У Великим Зденцима почиње минирање српских кућа. Сељацима Србима, који су по уговору предали кромпир и дошли да уговоре друге количине, говоре да са четницима нема кооперације и уговора. Међутим, међу Србима на Билогори, који су супротстављени хрватској агресивној политици, готово да нема ниједног из Зденаца. Не обазирући се на то, они су нашли начин да их тјерају у егзодус. Најприје је миниран стан православног свештеника Ненада Обрадовића, па онда куће Јове Поповића, Миле Мркића, Јове Стојића, Александра Лолића, Жујић Миле и Миленка, Милана Царића, Мирка Почуча, Борислава Вучковића, Драгана Веселиновића, Љубана Робића и Гаје Слијепчевића. Ту се рушење наставља и у прољеће 1992. године јер је дало резултате –

Увечер сам се јавио сину у Купаре, кћери у Словенију и у Грубишно. Срби су у горњем крају Грубишног заробили полицијска кола МУП-а из Бјеловара. Са магнетофонске врпце су чули саопштење: „Тко види доктора Милана Басташића нека га ухапси и приведе у најближу полицијску постају“. Не знају гдје сам па су мислили да сам ухапшен или да сам негдје скривен и не могу отуда даље. Кажем им да сам у другој држави и да је све у реду. Рекоше ми да је јучер и Стево Ђукић напустио посао у „Зденки“ јер су зенговци пред њим до несвијести испребијали Буду Маљковића на радном мјесту.   Изјава Стеве Ђукића Стево Ђукић, запослен

Тако пролазим и преко пруге. Прије надвожњака изнад аутопута, лијево и десно налазе се приколице са дебелим балванима од неколико метара и по једна са крупним камењем. На високим заклонима од врећа налазе се пушке, а зенге сједе около. Климам главом, окрећући се сад лијево-сад десно, и пролазим без заустављања. Ниже аутопута налазе се двије одвојене групе минобацача 82 мм са својим посадама. Тако долазим до канала Струг. Ту су опет приколице са балванима и камењем, заклони од врећа са пијеском… Неки од зенги сједе на брини пута, неки стоје и разговарају. Поздрављам их на већ познати начин и без сметњи улазим на мост. Струг – усјекао ми се у

Боса брише салветом руке и трчи телефону. Тек што је дигла слушалицу, једном руком ми маше да дођем, а другом пружа слушалицу. Претпостављам да је Милан и узбуђено се јављам. „Чуј, имам информацију да ће у Дарувару послије подне почети хапшење. Ја сам међу првима. За Грубишно не знам. Немој се ту више задржавати, а даље како знаш“, рече он кратко. „Хоћеш ли Босу“, питам. „Дај је“, рече и они наставише кратак разговор. Призивам Милену и дохватам моју вјетровку. „Одмах одлазимо, овдје ће хапсити, узимај ствари и излази“, брзо јој кажем. Боса је сва ван себе, зауставља нас на ручку и истовремено се поздравља са Миленом. Отворила је капију и

„И Билогорци су почели да понешто раде. Прекјучер су ухапсили неке извиђаче у Великој Ператовици, а јучер још неколико на цести за Вировитицу. Један није стао са возилом па су га ранили и заробили. Зенге су блокирале Грубишно на два мјеста – према Билогори и у Великим Зденцима. Све легитимирају, Србима одузимају дозволе и оружје, потврде не дају. Обукли су велики број домаћих у униформе зенги и дали им оружје. Намјере им не знамо. По Србе сигурно нису добре, а у нешто ће кренути. Још сутра немој ићи тамо. Нема потребе да журиш, а ја ћу ти се јављати. Вечерас имам важан састанак на Звечеву. Морат ћу раније кренути за

Освануо је лијеп, сунчан дан, већ од јутра топао. Отишао сам да купим договорене ситнице. На срећу, одлучио сам да новине (Политику) не купујем. Кад враг не спава, онда се свакакве ствари догађају. Идем ја преко у хотел. Као да ме враг зове, а није ми јасно зашто! Идем према шанку, наручио сам ђус. Ту је конобар онај Србин коме презиме не знам. На екрану Туђман нешто нужди, а у оном салонском дијелу по столицама и столовима растрвиле се зенге. По поду опасачи, муниција, аутоматске пушке… Спавају. Без икакве потребе и користи, питам конобара колико их има. Он лијепо одговори: „Негдје око педесет“. Оволико их има још и горе у

Пошто сам гаражирао, отворим прозоре и врата у приземљу, па кренем кроз башту. Из правца врта и Јованкиног младог шљивика Милојко вози тракач траве. Обрадовао се што сам дошао и одмах се пожалио да су му два пијана Цигана рекли да је он четник. Враћам се са њим и понудим му чашу вина што он радо прихвати. Опет поче и о провокацијама неких цура из комшилука. Једна носи и маскирну униформу. „Знате, чика Милане, и у ’Зденки’ је све другачије. Измијенили се људи, као да се никад нису познали. Мало-мало па некоме кажу да је четник. Или за некога причају да је четник. Са нама Србима готово да не разговарају,

На повратку у Грубишно навратио сам се у виноград и неугодно се изненадио кад сам видио отворен прозор на подруму. Провала. Наточио сам канистер вина, импровизирано притворио прозор и кренуо кући. На путу видим већ описане детаље – у Бјеловару видим људе у маскирним униформама, не видим никога у СМБ-униформи. Одлучим се да навратим у Нарту. Ту имам пријатеља па да чујем како то све они доживљавају. Посједио сам мало дуже па дођоше и два официра које сам познавао од раније. Отворено сам изразио чуђење о њиховој наивности и лакомисленим погледима на настало стање. Упозорио сам их на Бјеловар и Клокочевац 1941, те да је протест учитеља и ђака сценариј

Навратио ми је једног дана Перо Димић и каже да му брат Боро камионом сели неке српске породице у Србију. „Стално има муштерија, чак из Бјеловара. Дође кући само да преспава. Намјерава одвести и своје кћери са женом, а зове и мене, па не знам шта да радим“, рече Перо. На вратима се појави и његова мати Цвијета. Тражи савјет шта да се ради и брише сузе. „Не знам шта да ти кажем Цвијето. Ти имаш горе искуство са усташлуком него ја, а то зло се, ево, враћа. Тиме сам ти рекао све, јер, не би требало ризиковати да и они проживе оно што си ти преживјела“, одговарам. „Боро ми

Концем јула дошли су ми сестра и зет из Сплита. Причају о потешкоћама које су их пратиле на путовању аутобусом. „Па и ви овдје имате балван револуцију“, каже мој зет Анте, „устављали су нас код Пакраца“. „Ма, зови то, Анте, како хоћеш, али видиш да тога има свугдје. Ваљда није без разлога“, одговорим. „Е, тако је“, сложи се он и ја му точим Траубисоду, његово вишегодишње пиће (откако је оставио вино и лозу). Приставио сам каву коју ће Јованка довршити док на својој кући поотвара прозоре. Прича ми како не може схватити неке људе, колико су се промијенили на горе. „Ма види и генерале… Види Свету Летицу, адмирала! Какви су

Да очекују зло, Срби су показали уклањањем дјеце и појединих чланова породица на сигурнија мјеста. Ваљда СДС објективно процјењује да су овдје Срби слабији и нису наоружани, те им никако, и из тих разлога, никакав сукоб не треба. На све провокативне пароле и графите, Срби Билогоре одговарали су само преко Грубишнопољског листа – појединим саопћењима, ауторским чланцима и новинарским коментарима. Једна од таквих реакција је чланак „Великогрђевачки повратак у камено доба“ (објављен у Грубишнопољском листу 19. јула 1991. године) аутора професора Миленка Пишћевића. Том приликом, професор Пишчевић лијепо је саопћио другој страни: „Снагу и наду да истрајемо док ви не одмрзите своје, даје нам један сасвим другачији графит – ПАСЈА ВРЕМЕНА НЕ ТРАЈУ ДУГО”.

У опћини Грубишно Поље одржан је референдум о будућности Хрватске – плави листић, црвени листић. Све је прошло мирно, а из сређених података је видљиво да су Срби, и један дио других националности, бојкотовали референдум. Предсједништво СУБНОР-а опћине противи се мијењању датума Дана устанка народа Хрватске 1941. Опћински одбор СУБНОР–а Г. Поље Обиљежавање Устанка – 27. српња Предсједништво Опћинског одбора СУБНОР–а Грубишно Поље не прихваћа наметање новог датума као почетка отпочињања народноослободилачке борбе у Хрватској, те ће и ове године пригодно обиљежити 27. српња као почетак устанка у нашој републици. То је константирано на састанку Опћинског одбора СУБНОР–а, на коме је било ријечи о централној прослави у сјеверној Хрватској, која

У мају мјесецу политичка сцена у Хрватској била је врло бурна. Не ваља она на простору цијеле Југе, а свакакве вијести долазе из Босне. Шекс је посјетио село Кијево код Книна, стопостотно усташко гнијездо из Другог свјетског рата, а сада опет наоружано и нахушкано на Србе и ЈНА. Гост их је похвалио и рекао да се ту и тако брани Хрватска. На телевизији сцена из Сплита – из тенка извлаче војника и гуше га. Усред тзв. слободарског Сплита. У Лиштици, усташком леглу кољача 1941. године, становници су блокирали цесту и остале путеве, лијежу пред тенкове и не дозвољавају пролаз ЈНА. Изетбеговић каже да је ЈНА својим покретом узнемирила житеље тога

Парох Маринко Јуретић и професор Станиша Лалић рекли су ми да је митрополит изразио жељу да посјети цркву Велике Госпојине у Рашеници, да види тамошњи иконостас. Тако смо се нашли у Рашеници, а затим смо отишли у ЗРЦ у Великим Зденцима, гдје је митрополиту домаћин био предсједник опћине Чедо Бубуљ. Послије угодног дружења, митрополит Јован кренуо је још за дана у Загреб. У току боравка у Грубишном, од митрополита сам сазнао да сутра, 28. априла, има исту обавезу у Гудовцу. Обећао сам му да ћу свакако доћи. Црква Успенија пресвете Богородице у селу Доња Рашеница, изграђена 1709, уништена 1991. године Ујутро сам пошао да обиђем мјесто јучерашњих догађања и успут

У таквој опћој и локалној, политички конфликтној и неизвјесној ситуацији припреме за 27. април теку по плану. Изгледом и димензијама камена-темељца сам задовољан, као и професор Жулец који ускоро сурађује са извођачем. Одабране су гвоздене скеле за трибину, направљене су дрвене степенице и договорен материјал за декорацију. За озвучење задужен је конферансијер Владо Шеловић. Потврђен је долазак извођача сценског програма из Загреба и учешће једног члана Коцке. Свој долазак и обавезе потврдили су такођер предсједник опћине Чедо Бубуљ и Његово високопреосвештенство митрополит Јован. Саслужење локалног свештенства осигурат ће свештеник Маринко Јуретић. Организирано је укопавање камена-темељца у јутарњим сатима. Разрађен је посебан програм откривања и освештења. Сви радови око бине, укључујући

Одлазио сам у Загреб, састајао се са пријатељима и друговима. Неки су већ на Фрањиној страни. Одушевљени су његовом демокрацијом, а оружане чарке и сукобе са Србима тумаче примитивношћу у тим српским подручјима. Усташку иконографију на коју указујем тумаче као нормалну реакцију на политику Милошевића и наводну српску агресију. Са некима си не дозвољавам да искрено разговарам. На главном киоску Трга Републике тражим Политику. Настаје тајац уобичајеног брундања људи који су дошли по новине, а колпортерка гласно виче: „Изволите, господине, Политику“. Такав наступ, осјећам и видим док примам кусур, усмјерава према мени погледе назочних. Док чекам трамвај, отворио сам новине, гледам главне наслове. Сутрадан ми један брат Србин каже да

У таквој опћој психози, позван сам телефоном да дођем у станицу милиције код замјеника командира полицијске станице Дарка Босанца. То ме је подсјетило на такве позиве 1941. са којих није било повратка. Обавијестио сам о томе неке рођаке и пријатеље и отишао сам. Свако друго рјешење значило би прекид свих активности око спомен-обиљежја, јер оне су биле углавном у мојим рукама, а и при крају. Дарко ме примио и, пошто сам сјео, почео је са питањима око организације комеморативног скупа. Колико аутобуса долази из Београда, одакле још долазе? Што мислим о могућим изгредима и тко ће одржавати ред? Одговорио сам да немам никаквих информација о могућем доласку аутобуса из Београда

За све је, по оцјени свих хрватских медија, крив српски агресор, на кога бруси ножеве све већи екстремни дио хрватске нације. По опћој атмосфери, на дохвату руке са ножем налази се српски народ у Хрватској. Договорено је и усвојено да је и он агресор. За све то вријеме ЈНА остаје мирна, неактивна, а из ње одлазе, бјеже и официри и војници Хрвати заједно са Шиптарима и Словенцима. Већ се и пуца на ЈНА! Драматичне су сцене око Војног суда у Загребу. Стварају дојмове и увјерења да је ЈНА и неодлучна и немоћна. Разјарена руља урла, разбија све до чега дође. Долазе информације са разних страна, а онда и из јавних

Зима 1990. на 1991. годину пролази у све јачој психози страха и непредвидивој могућности иоле разумног рјешења насталог стања. Све више осјећам тежину живљења у тој некаквој новој држави која ме подсјећа на све најгоре из мога дјетињства. Почетком марта 1991. године предао сам Грубишнопољском листу ширу информацију о догађајима у Грубишном Пољу априла 1941. године. Наслов је био „Свједочанства“, а велики поднаслов „Ноћ безумља и страха 26. и 27. априла 1941. године у Грубишном Пољу“. Рече ми Раде Малешевић, новинар у поменутом листу, да ремитенде није било! Било је то велико историјско сазнање о злочину који је готово заборављен, а тињао је као пригушена туга у свим српским породицама

Све се ово досљедно одражава на овдашњој политичкој и друштвеној средини. Позиција Срба и сваког појединца у Грубишном Пољу може се оцијенити као несигурна, на граници критичне. Пресељење у Србију постаје актуално у сваком међусобном разговору Срба. Прве ласте већ одлазе. Јавља ми се идеја да би коначно требало достојно обиљежити педесет година геноцида над Србима Билогоре који се догодио 26. и 27. априла 1941. године. Раније је постојала плоча на бившој жељезничкој станици, а сада је то зграда грађевинског подузећа па је нека друга, мања плоча постављена са уличне стране. Онда је она прва плоча полупана и нестала. Прошле године, на ту жалосну годишњицу нашао се ту Божо Миљановић,

Припреме за вишестраначке изборе попримају у Хрватској јасне сецесионистичке идеје и ставове, те пријетњу Србима у Хрватској да се томе не супротстављају. Сва та догађања, која Србе све више подсјећају на преживљене масакре у Другом свјетском рату – на Јасеновац, Јадовно, Сисак, Ђаково, на убијања у кућама, двориштима, групна стријељања по разним увалама и пропланцима – намећу питање начина опстанка. Хрватски национализам наступа врло агресивно и у оквиру својих циљева има и јасну намјеру да се најбруталније обрачуна са Србима у Хрватској. Пут у вишестраначке изборе ХДЗ је све више означавала присуством неоусташтва, али и повратком екстремне хрватске емиграције, усташа и њихових разних функционера. Хрватска усташка емиграција долази авионима, слијећу

Да ме моји душебрижници нису заборавили, дали су ми до знања тако што су од Факултета политичких наука тражили потврду да тамо у својству доцента предајем колегиј Здравство и социјална заштита у рату. Службеница Тајништва факултета ме упозорила да ми могу укинути пензију. Одговорила је на акт и саопћила да сам љетни семестар завршио и дао отказ, те да ћу испите у септембарском року обавити гратис. Тако смо „персоналцу“ Пете армије генералу ЈНА, а касније генералу ЗНГ-а, послали фигу. Пажљиво сам пратио збивања у Југославији, увјерен да сам и ја невина жртва на путу њеног растакања. Све јаснија ми је жалосна истина о томе колико има ментално оскудних генерала Срба,

Чим сам напунио године пензијског стажа, гдје су урачунали и годину и пол ратног стажа у двоструком трајању, пензионисан сам. Имао сам педесет и шест година. Доктор наука у пуној снази и посљедња службена оцјена: „Нарочито се истиче“. Стручних примједби на рад Завода није било. За нас официре Србе из Хрватске и Босне и Херцеговине били су, не својом кривицом, незгодни официри Србијанци и Црногорци. Они нису имали никакав сензибилитет и нису имали критичан став према хрватском нацонализму. Затим би у комисију, која треба да ријешава оваква осјетљива питања, ставили два официра Србијанца и једног Хрвата. И – Србин из Хрватске је надрапао (да не кажем јасније). Предсједник Комисије Комитета

Концем новембра упућен сам у посјет пољској армији. Посјет је трајао мјесец дана. Упознао сам њихове превентивно-медицинске установе, спријатељио се са неколико виших официра… Спознао сам колико мрзе Русе и видио како добро познају своју историју, сваку битку, краља и кнеза. Одвезли су ме и у Освјенћим, Аушвиц. Небодер, централну грађевину у средишту Варшаве, коју су им изградили Руси, поспрдно зову Храм Свјатово Јосифа. У Варшави ме задесила Двадесет прва сједница Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Отишао сам у амбасаду по информацију и савјет да ли да даље останем у Пољској или да се вратим у Југославију. У Београд сам се вратио суботом па сам наставио за Загреб, а у

Мене је мама кроз сузе изгрдила што послије специјализације нисам отишао у Београд. Испричао сам јој како су ми то понудили професори пред којима сам полагао испит – генерал Маријан Морељ и пуковници Љубомир Вукшић и Богољуб Арсић. Јуначио сам се и говорио како за неку бојазан нема разлога, а ако до тога дође, онда најприје морамо да средимо неке рачуне! Ето ти мишљења из половине седамдесетих! Тада ми то исељавање уопће није било предмет нити запажања, а камоли размишљања. Међутим, приче о исељавању српских породица, набрајање њихових презимена постају стално присутна тема. Негдје 1968. године почињем градити викендицу на Хребиначком брегу изнад Станчића, између Дугог Села и Врбовца. Упознајем