Skočite na sadržaj
Stereotip koji opstaje do današnjih dana (prosto je nejasno kako i zašto, verovatno dobrim delom našom inertnošću) je da je logor na Starom sajmištu bio samo jevrejski logor i da su žrtve gotovo isključivo jevrejske.
„Jajačko područje u oslobodilačkom ratu i revoluciji 1941-1945“. Tako se zvala knjiga koju sam svojevremeno kupio za dvesta dinara na buvljaku i koju dugo nisam stigao da očistim od naslaga prašine niti da je čestito izlistam. Obimna je, preko 600 stranica, i jedna je od tri koje su posvećene istorijatu delovanja komunističkog pokreta otpora u ovom kraju. Po dizajnu, naslovu, strukturi, rečenom i prećutanom – to je tipična lokalna hronika NOB-a, koje su masovno bile objavljivane u vremenu socijalističke Jugoslavije. Imao ih je svaki region i bezmalo svaki grad i pisane su tipski, sa potrebom da se prošlost ne rekonstruiše, nego konstruiše, u skladu sa ideološkim i političkim potrebama. Slična je i
Tragična sudbina mladog potporučnika Dobrosava Radojkovića – Dode bila je jedna od ključnih koja me je još kao dečaka opredelila za sakupljanje zatamnjenih, zabranjenih – i umalo zaboravljenih istorijskih priča. Rođen 21. septembra 1920. u Kusatku, od oca Radosava i majke Mileve, Doda je od malena odskakao od svoje okoline, po bistrini i fizičkoj spremnosti. Pošto je završio osnovnu školu, prešao je u palanačku gimnaziju, tada elitnu prosvetnu ustanovu, u kojoj su seljački sinovi bili retki. Stasit i pravdoljubiv, brzo je postao omiljen u društvu. Gimnaziju je završio sa uspehom i potom upisao Nižu školu vojne akademije u Beogradu. Savremenici ga pamte kada je za vreme raspusta dolazio u selo,
Da li iko razuman veruje u priču da su hiljade Srba usred NDH svečano slavili Božić u crkvi 1942? Jedan od najbljutavijih mitova savremene srpske istorije vezan je za muftiju iz Tuzle koji je navodno na Badnje veče ’42. spasao Srbe pokolja u crkvi. Zauzvrat kad je umro deset `iljada ljudi ga nosilo na tabutu, među njima i manje-više svi zahvalni tuzlanski Srbi. Mit je osmislio savremeni mitbaster srpske istorije, likom preslikani muftija Kurt, samo bez ahmedije. Dokazao nam čo`ek da Obilić ne postoji i da je stvarni junak srpske istorije muftija Iztuzle. Pa za nagradu postao ministar. Priča ima plemenit motiv i muftija jest bio projugoslovenski, možda i prosrpski
Juče je, u nizu drugih ustanova u koje je upala, šiptarska policija zaposela i Institut za srpsku kulturu u Leposaviću, koji je 1978. kao multidisciplinarna naučna ustanova osnovan u Prištini, a onda nakon 1999. izmešten u ovu srpsku sredinu na Severu. Piše: Dr Nemanja Dević Šta, zapravo, znači da su neprijatelji ”upali” u neku srpsku ustanovu na Severu? Naši mediji koriste najčešće taj termin, koji sa sobom nosi pretpostavku da su se nakon ”upada” potom i povukli?! ”Upad”, naprotiv, ima sasvim drugu konotaciju, o kojoj niko ne govori: Šiptari dolaze sa dugim cevima, plene kompjuter i dokumentaciju, a zatim zapečate kancelariju i trajno likvidiraju rad ustanove. U različitim fazama, to
Srpska istorija 20. veka toliko je stradalna da gotovo da nema meseca a da nije zabeležen primer gotovo biblijskog stradanja i satiranja našeg naroda. Mnogo toga je i izbledelo u kolektivnom pamćenju, ali sećanje na avgust 1914. u Mačvi ostalo je duboko urezano u srpskoj duši – delom zato što je te zločine potresno opisao Arčibald Rajs, a delom i zato što su ih počinili “Švabe što govore naški“, kako je govorio Milutin, književni junak Danka Popovića. A i zbog razmera: mesta poput mačvanskog Prnjavora u tom ratu izgubila su i trećinu svog stanovništva. Sećanje na genocidne zločine Bugara u Surdulici (1915) i Toplici (1917) takođe nadilaze lokalna sećanja. Kada
Radojka Ristivojević je u životu, pogledom savremenog čoveka, izgubila sve u Velikom ratu. Pre rata imala je pet sinova. Srpska majka – Radojka Ristivojević iz sela Kusadak, srez Jasenički, okrug Smederevski. U sutonu života. Sa buketom cveća u rukama. I osmehom na licu. Sećamo li se ovakvih naših baka, koje su nas jednostavno učile šta se u životu sme a šta se ne sme? Šta je dobro, a šta nije? Pre nego što nam je sve postalo relativno… I, promislimo o tome kako će izgledati bake naše dece i čemu će ih učiti. Radojka Ristivojević je u životu, pogledom savremenog čoveka, izgubila sve u Velikom ratu. Pre rata imala je
Sve se radom da ispraviti i promeniti, no mora da se zasuču rukavi i radi krvnički, bez foliranja. Žrtve genocida nad srpskim narodom u NDH u Drugom svetskom ratu, jedinim istinskim genocidom na Balkanu u 20. veku, mi nismo popisali. Ne zato što su nam branile Švabe, već zato što mi to nismo želeli. Imali smo preča posla. I danas najgrlatiji sr(e)b(r)oljubi lamentiraju nad kukavnim srpstvom ugašenim, a da nikad nisu seli sa starcima iz svog sela pa da bar pretresu šta im se u rodnom mestu desilo. I 44 godine posle Tita naše vlade i mi sami nismo otvorili dosijea i grobnice i iskopali žrtve komunizma koje često oplakujemo
Koji god njihov zločin širom Srbije da pomenete, oni samo iznova ponavljaju naučenu recitaciju i otvaraju kišobran na kom piše: Vranić i Drugovac… Pre 80 godina, baš na današnji dan, 29. aprila 1944, četnici upadnu u selo Drugovac kod Smedereva, koje je inače bilo kao neka lokalna Srebrenica u ovom delu Šumadije 43-44. Partizani prethodno u tom selu pobili sve glasnije neistomišljenike, jednom čak i zatrli porodicu. Onda su odatle počeli napade i na druga sela, a u Drugovac dovodili i seljake iz okolnih mesta i tu ih ubijali. Četnici im pretili, upadali u selo, vraćali oko za oko, čak na kraju i pregovarali, i ovi im streljali pregovarača/e. Na
Prije osam godina, Aleksandru Vučiću, tada predsjedniku Vlade R. Srbije, uputio sam pismo u kome sam naveo podatke iz dvotomne studije “Jadovno – Kompleks ustaških logora 1941.” autora dr Đure Zatezala, koji govore o stradanju Srba iz sela Čipuljić kod Bugojna na području kompleksa logora Gospić – Jadovno – Pag. Među žrtvama, na popisu se nalaze i imena Anđelka, Ilije i Steve Vučića. Anđelko je djed sadašnjeg Predsjednika R. Srbije. Odgovor na pismo nije stigao. Preko nekih od funkcionera pokušao sam kasnije isto, nekoliko puta ali uzalud. Danas je na portalu RT, a mnogi su portali to prenijeli, objavljena kolumna vrijednog istoričara dr Nemanje Devića pod naslovom: “Vučići iz Čipuljića”
Ništa od toga nije bio moj uspeh, nego milost Gospoda i pravda za one u čije ime govorim. U Bosni postoji jedan neobičan izraz za ničije dete: zove se nahoče. E ja sam, otkad sam upisao Filozofski fakultet u Beogradu bio nahoče. I to ne zato što nemam roditelje, ujake ili kumove, već zato što oni nisu sedeli na uticajnim mestima. Uz to, nisam bio ni Jugosloven ni komunista već izrazita suprotnost svega toga, što takođe nije baš bila zgodna okolnost na jednom od poslednjih uporišta ovih lipsavajućih ideologija u Srbiji. Do doktorata to nisam mnogo osećao, onda se na moja pleća srušila lavina. Tuklo je sa svih strana, u
Ljupki su nazivi ulica na međi između Vračara i Zvezdare. Za razliku od Novog Beograda, ukorenjenog u tradicijama Druge Jugoslavije, ovde se češće nailazi na toponime i ličnosti koji su asocijacije na slavno doba Kraljevine Srbije, s početka 20. veka. I na odavno izbledela mesta iz Stare Srbije. Tu su, na jednom relativno malom prostoru, i Brsjačka i Preševska, i Vardarska i Pećka, i Tetovska i Strumička ulica. I – Bregalnička. Bregalnička ulica nije dobila naziv tek po pritoci Vardara; radi se o reci na kojoj je, posle oslobođenja južnih krajeva od Turaka, zabeležena i sjajna pobeda srpske vojske nad Bugarima 1913. godine. Ove pobede, postignute u samo godinu dana,
Dok ne obezbedimo sve uslove, nećemo imati mogućnost da se ovakvom zadatku posvetimo kao jednom od primarnih za srpsku istoriografiju. „Junacima palim za oslobođenje i ujedinjenje srpstva 1912-1919”, piše na spomen- ploči poginulim Šumadincima, postavljenoj u manastiru Blagoveštenje rudničko. Spomenik su između dva svetska rata podigle njihove porodice i ratni drugovi. Dirljiv je, jer natpis na belom mermeru govori drugačije o ciljevima borbe tih vojnika, nego što je to proklamovano u odlukama srpske vlade (Niška deklaracija 1914) i činom ujedinjenja 1918. godine. U zvaničnoj politici jeste se govorilo o „oslobođenju i ujedinjenju”, ali bez ovog, za nove građane nove države, nezgodnog „srpstva”. Država zaborava Bilo bi zanimljivo prikupiti veći broj
Svi mediji na srpskom jeziku u proteklih nekoliko dana, baš uoči dana sećanja na Jasenovac (nemamo praznik koji se ovako zove, već se radi o obeležavanju proboja poslednjih logoraša 22. aprila 1945) preneli su vest koja bi bila neka vrsta satisfakcije žrtvama: Muzej žrtava genocida u Beogradu došao je u posed spiskova dece spasene u misiji Diane Budisavljević. Piše: Nemanja Dević Rečeno je da se radi o originalnim spiskovima sa imenima 5.800 dece, uglavnom srpskih siročića sa Kozare, za koji se mislilo da je izgubljen, ili uništen, a koji precizno govori o njihovom identitetu i sudbini. Zašto su ti spiskovi danas važni? Smelom akcijom Diane Budisavljević oko 12.000 dečaka i
Često se na tužnom i patnjama išaranom licu u najmanjem dobru najlepši osmeh vidi. Iz muke i šibanja izrodi se iskustvo i čvrstina, otpornost na sve udarce i zahvalnost za svaki mali dar. Iz siromaštva, uz rad i trud, izrodi se i izrasta bogata, široka duša. U kući siromaha nekada je najbolje vidljiva ljubav – i koliko je za istinsku sreću malo potrebno. A na mestima velike patnje i raspeća primetimo, gotovo golim okom, kako je silno vaskrsenje. Meni je Bog dao da vidim mnoga takva stradalna mesta: u Hercegovini, u Lici, na Kosovu i Metohiji… gde se naš narod našao pred istrebljenjem, pa ipak uporno na svom kamenu ili
Na nedavno održanom naučnom skupu u Vranju, pokrenulo se pitanje šta jug Srbije predstavlja u srpskoj prošlosti i sadašnjosti. I nije moglo a da ne zaboli samo ovlaš dodirivanje činjenica koje govore o Gvozdenom puku iz Toplice, preko srpskog Mančestera kao sinonima za međuratni Leskovac, do Tike&Špica, rođaka iz provincije i “močanja“ kao prvih asocijacija za srpski jug stotinak godina kasnije. Bilo bi vrlo zanimljivo da nam neki master rad na odeljenju za istoriju u Beogradu pokaže (znam da se to neće dogoditi) koji su motivi juga bili dominantni u srpskoj štampi 1920-ih, koji 1930-ih, a koji 2020-ih godina i kako se i pod kojim uticajima ta slika menjala. Ali,
Na prednjoj strani nalazi se koalicija, koja se u komunističkoj vizuri na ovim prostorima udružena borila protiv tzv. NOP-a: ustaše, Italijani, Nemci i četnici. Na početku rata, četnik, da li iz početnog sažaljenja ili kukavičluka, okreće glavu i beži od sukoba sa partizanima. Na drugoj kompoziciji, ista koalicija udara na nejač. Dok otac Hercegovac, rodoljub, prkosi zločincima, majka čuva decu koja su joj se svila oko suknje. Ali četnik sada nasrće prvi, sa isukanom kamom, da kolje. I to je to. Ovakva spomen obeležja nisam zapazio u hrvatskim selima, već u srpskim u kojima je trebalo konstruisati simetriju u zločinima „domaćih izdajica“, četnika (Srba) i ustaša (Hrvata), često i uz
Zašto je Nemanji Deviću zabranjen ulazak u Arhiv Srbije? Kako tumačiti rehabilitaciju Nikole Kalabića i reakcije koje su usledile? Šta kriju tajni arhivi Ozne? Kakvo je aktuelno rukovodstvo Muzeja žrtava genocida? Zašto u srpskoj istoriografiji tinja takozvana jasenovačka polemika? Postoji li u Srbiji komunistička duboka država? Gde su koreni i kako je tekao uspon komunističke ideje 1920-1941? Šta nas zvanična istoriografija uči o građanskom ratu i partizanskom pokretu u raznim fazama, do danas? Da li je Komniterna srbofobnu ideologiju preuzela od crno-žute monarhije, i da li je ta ideologija prethodnica današnjeg drugosrbijanstva? Kakve su posledice pobede komunista 1945 i možemo li se baviti kontračinjeničnom istorijom i razmatrati šta bi bilo da su
Godine 1988. u listu ”Naš glas” objavljivane su neispričane priče – sećanja savremenika na godine Prvog svetskog rata u Šumadiji i Pomoravlju. Milutin Mladenović, koji je 1915, u godini golgote srpskog naroda, imao svega 10 godina, sećao se susreta sa okupatorskim vojnikom. Nemci su tih dana probili odbranu na Dunavu, zauzeli Smederevo i ušli i u njegovo selo. ”Majka i ja smo pobegli u Azanju. Kad smo se vraćali susreli smo nemačku vojsku koja je išla prema Palanci. Jedan je vojnik odsekao parče hleba, namazao nečim i pružio mi. Pažljivo sam gledao Nemca. Bio sam gladan. Kad je okrenuo glavu, bacio sam hleb. Nisam hteo da jedem zbog ponosa”. Kakav
U okviru ciklusa predavanja Srpska dijaspora u Evropi i svijetu poslije 1945. godine predavanje je održao istoričar dr Nemanja Dević, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju. Njegova tema bila je Srpska emigracija u Sjevernoj Americi u periodu od 1950. do 1980. godine. Dević je podsjetio da su nacionalne snage u proljeće 1945. godine doživjele poraz u građanskom ratu u Srbiji i Jugoslaviji. SPAS PRONAŠLI U AMERIČKOJ BAZI U ITALIJI – Ostaci poraženih snaga našli su se na sjeverozapadu zemlje u maju 1945. godine. Oni koji nisu imali sreće od strane saveznika su predati Titu u zarobljeništvo, što je okončano njihovom likvidacijom. Ipak, jedan dio je uspio da se prebaci kod
Vidi se da su osumnjičenima vezane ruke na leđima, a među osmoricom partizana koji ih sprovode zapaža se i nekoliko vrlo mladih, verovatno i maloletnih momaka. Među egzekutorima se nalazi i Stjepan (Stevo) Filipović, potonji narodni heroj i simbol otpora valjevskih partizana, zapisao je Nemanja Dević. Jedna od retkih sačuvanih fotografija, koja prikazuje valjevske partizane koji sprovode na streljanje sumnjive seljake, avgusta 1941. godine. Vidi se da su osumnjičenima vezane ruke na leđima, a među osmoricom partizana koji ih sprovode zapaža se i nekoliko vrlo mladih, verovatno i maloletnih momaka. Među egzekutorima se nalazi i Stjepan (Stevo) Filipović, potonji narodni heroj i simbol otpora valjevskih partizana. Ova fotografija još jedan
Na inicijativu udruženja građana “Jadovno 1941.” iz Banjaluke, kod masovne grobnice u Teslinom Smiljanu u kojoj je sahranjeno najmanje 500 Srba pobijenih u vreme Nezavisne Države Hrvatske, 30. juna 2018. potomci i poštovaoci žrtava su postavili Časni krst. Tom prilikom pročitana je Smiljanska beseda Nemanje Devića čiji tekst prenosimo u celini. Pamteći skupe, Danas prolazimo stazama koju su, ma gde da smo rođeni, prošli naši preci. Stazama koje su natopljene suzama i krvlju naših novomučenika. Stazama krstonosnim i stazama svetih. I zato današnji hod po toj kamenitoj putanji ne predstavlja naš podvig, već blagoslov što smo se udostojili da tim stopama pođemo. Često se na tužnom i patnjama išaranom licu
Gospodin Slučaj, koji je, zapravo, uvek sve, samo ne slučaj… udesio je da ove srede, 27. marta, čije posledice ni do danas nismo shvatili… u jednom prestoničkom restoranu provedem popodne sa praunukom srpskog vojskovođe koji je preteču te tragedije, kažu mnogi, video dve decenije pre nego što je do nje i došlo. Umoran od posla i pomalo malaksao od nekog virusa koji me je drmao, došao sam nekako napet, izgleda ni ne shvatajući kakva je to krv koja teče u venama mog sagovornika – i šta to uistinu danas znači. Kasnio sam, po zloj svojoj navici, ali nije mi zamerio; krupan i krepak, stisnuo mi je ruku, i dobronamerno me
Knjiga “Srpska priča – sećanja iz rata i revolucije 1941-1945” predstavljena je u Foči, a riječ je o djelu koje je na osnovu ratnih memoara majora Jugoslovenske vojske u otadžbini Aleksandra Miloševića priredio srpski istoričar Nemanja Dević. Dević, koji je stručnjak sa Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, na sinoćnjoj promociji u Galeriji Muzeja Stare Hercegovine istakao je da je riječ o poučnom i autentičnom svjedočenju majora Miloševića, seljačkog sina, revolucionara i gerilca, kojeg ni nova komunistička vlast nakon rata nije mogla da optuži za ratne zločine ili saradnju sa okupatorom jer je bio častan oficir. Milošević je emigrirao iz Srbije 1946. godine, prvo u Grčku, a zatim preko zemalja
Narodni muzej Valjeva čuva jednu od najboljih slika Srbije i Srba 1914-1918. Na njoj: brat drži u naručju svog rođenog brata, mrtvog brata, poginulog septembra 1916. na Kajmakčalanu. Ne znamo im imena, a kao da ih znamo, jer u njima prepoznajemo i naše čukundedove na koje čuvamo uspomene. Onaj što je mrtav, kao da je još uvek u jurišu, samo zaspao ili doslovno ostao na večitoj straži. A ovaj što je živ… na njegovom licu nema tuge i nema plača. Na njemu vidite jedan grč, koji opisuje ratnika s kojim se nije bilo dobro sresti u okršaju. Kako su se sreli – tako su i prošli, i Bugari i Švabe
Da li će se učenici u Metajni zapitati ko su bila ta djeca i te majke i žene što su posljednje dane života provele u njihovim učionicama? Piše: Zorica Ćoković
Stradanja Srba Kusonjčana u Drugom svjetskom ratu vežu se za 13. 08. 1942. godine i to je najtužniji dan u istoriji ovog mjesta u blizini Pakraca. Na taj dan je
Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.
Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
