Meštani planinskog sela Igrište, nedaleko od Kuršumlije, sakupili su 30.000 evra i podigli spomenik Drugom pešadijskom puku “Knjaz Mihajlo”, poznatijem kao Gvozdeni puk Meštani planinskog sela Igrište, nedaleko od Kuršumlije, sakupili su 30.000 evra i podigli spomenik Drugom pešadijskom puku “Knjaz Mihajlo”, poznatijem kao Gvozdeni puk, jednoj od najslavnijih srpskih vojnih jedinica svih vremena koja je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. imala izuzetno velike gubitke. U želji da sačuvaju od zaborava taj deo srpske istorije, inicijativu za podizanje spomenika pokrenulo je nekoliko najstarijih meštana tog sela, koji su prvo formirali Udruženje “Gvozdeni puk – Igrište”. S obzirom da oni retko dolaze u grad, samo nekoliko puta godišnje, na razne načine su

Dragi prijatelji i saradnici, Sa radošću vas pozivamo na otvaranje izložbe Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata u Novom Sadu, koju organizujemo u saradnji sa Arhivom Vojvodine. Svečano otvaranje izložbe će biti 15. septembra 2016. godine u Arhivu Vojvodine sa početkom u 13 časova. Pridružite nam se u nameri da ponosno ispričamo veliku priču o našim precima!   Izvor: Slavnim precima Vezane vijesti: 102 godine od Cerske bitke Surdulica – klanica Kako je nastala srpska uniforma Hrabri srpski vojnici slomili dva carstva!

Priča o Dragiću Matiću koji je u rat otišao mlad, a kući su se vratili sablja i dva kraljevska ordena Dragić Matić je bio najveći junak iz osečanskog kraja u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912–1918. Jedini je od pet Osečanaca koji su dobili Orden Karađorđeve zvezde a da se nije vratio živ iz rata. Unuk je Milića i sin Save zvanog Ćoso, zemljoradnika iz zaseoka Jovići u selu Osečina. Rođen je 1885. godine, a rastao je uz brata Radomira i sestru Radojku. Pored njih i roditelja u kući je živeo i njegov stric Bogić koji se nije ženio. U varošici Osečina učio je Osnovnu školu „Braća Nedić” koja nosi

Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Srbije Aleksandar Vulin poručio je danas da je istorija Srbije istorija borbe za slobodu i da Srbija nikada neće dozvoliti da se njena istorija prekroji ili prilagodi dnevno-političkim potrebama bilo koga. On je kod Spomenika osmatračnice sa Kajmakčalana u Pionirskom parku u Beogradu, gdje je položio vijenac povodom 100 godina od Bitke na Kajmakčalanu, rekao novinarima da je sto godina malo da bi se zaboravili zločini kao što je malo da se zaborave pravi prijatelji. “Zahvaljujući junacima sa Kajmakčalana, onima koji su otvorili Kapiju slobode, koji su probili zidove i ograde koji su Srbiju držali u ropstvu, mi danas govorimo svoj jezik,

Setnu himnu srpskih ratnika bez zemlje „Tamo daleko“ pevali su od 1917. svi saveznički vojnici na solunskom frontu na svojim jezicima, ali sa obaveznim stihom „Živela Srbija“. Pesma malog naroda u Velikom ratu ostala je dugo popularna u Evropi i posle Drugog svetskog rata zahvaljujući francuskom maestru Žoržu Marinkoviču, koji je nastupao i pod pseudonim Žorž Mariel. Njemu su 1922. u Parizu priznata autorska prava na pesmu „Tamo daleko“. Katalog Francuske nacionalne biblioteke u Parizu u šturoj biografiji otkriva: „Autor je interpretator i kompozitor, instrumentalista i profesor citre, srpskog porekla, u Francuskoj od 1920. godine, državljanstvo Francuske, rođen 18.., umro 1977. godine“. Žorž Marinkovič bio je u stvari Đorđe Marinković

Kako je i zašto propao prvi pokušaj istorijskog izmirenja Srba i Hrvata. Austrougarski oficiri Hrvati nisu ostali verni zakletvi Kraljevini SHS Primajući NIN-ovu nagradu januara 1990. godine za roman “Vaznesenje”, danas, već pomalo zaboravljeni pisac Vojislav Lubarda, podsećajući na 70 godina od postanka jugoslovenske države i prvog “istorijskog pomirenja” Srba i Hrvata, reći će da su Srbi iz Srbije učinili ono što im je odvajkada ležalo u prirodi – “da praštaju i najgorim dušmanima”. Ovaj književnik, koji je sedamdesetih godina prošlog veka morao da izbegne iz Sarajeva samo zato što nije mogao licimerski da prikriva ko je i šta je, dodao je tom prilikom “da Srbi, odnosno njihovi politički prvaci,

Sivomaslinasta uniforma vojske kralja Petra I Karađorđevića stvorila je takav kult nepobedivosti u narodu da i dan-danas, vek kasnije, niko ne može ni da zamisli branitelja države bez prepoznatljive boje pantalona, bluze, šinjela i kape. Pobede u oba balkanska i herojske borbe u Prvom svetskom ratu neraskidivo su povezale vojsku sa stanovništvom te da je ratna uniforma postala narodna nošnja. Malo ko zna da su boja i model vojničke odeće, pa čak i čuvena šajkača, uvezeni u Srbiju iz inostranstva još u 19 veku. UTICAJ AUSTRIJE – U to vreme najveći uticaj na uniformu naše vojske imali su Austrija i Rusija, a u manjoj meri Nemačka i Francuska. Pre uvođenja

Državna ceremonija obilježavanja 102. godišnjice Cerske bitke biće održana u okviru spomen-kompleksa “Cerska bitka” u mjestu Tekeriš kod Loznice. Ceremoniju će predvoditi državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dragan Popović, a organizator je Odbor za njegovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije Vlade Srbije. Kraj spomen-kosturnice u Tekerišu vence će položiti i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, gradova Loznice i Šapca, opštine Krupanj, kao i predstavnici brojnih udruženja i građani opredijeljeni za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, navodi se u saopštenju Odbora. Cerska bitka, koja se odigrala tokom avgusta 1914. godine, predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobjeda srpske vojske u Prvom svjetskom ratu. Ona je

Delo i plemenito ime Darje Korobkine, milosrdne sestre iz Sankt Peterburga, po mnogo čemu ravni su antičkom mitu Skloni smo zaboravu, zaboravljamo heroje, prepuštamo matici vremena i vredne umetnike. Zatajeno je mnogo toga dragocenog, nemarom, ali i surovim životnim okolnostima. Borhes je jednim stihom davno zabeležio: „Odvažni mramor vređa svemoć zaborava.” Veliki pisac zaista je bio u pravu. Međutim, moć zaborava, pokazaće se, nije i svemoć iz Borhesove pesme. Posle više od sto godina, ovde kod nas u Srbiji, javlja se jedna blagotvorna iskra duha da osvetli veliko, plemenito ime Darje Korobkine, milosrdne sestre čije je humano delo po mnogo čemu ravno antičkom mitu. Ovog avgusta u Bačevcima otkrivena je

Aleksej Čagin, predsednik Udruženja narodnih heroja Rusije. Žrtvovanje je deo vojničke zakletve, vi to znate – kaže hrabri Rus U Bačevcima ispod Gučeva, na obali Drine, pred spomenikom palim borcima Drinske divizije, samo jedan čovek je sedeo na stolici ispred spomen-ploče Darje Aleksandrove. Ostali su stajali mirno. U početku na pristojnoj distanci od čoveka koji nema noge. Major Aleksej Čagin, narodni heroj Rusije, nekadašnji komandant antiterorističke grupe Severnokavkaskog vojnog okruga, invalid je. Pozvan je u Bajinu Baštu kao gost Zavičajnog udruženja “Strmovo”, na odavanje počasti Ruskinji koja je 1914. došla u Srbiju kao bolničarka i koja je samo u jednom danu strašne Cerske bitke previla više od 100 boraca Drinske

Šta je Arčibald Rajs pisao u izveštajima sa fronta, koji su objavljeni u švajcarskoj štampi pre 100 godina. Protiv Srbije „istrebljivački rat“. Stravični zločini nad civilima. Nemaju ni pedalj zemlje, ali se ne predaju Do 3. oktobra Beograd je bombardovan 36 dana i isto toliko noći. Uprkos tome, brojni stanovnici nisu hteli da napuste grad. A treba imati hrabosti pa ostati u ovom gradu jer su posledice razaranja ogromne: oštećeno je 700 kuća, od kojih 60 državih. Univerzitet je gotovo potpuno uništen, Državna fabrika duvana potpuno je izgorela, zgrada „Državne lutrije“ i Stari dvor ozbiljno su oštećeni, a najviše je stradala gradska tvrđava. Neprijatelj je bacao sve vrste projektila na

Da li se mogu zaboraviti zločini Južnih Slovena iz 1914. godine? Posle prvih operacija, opšte razočaranje u “braću” preko Drine, Save i Dunava. Za junaštvo u ratu protiv Srbije, Hrvat iz Bileće dobio titulu barona Mnogi i najdobronamerniji prijatelji Srbije skloni su da povremeno upozore da zaboravimo prošlost, da zaboravimo šta nam se događalo u prošlom i pretprošlom veku, da zaboravimo istoriju, da se okrenemo budućnosti i da gradimo novu i drugačiju Srbiju. Ne sumnjajući nimalo u njihove dobre namere ponekad im je teško objasniti da nažalost Srbi i Srbija ne mogu da pobegnu od istorije, da je ona isprepletena sa svim onim što nam se i danas dešava. Susrećemo

Užice – S pažnjom Užičanka Vera Kostadinović iz svoje tašne vadi i pokazuje jedan prastari novčanik od teleće kože, kao i srebrom optočen džepni sat „doksa” na kome je ugravirana godina proizvodnje 1903. Novčanik je obnovila i već ga koristi, a sat je bez kazaljki, ali se može popraviti i valja mu kod časovničara. – Ovi predmeti su zaostavština učesnika Velikog rata Mihaila Kostadinovića, dede mog supruga. U porodici smo novčanik i sat čitav vek, kao i ratnikovu uramljenu fotografiju, čuvali od zaborava, poštujući njega, vojevanje i tradiciju. Prvo ih je za života čuvao moj svekar Antonije. Potom, u novije vreme moj suprug Đurđe i dever Srboslav, ali su obojica

Zaboravljeni zapisi francuskog lekara o stradanjima Srba štampani na srpskom jeziku. Bio je šef civilnog saniteta u Šapcu i verno je beležio tadašnja nezapamćena zverstva austrougarskih vojnika Šabac je u Prvom ratu bio grad koji je najviše stradao. Srušen je do temelja 1914, a hiljade njegovih žitelja su pobili Austrougari koji su u varoš ušli, od tadašnjeg rimskog poglavara pape Pija 10. – “razrešeni” greha. I 1915. je bilo isto. Novo stradanje. Popis kaže da je grad koji je 1910. imao 11.541 imao stanovnika 1916. samo njih 4.823. Posle rata, mnogi izbegli Šapčani nikada se nisu vratili, i zato je malo pisanih svedočanstava i hronika toga vremena. Kada smo prošle

U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici živela je smrt i umirao život te proklete zime kada je naša slavna vojska umarširala u grad i u njemu zatekla užaš… Valjevo danas ni nalik gradu s početka zime 1914. kada je vojvoda Živojin Mišić trijumfalno ujahao u grad nakon Kolubarske bitke, a opet po svemu nalik – slavan i dobrano zaboravljen u svojoj slavi! Grad stradalnika i stradalih, varoš možda i najprećutanijeg dela istorije koju je pojela upravo istorija… – U ovoj zgradi je počelo sve. U nekadašnjoj Okružnoj bolnici, danas Istorijskom arhivu Valjeva, žalosno i sramotno samotnoj kući u kojoj je živela smrt i umirao život te proklete

Ko voli majku Srbiju i svoje najdraže, neka pođe u odbranu otadžbine, kazao je oficir u ruskoj stepi, a mi pojurili jedan preko drugoga, strahujući da će reći ’dosta’ – svedoči Jovan Zeković sa Romanije kojeg je rat preveo preko pola sveta do zavičajnih gudura Čačak – Šest godina vojevanja, šest ljutih rana, utisnule su beleg na licu Romanijca Jovana Zekovića, da ga ni najbliži nisu prepoznali, kad im se ukazao na povratku. Njega je ratna staza povela preko 50 država i dva okeana i na pravoslavni Vaskrs 1918. spustila na Solunski front, da se zajedno s braćom izbori za povratak i slobodu otadžbine. Selo Bjelosavljevići, odakle su Zekovići, smešteno

Podsećajući na atentat iz juna 1914, ugledni američki list napisao da je Austrougarska pet dana kasnije objavila rat Bosni umesto Srbiji „Njuork tajms” je poznat kao pouzdan izvor informisanja, pa i kada mu se potkrade neka greška, uredništvo objavi ispravku, makar se radilo o tekstu starom više od 100 godina. Međutim, u utorak, na godišnjicu Sarajevskog atentata, objavili su članak s materijalnom greškom koju do danas nisu ispravili. Tekst u istorijskoj rubrici „Nisu zaboravljeni” posvećen je Francu Ferdinandu, zbog čijeg je ubistva započeo Prvi svetski rat. Napis počinje rečenicom da je osamnaestogodišnji student Gavrilo Princip 28. juna 1914. u Sarajevu ispalio metak koji je promenio svet. Potom novinar objašnjava motive ovog

”Mlada Bosna” nije organizacija, nije hijerarhija, politika, agitacija, propaganda… ”Mlada Bosna” je ideja i to je ono što je okupljalo ove mlade ljude. Napajajući se idejama Dostojevskog, Karlajla, Macinija, Rakića, Bojića, Disa oni su sami stvarali svoju ideologiju. U vremenu u kojem je svaka ideja o slobodi, hrabrosti, čestitosti, pravednosti unapred proglašena za besmislenu, a borba za ostvarenje tih ideja za uzaludnu, teško je objasniti veličinu i značaj jednog naraštaja kakav je postojao u srpskom narodu, s` početka 20. veka. To je naraštaj Gavrila Principa, Trifka Grabeža, Muhameda Mehmedbašića, Nedeljka Čabrinovića, Nedeljka Čubrilovića, Vladimira Gaćinovića… Svetu najprepozantljiviji danas, jeste Gavrilo Princip, izvršilac Sarajevskog atentata 28. juna 1914, čiji je život

Na današnji dan 1914. godine član “Mlade Bosne” Gavrilo Princip izvršio je atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, u kojem je od posljedica slučajnog ranjavanja preminula i njegova supruga Sofija Hotek. Sarajevski atentat poslužio je austrougarskim vlastima za vojnu invaziju na Srbiju, što je dovelo do Prvog svjetskog rata. Članovi “Mlade Bosne” izvršili su atentat u znak protesta protiv austrougarske okupatorske politike i iz težnje većinskog srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje. U samom atentatu učestvovalo je sedam osoba raspoređenih po maršruti od polja gdje su se održavali manevri do Vijećnice: Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović, /koji je bacio bombu na povorku, ali je prestolonasljednik odgurnuo bombu

„Politika” danas poklanja čitaocima dodatak o Vidovdanskom ustavu usvojenom pre 95 godina, 28. juna 1921, kojim je Kraljevina SHS definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija i, uz to, jedinstvena država, bez autonomija i unutrašnjih granica Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca sazvana ukazom od 7. septembra 1920. godine za 20. decembar u prestonom gradu Beogradu na 62 redovnom sastanku 28. juna 1921 godine, na Vidovdan donela je Ustav Kraljevine koji glasi: Član I: Država Srba Hrvata i Slovenaca je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija. Službeni je naziv države Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca. Ovo, pored ostalog, piše u Vidovdanskom ustavu, prvom i najvažnijem zakonodavnom aktu Kraljevine SHS, koji

U Vardištu kod Višegrada počinje obnova spomen-kosturnice, u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci 440 vojnika poginulih u Prvom svjetskom ratu. Renoviranje ovog spomenika kulture realizuje se uz pomoć Vlade Srbije i Zavoda za zaštitu spomenika iz Kraljeva, a akciju je, prije godinu dana, pokrenulo Sokolsko društvo iz Dobruna, uprava parohije Vardišta. Spomenik palim borcima iz Prvog svjetskog rata je u veoma lošem stanju. Vlada Srbije izdvojila je sredstva i ovlastila Konzulat u Banjaluci da sprovede proceduru za izbor najboljeg ponuđača. Do kraja avgusta trebalo bi da bude završena građevinska adaptacija i elektro-instalacioni radovi, a potom i uređenje okoline, pristupnih puteva i kompleksa spomenika. Proteklih godina, crkva je pokušavala da održava

U trenutku kada ova priča nastaje, već u prvim danima Velikog rata, pančevački berberin Panta Jakovljević živi i radi kao skromni i pošteni zanatlija ovdašnji, sa ženom i petoro dece. Rođen je 1874. godine u Pančevu, srpskoj Sparti, kako grad na ušću Tamiša u Dunav zvaše u ono vreme, a po ljubavi prema majci Srbiji za vreme mađarske uprave. Pa i Pantina sudbina, iako na prvi pogled, bez vojničkog pedigrea i herojska, deo je jedne bogate niske sličnih, i ogledalo nacionalne duše srpskog Pančeva i okoline. Muka ovog skromnog pančevačkog zanatlije počela odmah po objavi rata Srbiji ne iznenađujuće, ali okolnosti pod kojima je isteran iz sopstvene kućice jesu za

Ostrvo Krf, od 1916 do 1918 bilo je centar srpske države – tamo su štampane novine, igrane fudbalske utakmice i pozorišne predstave, održavane sednice Vlade i burna zasedanja Narodne skupštine Pre sto godina – krajem juna 1916. godine, saveznicima na Solunskom frontu konačno se priključila i srpska vojska. Ona je, posle albanske golgote i oporavka i reorganizacije na Krfu prvo prebačena u severnu Grčku, a odatle na deo fronta istočno od reke Vardar, prema Prespanskom jezeru. Mada je dobila neveliki deo fronta njen pristanak na solunsko ratište bio je od ogromnog značaja, jer je nastupila kao jedinstvena i dobro organizovana vojna sila od oko 150.000 ljudi, što je popravilo i

Kako su Austrougari pokušali da pređu Drinu s Banom Jelačićem dok ih Brka nije uhvatio u potkovicu koja se i danas proučava kao genijalni manevar. U julu 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji. Kao povod za objavu rata moćna carevina je iskoristila atentat u Sarajevu u kome su srpski zaverenici ubili nadvojvodu Franca Ferdinanda. Protestna nota austrougarske vlade našla se na stolu srpske vlade u Beogradu 10. jula po starom kalendaru, a samo pet dana kasnije stigla je i formalna objava rata Srbiji. Za državu i narod koje su već izmučila dva tek završena Balkanska rata činilo se da će početak novog, za koji se ispostavilo da će biti

„Čim sam skinuo civilno odelo osetio sam da postajem obično oruđe u rukama Austrougarske”, napisao je u svojim memoarima Svetislav Sveta Radulović, sin protojereja pančevačkog Dušana Radulovića i majke Jelene Bikar, neposredno pred neizvestan i dug ratni put, sve do Sibira. Ta priča počinje avgusta 1915. godine, kad Svetislav dobija poziv za vojsku. Biva raspoređen u Bečkerek, u 29. regimentu, a otuda je posle dvonedeljne obuke trebalo krenuti na istok. „Na železničkoj stanici oko mene svakog je neko ispraćao, a mene baš niko. Snagu su mi jedino davale očeve reči pri našem poslednjem susretu: ’Sine, uzdaj se u Boga, jer je on stalno sa nama’, koje je zamenilo kloparanje furgona