivši zlo, otac je poslao Momčila kod strica sa porukom da pripremi zapregu i nejač za zbeg. Pri povratku u selo, dečak je zatekao stravičan prizor. Njegove roditelje, sedmoro braće i sestara, zverski su na kućnom pragu

Piše: Nemanja Dević Prošle nedelje, nisam ni znao za to, moj prijatelj Slobo Gavrilović predložio me je za nagradu “Dragojlo Dudić” koju dodeljuje SUBNOR, organizacija koja neguje tradicije partizanskog pokreta. Žiri, sačinjen od neostrašćenih stručnjaka – ali nedvosmisleno naklonjenih pobednicima u građanskom ratu u Srbiji 1941-1945, doneo je jednoglasnu odluku da moja knjiga bude nagrađena ovim priznanjem. Bio bi to veliki iskorak za ovu organizaciju i doprinos nacionalnom pomirenju – jer to bi prvenstveno značilo da su odstupili od revolucionarne dogme. Kad ono međutim – sutradan je predsedništvo SUBNOR-a trebalo da verifikuje ovu odluku. I tu se pojavi predsednik organizacije, propisno pozdravi drugove sa “Smrt fašizmu”, oni mu odgovore sa

Piše: Nemanja Dević Danas sam našao vremena da malo prošetam selom. Đurđic je slava 14 familija poteklih od braće Kneževića-Karića u Kosovcu koji je i ime dobio da podseća potomke odakle su im se preci doselili u vreme tzv. Druge seobe Srba. Srećan sam što sam odavno mogao da izradim porodično stablo moje familije po majci i tako rekonstruišem sudbinu mojih predaka od prve polovine 18. veka naovamo. Bilo bi zanimljivo da danas čitamo pravu pravcatu bajku o njihovim životima – no kao glavni zaključak se nameće to da smo mi zaista potomci vitezova u opancima. I da smo svi doslovno izdanci tog novorođenog i osobenog plemstva 19. veka –