
Сећања на „Олују”: Још ходамо у колони ужаса
Зора Радичић, из Рељиног Села код Ливна, о августу 1995. и данима голготе који и даље трају: Само ме смрт може ослободити слика страдања. Једном смо се вратили, камен на камену није остао Пољубила сам кућу и пала на праг. Да ли се заувек растајемо, кућо моја? Цвилим, јецам, јаучем. Прстима грабим земљу. Гребем, да је под ноктима понесем. Супруг ме подиже. Говори ми: “Вратићемо се, само да ово прође. За дан-два.” А ја сам имала страшан предосећај који ме је оборио. Почетак августа 1995. године, почетак “Олује”. Зора Радичић, из Рељиног Села код Гламоча, тако се растала, каже, са једним јединим животом. Све што је после тог живота следило