Жучна се полемика ових дана води у листовима “Политика” и “Вести” из Франкфурта између челних људи Српског меморијала и в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду Вељка Ђурића Мишине о потреби за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. вjеку. Полемика о формирању Мемеријалног центра српским жртвама геноцида узима у последње вријеме све више обима, и треба тако, јер без полемисања по овој теми нема ни темељне базе да се коначно покрену механизми и финализује изградња Меморијалног центра. Увертира о иницијативи за Меморијалним центром Иницијативу за подизањем Меморијалног центра покренуо сам први још давне 1989-те године из Беча, Аустрија. Предлог за формирањем Меморијалног центра, потписан под знаком подршке,

Тридесетогодишњи Жупањац остао је затечен и непријатно изненађен када му је прије неколико дана стигао позив из Министарства одбране, Подручног одсјека за послове обране Вуковар, да се јави у Уред државне управе “ради саопштавања ратног распореда” у ОСРХ. Дошао је уз напомену да неодазивање позиву за учествовање у војној обавези, радној обавези, радној помоћи, односно уступање материјалног средства без оправданог разлога за собом повлачи новчану казну од 1.000 до 5.000 куна, пише Глас Славоније. “Што се то догађа? Какав ратни распоред? Морам да признам да ми није било нимало пријатно да прочитам ту формулацију. Супруга се одмах успаничила и већ ме данима опсједа с причом да спакујемо кофере, узмемо дјецу

Mонодрама хрватског глумца Божидара Алића, названа по усташком поздраву “За дом спремни”, уврштена је у редовни репертоар загребачке дворане Ватрослав Лисински, пише ријечки “Нови лист”. Глумац Божидар Алић сматра да не постоји ниједан пропис који би могао да забрани тај поздрав. Иначе, спонзор његове монодраме је Центар за подстицање стваралаштва хрватских бранитеља “Гавран” из Госпића. Ријечки дневник Нови лист пише да је контроверзни глумац Алић, који се у последње време углавном истиче величањем НДХ и ширењем мржње, заиста остварио своје најаве. “‘Без лустрације нема Кроатие’ је моје жестоко политичко промишљање овог погубног времена по мој хрватски народ. Слободно можемо рећи, најпогубнијег времена од 1918, или прецизније, од 1945. до данас,

Уз ову мапу пописа становништва Хабзбуршке монархије из 1846. (обратити пажњу на ставку 4 међу Словенима, и њене подставке а, б, ц), размишљам како су наша бивша браћа западни Срби – од Ватикана пројектовани као Хрвати (част изузецима правим Хрватима чакавцима и кајкавцима, и пошокченим, па похрваћеним Немцима, Мађарима и Чесима од Осијека до Дарувара – разни Шекси и Фехири), у Другом светском рату играли на све опције: – Ако побједе усташе и Хитлер, имамо Павелића, истријебили смо Србе, добили опрост, умирили савјест, јер смо „стали на браник кршћанске и западне цивилизације“. – Ако побједе партизани, имамо Тита, дотукли смо Србе, проћи ћемо као побједници, ми смо љевичари од почетка,