Година 1905. отпочела убиством проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића Улазак србске чета у Македонију увећао је број бугарских злочина над Србима. На удару су били сви они за које је било довољно претпоставити да могу бити опасни за бугарску организацију. Према подацима конзула Ивана Иванића, од бугарског ножа и куршума страдало је преко 150 виђенијих Срба. По бестијалности, којом су изведене, истичу се покољи које су чете Атанаса Бабате и Јордана Спасова извршиле у селима Кокошиње код Куманова и Рударе код Кратова. Година 1905. отпочела је убиством србског проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића. Организатор и извршилац убиства била је бугарска организација у Куманову. Поп Ташко је осуђен на смрт зато што је био

Чачак – На ратним пољима Србије те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље… То се и догодило. Када су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света дочека их цвећем. Било је оних што нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…” Букети орошени сузама падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу… Овим словима чачански књижевник Антоније Ђурић описује ступање у бој славне српске

За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку: Пролог: Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за веру и отаџбину, са осталом дечурлијом играо Срба и Турака. Када је остао само са мајком и сестром, присуствовао би молитви од почетка до краја, а у Београду би, као питомац Војне академије, коју је завршио 1900, обележавао тај празник најсвечаније могуће, као „свој дан“. Видовдан је, некако, увек био свет, посебан, са мислима ка

Иако је српска војска већ полако прилазила Скадру, Црногорци су остали укопани на Мојковцу, а могли су и они да крену пут Скадра… Међутим, било је то вријеме кад је ријеч једног краља и команданата војске имала највећу вриједност, каже Горан Киковић, српски историчар и предсједник Скупштине општине Беране Приредио: Тихомир БУРЗАНОВИЋ Српски историчар и предсједник Скупштине општине Беране Горан Киковић истиче да је Мојковачка битка златним словима исписана у српској историји – “да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. Поводом 102 године од славне Мојковачке битке, на Бадњи дан и Божић 6. и 7. јануара 1916, Киковић у интервју Срни напомиње да је

Данас је годишњица славне Мојковачке битке у Првом свјетском рату, која је била једна од свијетлих страна јединства Црне Горе и Србије. Битка је вођена од 06.01. до 08.01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дјелова Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС. Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом

Тадија, ваздухопловни ас из Првог светског рата, један је од оснивача „Аеропута”, др Роман је утемељивач војне хирургије, мајка Станислава је била храбра болничарка, а Станислав – најмлађи српски војник на Церу Година која је иза нас протекла је у знаку обележавања 90 година од оснивања друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут”, чији је један од оснивач и дугогодишњи директор био Тадија Сондермајер, најмаркантнија личност у цивилом ваздухопловству Србије и Краљевине Југославије између два светска рата. Оснивању „Аеропута”, је претходио несвакидашњи лични подухват овог ваздухопловног аса из Првог светског рата. Био је то лет авионом „потез 25” од Париза до Бомбаја у Индији и назад до Београда, од 20. априла до

Снимићемо историјску драму са елементима вестерна у којој ће краљ Петар I бити представљен као човјек од крви и меса а не икона, казао је Тањугу Петар Ристовски редитељ филма “Чарапе краља Петра”. Петар је син нашег прослављеног глумца Лазара Ристовског који ће у филму играти српског суверена. Филм “Чарапе краља Петра” доноси причу о човјеку који је порјеклом, рођењем и личном одлуком пригрлио крст сопствене судбине. Француски ђак, прекаљени војник и ратник, краљ Петар Карађорђевић, стекао искуство ратујући у Легији странаца у Француско-пруском рату. Нјегов ратнички дух утемељен је у личности његовог деде, једног од најважнијих српских ратника, српског вожда Карађорђа. Послије 45 година у изгнанству краљ Петар Карађорђевић

У години која је данас почела обиљежава се један изузетно значајан јубилеј – вијек уједињења Црне Горе и Србије. Подсјећамо, 1918. године Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, познатија као Подгоричка скупштина, изгласала је историјску и славну одлуку о уједињење Црне Горе и Србије. Одлуку о уједињењу изгласало је 160 посланика Подгоричке скупштине, а тај документ је предвиђао да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевић. Према одлуци Подгоричке скупштине, црногорски суверен краљ Никола, који је раније побјегао из земље, збачен је са престола. Одлука Подгоричке скупштине од 26. новембра о уједињењу Црне Горе са Србијом била је увод у проглашење заједничке државе Срба, Хрвата

Српски добровољац ратовао на разним фронтовима, а симболичну пензију зарадио на истовару и утовару угља Зрењанин – Српски добровољачки покрет, који је достигао своје највише домете и остварио најзначајније циљеве у Великом рату посебно је захватио Војводину. Он је био део свеукупног ратног напора Краљевине Србије, али и део националних, ратних, политичких и социјалних тежњи дела српског народа који је живео у оквирима Аустроугарске. Истраживањем ослободилачког покрета у Зрењанину се бави историчарка Владислава Игњатов, кустос у овдашњем Народном музеју где је приредила две изложбе о овој теми. Отежавајућа околност на овим просторима је била околност што је овде живео велики број Срба, а они су присилно мобилисани у Аустроугарску војску, тада

Прошло је стотину година , проћи ће и многи вијекови , све до краја свијета и другог Христовог доласка, а Коста Војиновић се заборавити неће. Не могу га заборавити Срби, али ни србски непријатељи. Витеза страдалника заборав неће. Коста је био класични примјер образованости и префињености једног правог србског јунака. Увијек уљудан, праведан и поносит. Поријекло од Вучитрнских Војиновића, старе србске властеле, давало му је генетски основ за све што је у животу сам створио. Његови родитељи Јован и Софија (рођена Грујић) изродили су у Смедереву сина Костадина и ћерку Зорку. На жалост мајка Софија се разбољела и врло брзо умрла. Бригу о малој дјеци водила је мајчина сестра Милица.

Служењем помена у Храму Светих Петра и Павла у Добоју почело је јутрос обиљежавање 102 године од интернације Срба у први организовани логор у цивилизованој Европи, у коме је 12.000 лица изгубило живот. Свештеник Мирко Николић рекао је током обраћања у храму да су жртве добојског логора у периоду 1915-1917. година због начина страдања заслужиле да не буду заборављене. “Заборав је наставак њиховог страдања”, рекао је Николић и додао да није довољно да јавни званичници о овом догађају говоре само једном годишње. Након помена, биће служен парастос и положени вијенци на Спомен-костурницу, док је за 11.30 часова планирано полагање вијенаца на споменик “Добојски логор 1915-1917”, који се налази на мјесту

У Добоју ће данас, у организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова, бити обиљежене 102 године од интернације Срба у добојски логор у којем их је убијено 12.000. Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић рекао је да је логор у Добоју основан 27. децембра 1915. године и да је у њега до 7. јула 1917. интерниран 45.791 Србин. Међу њима је било 16.673 мушкарца, 16.996 жена и дјеце и 12.122 српских војника. “Статистика говори да је у том логору за непуне двије године страдало око 12.000 Срба, међу којима 643 дјеце”, рекао је Савановић на конференцији за новинаре у Бањалуци и додао да су

Српска лига поднела је захтев надлежним службама града Београда да на локацији коју град одреди, постави споменик Драгутину Димитријевићу Апису поводом 100 година од стрељања Поводом 100 година од стрељања Драгутина Димитријевића Аписа, Српска лига поднела је захтев надлежним службама града Београда да до краја године, на локацији коју град одреди, постави споменик, како наводе, овом српском хероју и патриоти који је неправедно осуђен на смрт због наводне велеиздаје, по налогу двора Александра Карађорђевића и радикалске владе, али и рехабилитован прво 1953. године на иницијативу Александра Ранковића, а потом и 2012. године од стране српског судства – изјавио је Александар Ђурђев, председник Српске лиге. Сматрамо да би добра локација за

Како је сахрањиван славни мајор који је ујединио јунаке хит серије. Овај град био уточиште чланова “Црне руке” и комита почетком 20. века Тешко да се негде толико без даха гледала завршница “Сенки над Балканом” колико у Трстенику, који је, како ће показати мање позната историја, био уточиште следбеницима “Црне руке” и комита, четника почетком 20. века. Јер, управо је ту, надомак Западне Мораве, љутој рани подлегао славни мајор Војислав Танкосић (1880-1915), чија је смрт уочи синоћне последње епизоде ујединила јунаке Бјелогрлићеве серије: инспектора Андру Танета Танасијевића, Кројача и Мустафу Голубића. Историја је потврдила да је мајор Танкосић тешко рањен у груди приликом борбе у Игришту, надомак Великог Поповића, 31.

Последња фотографија Вајагића пред полазак из Америке да се боре за Србију. Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ србској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени.То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980). Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у

Завод за заштиту споменика културе препоручио је да фигуре краља и коња буду од бронзе, а постамент од мермера у крем боји, висине осам до десет метара Нови Сад – Краљу Петру Првом Карађорђевићу подиже се споменик у Новом Саду, на Тргу републике, како је то „Политика” већ писала пре непуна два месеца, а сада је познато да ће монарх бити представљен на коњу. Предлог је јуче утврдио Савет за културу Новог Сада и упутио га на разматрање Скупштини града која треба да образује одбор за подизање споменика. По сазнањима нашег листа, градски Завод за заштиту споменика културе препоручио је да фигуре краља и коња буду од бронзе, а постамент од

БЕОГРАД, 14. децембар 2017 – Градски одбор Београд Удружења Краљевина Србија упутио је писмену иницијативу Скупштини града Београда – Комисији за споменике и називе тргова и улица, за подизање споменика Њ.В. Краљу Петру I и Њ.В. витешком Краљу Александру I Карађорђевићу. Година која је пред нама, биће у духу обележавања стогодишњице завршетка Првог светског рата, сукоба у којем је страдало преко 1.100.000 становника Краљевине Србије, односно једна трећина њене предратне популације. Тим поводом, ГО Београд сматра да је неопходно подићи достојно спомен обележје двојици владара – Њ.В. Краљу Петру I и Њ.В. витешком Краљу Александру I Карађорђевићу. У најтежим тренуцима, они су се налазили на челу српског народа и његове државе, Краљ Петар

“Бели Чеси” у руском грађанском рату Чеси су имали битну улогу током грађанског рата у Русији. Чешка легија је била део руске војске и до октобра 1917. године бројала је око 30.000 људи, већином ратних заробљеника из аустроугарске војске. На иницијативу Томаша Масарика, легија је преименована у Чехословачки армијски корпус, а циљ је био наставак борбе против Немаца. Због тога су се споразумели са новом бољшевичком владом да прођу до Владивостока и да се одатле врате у домовину. Међутим, споразум је пропао због покушаја да се разоружа корпус. Уместо тога, Чеси су разоружали бољшевичке војнике у Чељабинску у јуну 1918. године. Често су их звали “Бели Чеси”. Чехословачка легија је

Некада давно, када је свет бивао обојен крвљу, када се водио Велики рат, упркос силном непријатељству – знало се да су са обе стране ратовала господа. Некада давно, када су преко Аде Циганлије летели меци и бомбе, Срби су учинили нешто што Аустријанци и данас памте, одајући почаст нејакој али господској српској војсци. Те давне 1914. године водила се борба за Аду Циганлију. Била је то борба која је одбранила Београд. Поручник Петар Куновчић командовао је четом која је имала задатак да обрани Аду, али нико од њих није ни помишљао да ће једно писмо преокренути битку и учинити да се освајачи повуку. Наиме, током битке аустријски потпуковник Аугуст Шмит

Били су странци, али то није сметало породици Сондермајер да заволи Србију и заједно са српским браниоцима стане у одбрану Србије и најзад подели своју са судбином српског народа. Изложба о овој породици под називом “Сондермајери – родом Пољаци, а срцем Срби” отворена је у Музеју Јадра у Лозници да подсети на њихову велику љубав и жртву коју су положили за своју другу домовину. Најмлађи српски војник који је погинуо у Церској бици 1914. године је шеснаестогодишњи Станислав – Сташко Сондермајер. Улица и биста Ове године је у Београду постављена биста Тадији Сондермајеру. Једна улица на Новом Београду названа је по њему. Угледавши се на старију браћу Тадију и Владисава,

Поново оштећена Спомен костурница жртава бугарског покоља у Манастирецу код Македонског брода СКОПЉЕ ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА “НОВОСТИ” Непознати вандали оштетили су мермерну плочу на Спомен капели са костурницом жртава стравичног покоља казнених експедиција бугарске окупаторске војске, извршеног на Бадњи дан 1916. у селу Манастирец код Македонског брода, у региону Пореча, на западу Македоније. Одавно запуштена, зарасла у коров и шибље, капела као неми сведок стравичног злочина бугарских окупатора у том делу Македоније, о коме су Новости писале уочи стогодишњице покоља, поново је оскрнављена. Непознати „извођачи радова“ недавно су, очито наменски, оштетили део мермерне плоче на меморијалу на којој је писало да су 103 житеља Пореча убијени од “бугарске гнусне руке“.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана је као израз тежње да се сви Срби нађу у једној држави, што је плаћено трошењем велике енергије читавих генерација и великим бројем жртава у балканским и Првом свјетском рату, у којем је погинуло више од 25 одсто српске популације, рекао је Срни историчар Љубодраг Димић. “Док је Југославија била само идеја, имала је пуно присталица, али када је преточена у државу и када се од идеје дошло до идеологије, историја Југославије, а то је читав 20. век српског народа, постаје историја заосталих области Балкана, пуна лоших искустава која се завршила не само рушењем државе, него и великим жртвама”, рекао је Димић, који је

На данашњи дан 1918. године проглашена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка држава Јужних Словена. Стварање нове државе у палати Крсмановић на Tеразијама у Београду прогласио је регент Александар Карађорђевић, који је 1921. године постао краљ. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца заузимала је територију данашње Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе, те највећи дио данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије била је династија Карађорђевића. Краљевина Србија је још почетком Првог свјетског рата званично објавила да су њени ратни циљеви уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што је потврђено Нишком декларацијом Скупштине Краљевине Србије 7. децембра 1914. године. Формирање Југословенског одбора услиједило је 1915. године, а сачињавали су га