Ćirilica Piše Ratko Dmitrović Čekalo se kada će se Hrvati uključiti u srpsko-mađarski spor od pre godinu dana, izazvan postavljanjem spomenika jednom od vojskovođa Mađarske revolucije u Adi, i to se dogodilo ovih dana, postavljanjem jedne spomen-ploče Prošle godine, baš u ovo doba, sa prvim danima proleća, mala varoš Ada, u Vojvodini, severnobanatski okrug, našla se u centru pažnje srpske i mađarske javnosti. Hrvati su bili po strani, ali ne zauvek, ne mogu oni da ćute ako je antisrpska rabota u pitanju. Oglasili su se sa 12 meseci zakašnjenja. Videćete kako. Povod za halabuku, verovatno se sećate, bilo je postavljanje jednog spomenika (estetski veoma ružnog) u centru Ade. Ta nakarada

Piše Ratko Dmitrović To što su ime Zagreba proneli svetom, osnovali čuvenu školu crtanog filma, doneli u Zagreb „Oskara“ nije pomoglo trojici legendarnih crtača, majstora filma, da žive mirno u novoj hrvatskoj državi, pa su dvojica od njih pobegla u inostranstvo. Problem je bilo njihovo srpsko poreklo Čak i danas – dvadeset godina posle prvih velikih pritisaka, fizičkih maltretiranja i ubistava Srba po urbanim delovima Hrvatske i svega što je u tom smislu obelodanjeno – gotovo svaki Hrvat će vam na ovu temu ponoviti isto: Da, bilo je pojedinačnih slučajeva nekorektnog odnosa prema Srbima, ali to se nikako ne može smatrati masovnom pojavom. U nastavku „odbrane“ čućete kako nikakvih problema u većim gradovima, od Zagreba

Piše Ratko Dmitrović Film Dušana Kovačevića “Balkanski špijun” pripada samom vrhu srpske i jugoslovenske kinematografije, remek-delo koje bi, da je snimljeno u Holivudu, bilo značajnije od “Građanina Kejna” ali … Sudbina je to malih naroda, njihove umetnosti i produkcije te umetnosti u svetu. U “Balkanskom špijunu”, na samom kraju, u briljantnom monologu (bez premca u svetskom filmu) koji izgovara Bata Stojković, postoji i ona čuvena rečenica: “Đura će ti oprostiti što te tukao”. E, ta rečenica savršeno tumači ovo što je pre neki dan stiglo iz Zagreba, sa adrese tamošnjeg Hrvatskog helsinškog odbora (HHO). Potpisnik je predsednik HHO, Ivan Zvonimir Čičak. O čemu se radi? U Beogradu su predstavljene dve

Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, Kistanje, srpsko prebivalište od davnog vremena, izuzetno bogate istorije, opet je u centru pažnje, ali ne zbog Jove Opačića, kao pre 22 godine, već zarad srpsko-srpskog sukoba u kojem će, naravno, profitirati Hrvati U trouglu Knin-Drniš-Benkovac, baš negde na sredini, a nedaleko od drevnog manastira Krka, nalazi se varoš Kistanje. Najveće selo u Dalmatinskoj Zagori, jedno od ključnih tačaka postojanja Srba u Dalmaciji, duhovno i nacionalno središte pravoslavnog življa tih prostora. Sredinom 19. veka u Kistanju je bilo 1.300 stanovnika, u većini Srba. Taj broj se konstantno uvećavao, tako da je 1953. godine Kistanje imalo 2.353 stanovnika. Rat devedesetih dočekali su u nešto manjem broju,

Piše Ratko Dmitrović Ratovi devedesetih, kako to već biva sa ratovima, iznedrili su i narodne junake koje, i to biva, jedni slave, a drugi proklinju, nazivajući ih zločincima, ubicama, ludacima. Oduvek je tako; uz komandante armija, pukovnike, školovane oficire u oružanim sukobima pojave se ljudi koje do tada nije znao niko osim rodbine i komšija i nametnu se hrabrošću, zločinom, sposobnošću za koju ni sami nisu znali da je imaju. Postanu slavni. Većina Hrvata godinama je živela u ubeđenju da su baš takvi, „mali i skromni ljudi“ , odbranili Hrvatsku od „srpske agresije“, doneli slobodu i hiljadu godina sanjanu nezavisnost. A onda je došlo otrežnjenje. Uticaj vremena, ispunjenje nekih uslova

Od brojnih fenomena koje nalazimo u političkom i društvenom životu ovih prostora, odnos zagrebačkih Jevreja prema novoj Tuđmanovoj državi svakako spada među najinteresantnije, tim pre što takav odnos nije zabeležen u Beogradu U prošlom broju „Pečata“ je Jaša Almuli uradio, bar delimično, ono od čega srpska inteligencija evo već dvadeset godina beži kao nečastivi od tamjana; progovorio je javno o aktuelnim odnosima Srba i Jevreja, odnosno o ubeđenju nekih Srba da im Jevreji rade o glavi i ubeđenju nekih Jevreja da kod Srba ima antisemitizma. Dobro je da je to uradio Almuli, čovek čiji životni put daje legitimitet svakom njegovom stavu, izgovorenoj reči, oceni. Objašnjavajući činjenicu da se u srpskoj

Sad kad su sve kuke i motike pobacali na Anđelinu Džoli i njene laži, Srbima ne bi bilo na odmet da se malo pozabave sobom; da se upitaju šta su oni u svojoj filmskoj raboti uradili u korist istine. Ostavimo se Anđe, ona je jasnija od tablice množenja; “Vesti” su obelodanile iz kakve družine dolazi, kojim organizacijama pripada, ko su joj nalogodavci i savetnici. Nije ona napravila “U zemlji krvi i meda” zato što se uzburkana umetnička duša osetila pozvanom da jedan delić tamo nekog rata na Balkanu uobliči u umetničko delo. Ne, Anđa je uradila ono što joj je rečeno da uradi, i to samo na jedan način, onako

Piše Ra U današnjoj Hrvatskoj nije mala nevolja pronositi i veličati hrvatstvo i katoličanstvo, a prezivati se Mitrović. U toj muci čak se i knjigama pokušava dokazati da su slavne harambaše i serdari dalmatinskih Srba, Janko Mitrović i Stojan Janković, bili Hrvati Pre skoro godinu dana u Hrvatskoj je sproveden popis stanovništva. Objavljeno je da u toj državi živi četiri miliona trista hiljada duša, oko 150 hiljada manje u odnosu na popis od pre deset godina. Objavljeni su još neki podaci, ali glavni, najinteresantniji, u vezi sa nacionalnom i verskom strukturom, i dalje su u sferi nagađanja. Zbog čega? Što se tiče verskog opredeljenja sve je bilo jasno još 2001.

Piše Ratko Dmitrović Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to Predsednik Demokratske stranke, uzgred i predsednik Srbije, Boris Tadić, sprema se na put u Hrvatsku. U stvari, on ide u Vukovar da se pokloni na „Ovčari“ i još jednom, po ko zna koji put, izvini za srpske zločine. Nije mu daleko, pa će skoknuti i do Zagreba. To nije loša ideja ali ako samo

Piše Ratko Dmitrović Nije trebalo više od mesec dana, pa da budemo načisto kakvu će politiku nova vlada Hrvatske da vodi prema Srbiji. Kao i HDZ? Ne, goru od hadezeovske. Srpska politika, još od vremena stvaranja velike države južnih Slovena –  kada su Karađorđevići naivno prigrlili ratne gubitnike, Hrvate i Slovence, verujući da grle braću, a ne najveće neprijatelje – nosi u sebi neobjašnjivu infantilnost najbolje oslikanu kroz odnos prema Hrvatskoj. To je odavno kroatofilija. Uprkos svemu što se dogodilo i što se događa.   SRPSKA STRADANjA Politika Srbije prema Hrvatskoj nije politika, to je bezumlje, tumaranje na prostoru omeđenom iluzijama i surovom stvarnošću. Šta god da napravi službeni Zagreb

Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu “ratni huškači “. Kao, mi smo zakuvali rat, bez nas bi Jugoslavija opstala, ne bi pala ni kap krvi, u Rovinj bi se, kao do samog rata, intelektualna elita Beograda selila već u maju i tamo ostajala do prvih jesenjih kiša. Jugosloveni su, dakle, živeli u bratstvu, neopterećeni prošlošću, bez bolnih sećanja i ožiljaka, praznih grobnih parcela i neotkrivenih masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata i prvih meseci mira,

Može li Ivo Josipović, prvi hrvatski predsednik koji nije bio na robiji, da podigne srpsko-hrvatske odnose makar na nivo koji isključuje javno ispoljavanje mržnje? Hoće li prijateljstvo Srbije i Hrvatske ostati samo pusta želja i naivna retorika Mesićevog naslednika ili će “gospodin i kompozitor”, neuobičajena pojava na zagrebačkom Pontovčaku, uspeti da stvori pretpostavke za veliko istorijsko pomirenje Srba i Hrvata. U bližoj ili daljoj istoriji, svejedno je? Dok nam se ne ukažu elementi za kakav-takav odgovor na gornja pitanja, hajde da zaronimo u prošlost i vidimo ima li tamo sličnih pokušaja. VELIKO POMIRENjE i razgraničenja Ne računajući one srpsko-hrvatske koalicije i saveze iz vremena nastanka i stasavanja države Srba, Hrvata

Piše Ratko Dmitrović Hrvatska je pred otvorenim vratima Evropske unije i već sledeće godine granica te ekonomsko-političke zajednice pomeriće se na istok, do obala Dunava i linija koje danas, kod Tovarnika i Bajakova, razdvajaju Srbiju i Hrvatsku. Zagreb je okončao posao koji bi, veruju u glavnom gradu Hrvatske, morao da donese boljitak. Održan je i referendum o pristupanju Uniji, rezultat je pozitivan, ali procenat izašlih i onih koji su podržali „odustajanje od hrvatskog suvereniteta“ ne daje osnova za priču o hrvatskom oduševljenju činjenicom da će ta zemlja ući u veliku evropsku porodicu. Odrednicu „ZA“ zaokružilo je milion i trista hiljada Hrvata. Hrvatski evroskeptici tvrde da bi referendum doneo negativan rezultat

Biskup Katoličke crkve u Hrvatskoj i državni vojni ordinarijus Juraj Jezerinac je rekao na propovedi u crkvi Presvetog Trojstva, u Karlovcu, a povodom 20 godina postojanja nezavisne i međunarodne Hrvatske, da je rat vođen devedesetih bio posledica ateizacije i odbijanja Boga. Pošto je tom prilikom spomenuo „agresorski rat“ tumačenje izjave visokog dužnosnika Katoličke crkve može da bude dvojako; agresor je bio bezbožan i kao takav krenuo je da ubija Hrvate i osvaja Hrvatsku, odnosno, po drugom mogućem tumačenju, Hrvati su izloženi agresiji zato što su se udaljili od Boga. HRVATI – CRKVA – RAT Kako god bilo, šta god mislio Jezerinac, dobili smo snažan povod da se po ko zna

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva. Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima. Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema

Da li je moguće da neko u samo jednom životu (isključujem teoriju reinkarnacije) bude fašista i antifašista, internacionalista i žestoki nacionalista, pobornik totalitarizma ali i demokratije, rigidni partokrata i liberal, borac protiv prava manjina pa kasnije borac za prava istih tih manjina… Zdrav razum kaže da to nije moguće, ili je moguće pod uslovom da čovek ima psihičke a iz toga i sve ostale probleme. Takve osobe su na marginama društva, socijalno izolovane, predmet ismejavanja ili žaljenja. Stjepan Stipe Mesić je živi dokaz da je navedena postavka ipak oboriva, odnosno, da gore opisani ljudi mogu da budu ne samo društveno uvaženi već da njihov uspon, u ovom slučaju politički, može

Utemeljenje NDH u kolektivnom podsvesnom pamćenju Hrvata hrani njihov stav da je normalno što su bosanski muslimani okrenuti prema Hrvatskoj i Hrvatima, a ne prema Srbiji i Srbima. Zato im Kusturica predstavlja problem. Čuli ste, siguran sam, da je ovih dana Emir Kusturica najurio sa Mećavnika (Mokra Gora) ekipu Hrvatske televizije, predvođenu novinarom Aleksandrom Stankovićem. Taj je iz Zagreba potegao da napravi intervju sa Kusturicom, za svoj serijal „Nedeljom u dva“, a kako se nije bavio novinarstvom već isleđivanjem, Kusti se ta policijska disciplina nije dopala, prekinuo je intervju i dao Hrvatima deset minuta da se pokupe i napuste Mećavnik. Tri dana je ovaj događaj punio srpsku, hrvatsku i bosansku

Dok su u centru Zagreba, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, Josipović i Milanović sa Srbima proslavljali Badnjak, nedaleko odatle legendarni košarkaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, Nikola Plećaš, čekao je Božić uz gorku i tešku priču o svom narodu Slika je bila lepa i ohrabrujuća; pred sam početak večernje službe uoči Božića, na Badnjak, šestog januara, u pravoslavnoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u najstrožem centru Zagreba odjeknuo je pljesak i začuli se povici „Dobro nam došli“. Nekoliko sekundi pre toga u crkvu su ušli predsednik Hrvatske Ivo Josipović i predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović. Neki od okupljenih Srba su plakali. Te suze može da razume samo Srbin koji je dugo godina

Ne slažem se sa zagovornicima teze da su “španski borci”, Jugosloveni, revolucionari, koji su 1936. godine otišli da se u španskom građanskom ratu bore na strani komunista – velikani naše istorije. Držim da se tu radi o međunarodnom terorizmu, jer svako nametanje neke ideje silom, bilo da je ta ideja komunistička, kapitalistička, fašistička, nije ništa drugo do terorizam. Ali… pred tim ljudima skidam kapu jer su bili spremni da poginu za svoja ubeđenja. Mnogi od njih ostavili su kosti na prostranstvima Katalonije, Aragona, Baskije. Umirali su daleko od svoje zemlje, braneći principe i ubeđenja na kojima su počivali njihovi životi. Njima je bilo svejedno brane li to ubeđenje nadomak kuće

Hrvatski “povjesničari” ih zovu “Uskocima”, što može da se čita kao ime naroda, ali nikako kao Srbi, jer ko će od današnjih Hrvata priznati da su mu deda ili pradeda bili Srbi Sada već davnih godina u Zagrebu je izlazio omladinski list, zvao se “Polet”, koji je u svojoj najsjajnijoj fazi imao prodajni tiraž o kojem danas mogu da sanjaju i najveći dnevni listovi na prostoru bivše Jugoslavije. U koncepcijskom, sadržajnom, autorskom, grafičkom, smislu “Polet” je bio daleko ispred svog vremena, bio je preteča onoga što će se početkom devedesetih godina dogoditi u produkciji hrvatskih pisanih medija. Nedeljnik Globus, pokrenut u Zagrebu 1991. godine bio je na neki način oživljavanje

Službeni Beograd je prećutao sramnu odluku ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Tomislava Karamarka da zabrani otkrivanje spomenika pobijenim srpskim civilima u selu Golubić, kod Knina, dok je za jedan razbijeni „hrvatski“ prozor u Subotici službenom notom reagovala Vlada Hrvatske, iako je počinilac i dalje nepoznat U zgusnutom vremenu, za samo mesec dana, beležimo nekoliko interesantnih događaja u odnosima Srba i Hrvata koji nedvojbeno pokazuju svu bedu srpske i svu nadmenost hrvatske politike u odnosima dveju država. Proces normalizacije odnosa između Srbije i Hrvatske i dalje se odvija trasiranim pravcima iz kojih, kao arhitekta, stoji Boris Tadić i njegova vlastela; Beograd dosledno, uporno i bez nagoveštaja promene ignoriše sve muke i probleme