arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
Бацање жртава под ледену кору Дунава

Крвави крешендо на Штранду

Идеја да је залеђена градска плажа најпогодније место за погубљења и одлагање лешева потекла је од капетана речне страже Жолта Зергоњија, уз пуну подршку пуковника Јожефа Грашија Новосадска плажа “Штранд” је за најстрашније губилиште мађарске рације одређена још њеног првог, релативно мирног дана. Те среде, 21. јануара 1942, пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда, којем је спровођење рације поверено, обишао је трупе на терену и, незадовољан њиховом ефикасношћу, оштро укорио једног од највећих крвника у три најстрашнија дана у историји Новог Сада, жандармеријског капетана Мартона Зелдија. “Ви уопште не знате шта треба овде радити, овде се не ради о легитимисању, већ о одмазди и чишћењу!”, рекао је готово урлајући

Генерал Живојин Мишић

Ко смије, тај може!

Храброст којом је донио одлуку да исцрпљену Прву армију накратко повуче пред “гвозденом метлом” Оскара Поћорека, иста је она којом је пркосио варошкој дјеци у Крагујевцу 1867. године, који су га задиркивали због његовог сељачког одијела и говора… Приредио: Ненад ТАДИЋ Српски војсковођа, војвода Живојин Мишић “послао је у пензију” аустроугарског војног стратега Оскара Поћорека. Једини неуспјех је претрпио када се залагао да Србија 1918. године, умјесто Југославије, направи државу српскога народа у етничким границама. КАКО ЈЕ МИШИЋЕВ СИН ОСТАО БЕЗ “ПОЛА КРВИ” Колико су Колубарска, Церска и друге битке, као и страдање Срба под аустроугарском и њемачком чизмом оставиле трага на будућа покољења показује случај Мишићевог сина Александра, који

Милунка Савић

Забрањени интервју са Милунком Савић!

Априла 1971. године Милунку Савић посетила је новинарка Љиљана Банићанин, написала репортажу о њој, која тада није објављена, јер је према схватањима власти била националистичка, величала је српског хероја. „Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена бомбаш, најхрабрија жена ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде с мачевима, две Легије части, Француског ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања. Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој

Усташе у Јасеновцу сурово побиле 11 рођака Николе Тесле!

Презимењаци Николе Тесле убијени су у периоду од 1941. до 1944. године. Ове податке могуће је погледати на сајту „Jusp-jasenovac.hr“, посвећеном убијеним људима у том концентрационом логору. Питање броја жртава било је предмет манипулација, јер су се процене кретале од неколико хиљада до око 30.000 у Хрватској и од 700.000 до милион жртава у Србији. Оно што је сигурно, јесте да је у логору смрти настрадало највише Срба, Јевреја и Рома. Први управник логора био је бивши римокатолички свештеник Мирослав Филиповић, а касније Динко Шакић. Логори Један и Два били су у селима Брочићи и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац

Mуфтија Шефкет еф. Курт

Муфтија спречио покољ Срба на Божић

Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт Монстроузни план усташког Тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли да 6. јануара 1942. године, на Бадње вече, минира Саборни храм у Тузли и побије окупљене вернике осујетио је тузлански муфтија Шефкет еф. Курт. Када је добио ову информацију муфтија Шефкет еф. Курт са групом угледних Тузлака затражио је хитан пријем код немачког команданта града, потпуковника Wиста и од њега енергично затражио да се онемогући овај злочин. А биле су планиране ликвидације

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Побуна Албанаца на Косову направила је информативну бујицу која је пробила бране цензора и, упркос притисцима, новинама дала замах. Националне теме још од седамдесетих година почињу да продиру у јавност Шта ће бити са Југославијом? Ово питање било је вероватно најчешће постављано у приватној, али и јавној сфери осамдесетих година. Да оно добије посебну тежину утицао је низ фактора – Титова смрт, јачање национализма у готово свим републикама, побуна Албанаца на Косову, економска криза која је од 1980. рапидно бујала. Ове околности дале су ветар у леђа критичкој мисли, која све више заузима јавни простор. Осећало се да СФРЈ путује ка свом крају. Многи су, свесни неодрживости постојећег стања, покушавали

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Власт је више или мање увијено од академика тражила да признају кривицу, да се сагласе са пресудама које су изречене, и да по опробаној бољшевичкој матрици смене руководство Власт захтева од нас да украдени нам нацрт Меморандума прогласимо платформом контрареволуције и да оптужимо себе да смо разбијачи Југославије и непријатељи социјализма. Тражи се од нас да признамо да смо изазивачи братоубилачког рата и да се боримо за своју националистичку власт. Власт, дакле, тражи од нас да признамо кривицу коју нисмо починили, да се сагласимо са пресудама које су изречене, а да нисмо ни саслушани. Који човек са достојанством и чашћу академика може да пристане на такву улогу? Ово питање је

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Спорни текст Српске академије наука и уметности био је заправо производ критичке мисли према тадашњем поретку и устројству Југославије, у чему је Ћосић имао запажену улогу Ауторство Меморандума САНУ најчешће је приписивано књижевнику Добрици Ћосићу. Са дистанце од три деценије основана је тврдња да овај текст није његово дело. Чињеница је, међутим, да је у њему приметно више теза које је седамдесетих и осамдесетих година заступао Ћосић и које су чиниле миље српских интелектуалних и опозиционих кругова. Меморандум САНУ производ је критичке мисли према тадашњем поретку и устројству Југославије, у чему је Ћосић имао запажену улогу. Свако јавно помињање меморандумског текста у последњих 30 година било је нераскидиво повезанo и

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

План српског руководства био је да врх Академије у старом комунистичком маниру принуди на “диференцијацију”, посипање пепелом, враћање на прави догматски пут и смену челних људи Текст који је објављен у јавности недовршен је, непотпун и не представља завршни текст Меморандума. Документ који би представљао став Академије морао би бити усвојен од стране њених органа – Председништва и Извршног одбора. Употреба радног текста и дискутовање о њему недопустиви су и немогући. На овом ставу академици, предвођени председником Душаном Каназиром, поставили су своју линију одбране од жестоке кампање коју је против њих повео државни и партијски врх Србије и Југославије. Они су одбијали сваку анализу и коментарисање текста који се појавио

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (8) Академија на удару комунистичких вођа

Против САНУ се окренуло све што је у Југославији могло да заседа и да се огласи саопштењем – од Централног комитета до синдиката и радничких савета у најмањим предузећима Наша Југославија, и њена привреда, данас изгледа као једно уморно кљусе, унезверено и уплашено. Оно је шугаво, рањиво и сакато, јер је испуштено из руку и тако забасало негде, заглибило се под теретом који није у стању да издржи, па сада не може ни напред ни назад. Како да га извучемо, растеретимо, спасемо и њега и онај драгоцени товар који смо из једног погубног, геноцидног рата извукли као праву тековину револуције. Дошли смо до дувара, то знају сви, а не признају

ТВОРАЦ Академик Михаило Марковић

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Комисија за израду Меморандума одбацила је идеју о програмском карактеру текста, изабравши да он буде критичко виђење стања. Дилема је била да ли помињати Тита или Кардеља Срби на окуп – теза је која је у окриљу комунистичке власти препозната у тексту који се под неформалним називом Меморандум САНУ појавио у јесен 1986. године и која ће у месецима који ће уследити бити главна мета вербалних плотуна државних органа, партијских форума, огранака СУБНОР-а, синдикалних подружница у фабрикама и месних заједница. Текст који се волшебно појавио, највероватније “уз помоћ” појединих центара Савезне полиције и огранака Државне безбедности, постао је повод за обрачун са САНУ, писцима омраженог текста, па и члановима Академије

Иван Максимовић, академик који је предложио да се ради на Меморандуму

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

САНУ је са позиција званичног комунизма затражила редефинисање Југославије, која би у своје устројство уградила и искуства западних демократија Ситуација у привреди, друштвени поредак, па и политички систем Југославије и његово слабљење били су редовне теме седница државних органа и партијских форума осамдесетих година. Расправљало се о проблемима национализма, сепаратизма, положаја народа и народности, потреби да држава постане ефикаснија, демократичнија, праведнија. Критике и оцене пре пуних 30 година изнете у Меморандуму САНУ, на начин како су то учинили академици, међутим, произвеле су ефекат друштвене експлозије. Група од 16 академика предвођених Антонијем Исаковићем, који су чинили Радну групу за писање Меморандума, поред Устава из 1974, упрла је прстом и у Тита

Меморандум САНУ

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Документ који је сачинила група академика, неувијено, бритким и јасним језиком говори и о последицама југословенског политичко-привредног експеримента званог самоуправљање Нерешено питање државности Србије није једини недостатак који би требало отклонити уставним променама. Југославија је Уставом из 1974. постала лабава државна заједница у којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословенској. То наводи на помисао да Југославији прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спокојно очекивати будућност у таквој неизвесности. Због тога се мора отворити могућност свим нацијама да се изјасне о својим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла определити и дефинисати свој национални интерес, што би морало бити пре преиспитивања

Дејан Медаковић, генерални секретар САНУ 1986. године

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Меморандум је последњих месеци 1986. постао обавезна тема партијских састанака, а највећи апсурд је био у чињеници да су доношене оптужбе документа који заправо нико није читао Ситуација се погоршава из дана у дан. Два пута сам телефоном разговарао са Вукојем Булатовићем (потпредседником Председништва СР Србије), упорно захтева да му Академија пошаље Меморандум. Каже, незгодно је да га траже од новинара. Српски политичари су и сами изложени разним притисцима. Они се неће испрсити и узети у заштиту Академију, прву кућу свог народа. Напротив, они ће нас напасти из свих оружја, а то може да има и кобне последице. Ове речи записао је другог октобра 1986. у свој дневник академик и

Насловна страна "Новости" 25. септембра 1986. године

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Званична верзија, коју је саопштио тадашњи потпредседник САНУ Антоније Исаковић, и која до данас ни на који начин није официјелно оповргнута, јесте да је Меморандум – просто украден. Ко је из зграде Академије почетком септембра 1986. године изнео радни текст Меморандума и растурио га на улици – до данас није откривено. За ово питање везује се једна од више контроверзи које прате овај документ од првог дана његовог обелодањивања. Ништа мање важно питање у политичком трилеру који готово без прекида траје пуне три деценије јесте и како се рукопис на коме су радили академици нашао у рукама новинара “Вечерњих новости” Александра Ђукановића, из чијег пера ће 24. и 25. септембра

Факсимил текста о Меморандуму објављен у "Новостима"

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера

Текстом у “Новостима” злокобна југословенска Пандорина кутија је отворена. Из ње ће у годинама које ће уследити бити пуштени међунационални сукоби, распад државе, грађански рат… Главни текст на другој страни “Вечерњих новости” у среду 24. септембра 1986. имао је наднаслов у два реда: “Шта црта а шта прецртава нацрт Меморандума Комисије Српске академије наука и уметности”. Испод њега стајао је сугестивни наслов “Понуда безнађа”, упадљиво пласиран и на насловној страни. Иза ове пажљиво биране редакцијске опреме крио се текст којим су први пут на светло дана изнети делови из недовршеног Меморандума САНУ. Већ сутрадан, на истом месту у листу нашао се и други текст “И АВНОЈ је био лажиран”. Објављивањем

Адам Прибичевић

Адам Прибићевић: Анте Старчевић – први учитељ геноцида у Европи

Адам Прибићевић (Костајница, 1880 – Windsor, 1957) је био српски политичар и публициста, бавио се у емиграцији са истраживањем наше политичке прошлости, где је објавио и овај студиозни чланак. Уредништво „Гласа Канадских Срба“ прештампавало је извесне студиозне и запажене чланке Адама Прибићевића из својих ранијих издања (у бр. од 20 и 27 маја 1971).Чланак је важан из два разлога: он ће освежити наша сећања и поштовање према милионским и невиним жртвама нових српских мученика у трагичном ХХ столећу, у исто време чланак ће упозорити родољубиве Србе на нове опасности, које нам прете од полтронског београдског интернационлистичког и извесног западно-европског и америчког естаблишмента, који је у извесној мери под командом америчког

Нико нема права да затвара очи пред стварношћу - поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији

Комунистичко руководство Србије, на челу са Иваном Стамболићем, појаву Меморандума искористило је за доказивање правоверности и важеће догме “чишћења пред својом кућом” Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости и отворени међународни сукоби изазивају дубоку кризу у нашој земљи. Она је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак. Објективно испитивање стварности допушта могућност да се криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни катастрофалан исход као што је распад југословенске државне заједнице. Ове речи у јесен 1986. године са посебном пажњом читале су се и, више или мање гласно, препричавале широм Југославије. Њима је почео један од најконтроверзнијих докумената у нашој

Историја о којој се ћутало: Друго лице „народних хероја“

Партизанска убиства нису вршена тајно, без свједока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно свједока, својеврсном „публиком“. (Радачки бријег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи дио херцеговачких Срба послије ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протјерао

Како је један Васојевић раскринкао НДХ!

Од три милиона Срба колико је живјело у НДХ, милион је покатоличено. Чврсте доказе о томе, прикупљене у хрватскима архивама,  износио је у својим књигама један Васојевић – Велиша Раичевић Псуњски (о њему опширније у другом дијелу овог текста). У рату су га тражили Хрвати, по рату је за њим трагала Удба, али он је увијек измицао под лажним именима, а захваљујући Српској православној цркви сачуване су двије његове књиге „У име Христа – светиње у пламену“ и „Хрвати у светлости историјске истине“ Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 22. децембра 2017. године. Припремио: Љубиша Морачанин Једини циљ покрштавања већ крштених Срба у НДХ

Редитељ Дарко Бајић: Моји отац и мајка су се заљубили у логору на Бањици

Редитељ Дарко Бајић поводом римејка изложбе, после педесет година, Сликара милоша бајића – “маутхаузен 106621”, у Дому војске у Београду. Мама Даница страшно мучена, тата успеода преживи голготу логора у Аустрији Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. новембра 2017. године. Немачки војници звали су га “дробилица за кости” због окрутности која је владала иза жица: око 7.000 Срба, поред осталих затвореника из 40 земаља, изгубило је током Другог светског рата живот у концентрационом логору Маутхаузен, близу Линца, у Аустрији. У Првом светском рату, само у овом логору који је тада припадао Аустроугарској, страдало је око 8.500 Срба. – Сликар Милош Бајић један

Одвођење људи са Козаре у Јасеновац

Њемци о стрељању у Приједору 1941: „за то је било довољно само бити Србин“

О томе како су се понашале усташе у Приједору према српском становништву писао је и „Командант полубатаљона њемачке 718 дивизије“ јављајући 8. августа 1941. својој команди у Загребу: Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. септембра 2017. године. „Влада општа, изванредна потиштеност услијед догађаја који су се одиграли прошле недјеље када су усташе, према подацима поузданих људи (дир. гимназије, среског начелника, вође фолксдојчера итд.) пред очима становника и без икакве истраге стријељали најмање 200 људи. Број стријељаних изван Приједора је, наводно знатно већи. Околност да су стријељања извршена скоро без икаквог избора – за то је било довољно само бити Србин – донијела

Страдање српских мајки

Када је Бранко Тепић, пушкомитраљезац, погинуо на пробоју обруча око Козаре, оставио је крај самог попришта битке, у збегу, двадесетогодишњу жену Милицу пред порођајем и кћеркицу Драгицу у трећој години. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 9. октобра 2017. године. У ухваћеном збегу, пред усташким цевима, на путу за логор, у селу Кајгани крај Гарешнице, Милица је родила здраво мушко дете и дала му очево име — Бранко. Милица Тепић није једина Козарчанка која је донела на свет један живот у време када је сваки живот на Козари био осуђен на смрт. Ана Зец, носећи двогодишњу Гордану, родила је крај прашњавог друма дете и дала му очево

Порицање геноцида као злочин

Оспоравање геноцида и других тешких међународних кривичних дела би, само по себи, требало да буде кажњиво, само ако се то чини у намери изазивања националне, етничке, расне или верске мржње Пише др Милан Шкулић Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. јануара 2017. године. Геноцид се, с обзиром на његов садржај, својство пасивног субјекта и пре свега, субјективну компоненту – геноцидну (уништавачку) намеру код учиниоца, често означава као „злочин над злочинима“, или најтежи, тзв. „капитални злочин“. Он самим тим спада у злочин код кога је међународни карактер најизраженији. Према речима неких аутора, „планско и систематско уништење целих група људи се, остављајући широк крвав

Јама Радача

Јама Радача крије најмање 200 тијела

У jами Радача, код Мостара, налазе се посмртни остаци 200 до 300 лица српске и бошњачке националности убиjених током рата, а њихову ексхумациjу опструишу поjедини локални моћници, пише “Глас Српске”. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 28.  октобра 2015. године. Саговорник близак Институту за нестала лица БиХ навео jе за оваj лист да jе та масовна гробница заливена бетоном и прекривена смећем да би се заметнуо траг злочина. “Тачно се зна ко jе успио да сприjечи ексхумациjу тих тиjела коjу су тражила српска удружења породица несталих”, истакао jе таj извор, не желећи да прецизира детаље. Како лист пише, у Тужилаштву БиХ нису ни

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала