Скочите на садржај
Спавајте моји умрли / Без гроба и без биљега / Нека вас вјетар загрли / Завије покров снијега. Нек пада снијег Господе Из сјећања по очима Спавајте шумске јагоде Све моје с вама почима Спавајте моји умрли Без гроба и без биљега Нека вас вјетар загрли Завије покров снијега И нека мајку збодену И њену цркву јелику Бијелим рухом одјену За нашу тугу велику (Фејсбук страница Александра Мирковића) Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
Обавештавамо Вас да ће се изложба радова породица несталих и погинулих лица под називом “Слике сећања”, отворити у 12 часова, 28 марта, Кућа Краља Петра I, Београд. У раду је учестовало 15 породица чији су чланови нестали/убијени на простору Хрватске и једна породица чији је нестанак везан за простор Косова и Метохије. Позивамо Вас да пропратите догађај и дате подршку породицама као и допринос убрзању процеса тражења несталих лица који предуго траје. Осликани радови су резултат пројекта „Подршка породицама несталих – меморијализација“ који је реализован у сарадњи са Међународним комитетом Црвеног крста, МКЦК. Изложба „Слике сећања“ се реализује уз подршку и сарадњу удружења Грађанске иницијативе кроз пројекат „Траговима сећања“, МКЦК-а, Градском
Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС. Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се
Сваки ратни сукоб доноси тешке и трауматичне догађаје чије последице трају деценијама, вековима а неке, чини се, чак и вечно. Међутим, и у тим тешким тренуцима каквих је било безброј током минулих ратова за време распада бивше нам државе – СФР Југославије, могу се пронаћи светли примери људскости и хуманости. Пише: Игор Митић, Београд Баш у тим тешким тренуцима сваки појединац нађе се у ситуацији да покаже своје право лице – да ли је човек или не. Наш српски народ, пре него што је и сам прогнан из својих домова у августу 1995. године, показао је велику хуманост према добрим људима – припадницима муслиманског народа Цазинске Kрајине и Западне Босне.
Мученичка, језива смрт однела је заувек, тог страшног мартовског дана Златибора Трајковића (63) из Косова Поља. Угледног инжењера пољопривреде разуларена руља Албанаца живог је запалила! Ни 19 година после, његова супруга Радмила, која данас живи у Нишу не може да заборави ни страдање свог супруга ни страдање свог народа. О том ужасу, каже, размишља сваки дан, често јој се врати и у сновима. Јасно видљив бол на њеном лицу и у очима не могу да се измере, али смогла је снаге да говори за “Новости”: – Тог проклетог 17. марта као да је неко зло лебдело у ваздуху. Ми Срби који смо остали у Косову Пољу, нажалост, нисмо ни слутили
Прекјуче сам имао прилику да прочитам комад публицистике потписан од стране Флоренс Артман, а насловљен са Крв реалполитике: Афера Сребреница. Пише: Дани(ј)ел Симић Како је углавном позната као гласноговорница естрадне квазисудске установе из Хага, већину неће изненадити што је урадак ненаучан, необјективан, препун острашћености и патетике, гдје ауторка ни једног тренутка не скрива да љубавно подржава једну страну у сукобу. Ипак, све оне који се труде приступити свакој књизи без предрасуда, мора озлоједити основа на сасвим изопаченој, неиманентној логици и кориштење непристојних термина. Покушати укључити логику, више углова гледања, базичне принципе правде, те расправљати на нивоу аргумената у телевизијском студију са ауторком или особама које у таквом погледу на свијет
Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене. Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати. У том сјајном интервјуу Јова још рече да је
Навршило се 27 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде “Лориса” на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице
Удружење породица Суза представило је јавности 8. марта 2023. у галерији Жад у Београду два двојезична српско-енглеска зборника свједочанстава о страдању српског народа у Хрватској у периоду 1991–1995. године под називом „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“. Удружење породица Суза представило је јавности 8. марта 2023. у галерији Жад у Београду два двојезична српско-енглеска зборника свједочанстава о страдању српског народа у Хрватској у периоду 1991–1995. године под називом „Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота“. У оба издања објављено је 30 прича у којима породице свједоче о својим несталим и погинулим члановима, о борби за голу егзистенцију, о свом болу, неизвјесности и дугогодишњем чекању да пронађу посмртне остатке својих
Муслимански снајпериста са зграде “Лориса” на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице је убио припадник 101. бригаде тзв. Армије БиХ чији су иницијали С.П. који је привођен, али никада није процесуиран.Он се јавно хвалио да је
Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николиног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних “Зелених беретки” Емина Швракића.
У питању је црни дан у (х)историји. Тачка без повратка, у пројекту наставка вишевијековног злочина геноцида над српским народом западно од Дрине. Прва објава овог текста са фотографијом нацистичких војника у фесовима, такозване СС Ханџар дивизије, који читају памфлет о односу ислама и јудаизма, десила се 02.03.2010. године. Јединице које су организовале власти тадашње Независне Државе Хрватске, као што је ова, бориле су се као добровољачке чак под Стаљинградом. Из тадашње НДХ, преко Украјине, ишли су да заједно са Хитлером покоре Совјетски савез, односно Русију. Мало се од тада шта озбиљније промијенило. Тако Њемачка опет наоружава Бандеровце у Украјини, а Хрватска шаље добровољце да помогну неонацистичким јединицама. Вијори се шаховница
Јуна месеца 2012. године, Окружно jавно тужилаштво из Мурске Соботе подигло jе оптужнице за наводне ратне злочине против пензионисаних старешина ЈНА – генерала Владе Трифуновића и пуковника Берислава Попова. Пише: Радисав Т. Ристић (Одломак из необjављене књиге „Медиjски порази ЈНА – Истина о Кадиjевићу) Подизањем оптужнице Словениjа је подгрејала ружна сећања на сопствене злочине почињене над деветнаестогодишњим и двадесетогодишњим воjницима бивше Југословенске народне армиjе. Политичко руководство Словениjе, односно Тужилаштво Мурске Соботе, поткрепљуjући лажне изjаве коjе су у то време давали Милан Кучан, Јелко Кацин и други разбиjачи СФРЈ, заборављаjу, изгледа, мучка убиства, масовна малтретирања и остале облике нељудског деловања према свему и сваком ко jе носио сивомаслинасто обележjе ЈНА –
Навршила се 31 година од сурове ликвидације четворочлане српске породице Радосављевић у Дарувару у Хрватској, а убица је одавно изашао из затвора и данас живи у том граду као угледан домаћин и “заслужни учесник Домовинског рата”. Тог 25. фебруара 1992. године припадник Хрватске војске, тада двадесетједногодишњи Јожица Мудри ликвидирао је Радета Радосављевића /36/, његову супругу Јованку /32/ и њихове малољетне синове Дејана /14/ и Ненада /10/, саопштио је Документационо-информативни центар “Веритас”. Убица је увече у униформи војног полицајца дошао у кућу Радосављевића и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака,
Припадници Хрватских одбрамбених снага (ХОС) су 17. фебруара 1992. године у Церни, код Жупање, убили четворочлану породицу Олујић због етничке припадности, саопштено је из Документационо- информационог центра “Веритас”. Убиство породице Олујић спада међу најмонструозније ликвидације у рату деведесетих година прошлог вијека, уз убиства трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. године и четворочлане породице Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. Све три породице биле су мјешовитог хрватско-српског састава. “Веритас” је навео да су породицу Олујић – Радомира (38), његову супругу Аницу (37) и малољетну дјецу Милену (16) и Марка (13) ликвидирали припадници извиђачко-диверзантске сатније (чете) ХОС-а, којом је командовао Томислав Мади. Додаје се да је у Комлетинцима
„То је био један миран, обичан дан, били смо у гостима код ујака. Само што смо стигли кући, стриц је узео Милоша за руку и повео га да нам купи сладолед. Људи из села седели су испред продавнице, пили пиво, било је предвече отприлике… Одједном је одјекнуо рафал, ја сам био на мосту, тачно испред продавнице, Милош је чекао да стриц изнесе сладолед… Сећам се само да ме је неко ухватио за рамена и прибио уза зид, следеће што памтим је звук хеликоптера и вриштање…“ Тог дана 2000. године, у Церници, на очиглед старијег брата, стрица, рођака, комшија и јединица КФОР-а, из митраљеза је убијен четворогодишњи дечак Милош Петровић, док
Нешто пре поднева 12. октобра 1991. новинар Симо Кљајић изашао је из свог стана на првом спрату у Улици Драгана Ракића ББ у Госпићу (данас Улица краља Петра Крешимира IV) па, дијагонално преко раскрснице, отишао до чувене Угловнице да купи хлеб. И нестао. Аутор: Јелена С. Спасић Као такав се и дан данас води, иако је утврђено и пресуђено где га је и како шест дана касније убила хрватска војска. Најпре, ко је Симо Петра Кљајић. Рођен је 13. јуна 1933. (у неким документима стоји и 20. јун) у Плочи. По занимању је био ковинотокар, тј. металостругар, како показују документа чије је копије Удружењу новинара Србије (УНС) послало Хрватско новинарско
У свему има и наше кривице и несналажења. Рецимо, ми нисимо умели на прави начин да објаснимо геноцид који је извршен над нама у Другом светском рату и етничко чишћење у рату деведесетих. Ми немамо музеј геноцида. Право питање, које нико не потеже, је: колико су Срби изгубили својих терторија у 20. веку? Оквирно, између 30 и 40 одсто! Изгубили смо све територије у Славонији, Далмацији, у остатку Хрватске, а ваља подсетити да је чак 91 општина у Бановини Хрватској, пред Други светски рат, имала већинско српско становништво, а свака је имала бар по неколико хиљада становника. Срби су изгубили општине у Босанској Крајини и у Херцеговини. Изгубили смо косовскометохијске
Публика је без речи пошла из сале. Можда је та тишина једина истина о филму ‒ да је Олују немогуће приказати, али да се то мора, да нас ова земља ‒ једном ‒ не би прогутала. Фото: Инстаграм Прибојавала сам се филма о Олуји. Кад сам пре неколико недеља сазнала да један редитељ ‒ од свих редитеља ‒ први пут говори о овом догађају, запитала сам се зашто то ради: нас да подсети на оно са чиме живимо сваки дан и не знамо да живимо, или све друге који су у августу пре скоро двадесет и осам година играли на плажи пикадо и успешније ту погађали мету него што би
У понедељак 30. јануара навршава се тачно тридесет и једна година од злочина у Винковцима када су на тај дан 1992. у своме стану у центру града убијени су домаћин Златко Змаић (48), његова супруга Бранка (48) и ћерка Нинослава, која је имала само 19 година. Реч је заборављеном догађају који никада није био интересантан ни политичарима, ни представницима невладиних организација али ни правосудним институцијама. Ово су неспоменуте жртве грађанског рата који је вођен у периоду од 1991. до 1995. године а реч је о обичним људима, цивилима који су своју националност, нажалост, платили животом. Змаићи су одлучили да остану у свом граду и онда када су Срби масовно у
Мате Гранић је био један од најближиx сарадника ратног злочинца Фрање Туђмана. За вријеме злочиначке ације „Олуја“ био је министар спољних послова. Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оцјењује да срамно присуство амбасадорке Србије у Загребу Јелене Милић на промоцији књиге „Дипломатска олуја“ Мате Гранића представља понижавање српских жртава и дубоку увреду за преживјеле у злочиначкој акцији „Олуја“, све прогнане Србе, као и за читав српски народ. Посебно је скандалозна чињеница да се амбасадорка Милић похвалила на твитеру да јој је Мате Гранић потписао њен примјерак и да се нада да ће књига, како каже, помоћи у расвјетљавању околности које оптерећују наше односе. Јелена Милић се прави да не
У суботу 28. јануара 2023. године са почетком од 20 часова у свечаној сали београдске општине Стари Град (Македонска 42) биће приказан документарни филм Стевана Салатића. Филм свједочи о судбинама људи који су у погрому Срба из долине Неретве напустили своја огњишта и спас од рата потражили широм региона и свијета. Филм је сабрао 13 животних прича људи који су 1992. године били међу 35.000 Срба из долине Неретве који су били принуђени да напусте своја огњишта и спас од рата потраже широм региона и свијета. Аутор филма Стеван Салатић сматра да се у тим причама може пронаћи сваки Србин Мостарац који је тих година корачао путем Срба са Неретве.
Дана 22. јануара 1993. године, хрватске оружане снаге напале су јужне делове Републике Српске Крајине (РСК) под кодним називом “Масленица”. Агресија је извршена током спровођења „Венсовог плана“, који је годину дана раније РСК ставио под заштиту мировних снага УН (УНПРОФОР). Била је то трећа агресија Хрватске на заштићено подручје УН, у које је примљена две године раније. У наредних неколико дана хрватске оружане снаге успеле су да заузму неколико десетина квадратних километара у Равном котару, укључујући аеродром Земуник и неколико брда на Велебиту, и да овладају браном Перућа и хидроелектраном. У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мешовита села: Мурвица,
Ове године као и до сада, породице несталих и погинулих Крајишника обиљежиће Парастосом 30. годишњицу страдања српског народа у Равним Котарима (Масленица 93) и на Малом Алану. Парастос ће се служити у цркви Светог Марка, у Београду, 22. јануара 2023. године (недеља), с почетком у 11 часова. Након парастоса, у ташмајданском парку биће положено цвијеће на спомен плочу страдалим Србима. Ваше присуство парастосу значило би саосјећање са нашим породицама које су изгубиле своје најмилије. С поштовањем, Председница: Драгана Ђукић Стратишта Отаџбинског рата: Масленица
Кад је све било готово, кад су низ Дрину утихнули рафали и по селима изнад воде догореле последње куће, кад је пао и последњи камен са камена и последња крвава кама враћена у корице, кад су се по селу утишали крици и јауци, умрли недоклани и извађене последње очи, остала је само прича о тихом, тужном дечаку, великих, уплаканих црних очију који је остао сам на свету. И једна фотографија, ваљда најтужнија од како је рата и ратовања. На њој дечак, у некој светлој јакници, у ледено јутро поред Дрине, стоји сам крај три свеже хумке и три крстаче закићене белим пешкирима. А под црном земљом му је све што
Да ли ће се ученици у Метаjни запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама? Пише: Зорица Ћоковић
Страдања Срба Кусоњчана у Другом свјетском рату вежу се за 13. 08. 1942. године и то је најтужнији дан у историји овог мјеста у близини Пакраца. На тај дан је
Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.
Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
