Географска карта Грубишног Поља и околине   < Прилози уз књигу                                        Садржај                                         Априлске жртве 1941. године – попис >

Рецензија, Василије Каран: Геноцид у континуитету Обиман захват, како у далеку историјску, тако и у недавну прошлост са акцентом на Други свјетски рат, љекар Милан Басташић се одважио и својом снагом и неком необичном вољом одлучио се да из свог угла посматра претешка историјска збивања која није лако данашњем читаоцу предочити, на одређен начин протумачити и тако приближити. Његов поглед, у односу на збивања, нема нарочит критичарски однос према збивањима, већ пишчева намјера је да сваки детаљ потцрта, да уђе и у најситније детаље унутар Славоније (билогорски крај), да све то истакне на онај и онакав начин који остаје у равни и сразмјери стварних и истинитих догађања. Он полази (када

У Госпићу је била кројачка дворана у власништву Саве Пемића. Он је родом из Великих Зденаца или из Зденчаца. То је била родбинска веза са Ђуром Басташићем, мојим прадједом који је умро релативно млад, а његов једини син Миле касније се преженио у кућу Шеловића у Грубишном Пољу. Била су три брата Пемића. Остали су без родитеља, те их је Миле Басташић примио на богато Шеловића имање од четрдесет пет јутара земље као помоћну радну снагу, да не кажем слуге. Саво је преко “Привредника” отишао у кројачки занат, а Вељко и Стојан су још неко вријеме остали. Послије је Вељко отишао радити у млин, а Стојан је отишао негдје служити.

Влак је 28. априла предвечер кренуо према Бјеловару. Дуго ниједна од породица није знала куда су ти људи одвезени. По изјави Марије Босанац, то је потрајало око три недјеље. Говорило се да су отјерани на рад у Њемачку. Никоме није ишло у главу да се толики људи могу поубијати! Љуба, невјечана жена Дане Бобића, негдје је дознала да су у Копривници, у логору „Даница“. Мајке, жене и сестре почеле су одлазити у Копривницу, односити храну и чисти веш. Из страха да иду на жељезничку станицу у Грубишном Пољу, оне су одлазиле у Шпишић Буковицу па одатле влаком у Копривницу. Кад се мајка вратила из прве посјете, донијела је очеве дугачке

Наравно, све их “примају” и затварају са осталима. Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу, укрцани у сточне вагоне и да су ту затворени. Иду сада јадне мајке, браћа, сестре и жене да виде своје најмилије, јер затварање у вагоне значи да ће некамо бити одвезени. Сватко понешто носи: потребну обућу, одјећу… Неки су из кућа истјерани напола обучени или у папучама. Носи се понешто и за јело. Чувари-усташе и домаћи цивили са пушкама не дозвољавају да се било шта даде њиховим комшијама, до јучер уваженим домаћинима којима су ишли у госте, на славе, на Божиће, на Ускрсе, на крститке и бабине, у сватове… „Шта

Радост у нашу кућу унио је долазак мога брата Стеве, најстаријег дјетета Луке и Евице. Он је учио пекарски занат у Ст. Бечеју, а прије неколико мјесеци се “ослободио” и постао калфа, те наставио радити код истог мајстора. Међутим, почео је рат, а он још није узет у војску. Дошли су Нијемци па је од страха пред њима дошао кући. Причао је о некаквим Фолксдојчерима, домаћим Швабама који су се латили оружја као што је овдје урадила “Сељачка заштита”. Каже да они на рукаву имају кукасти крст, а капе су им са шилтом. Нетко је наишао из вароши. Шапатом прича да су усташе и заштитари г. проту Јована Марковића за

Почеле приче да се у клокочевачкој шуми побунио резервни пук, све углавном „Шокци”. Поубијали командире и команданте Србе и Црногорце и отишли кућама или прешли у заштиту. Дошао нетко из горњег краја, тамо је ујакова и теткова породица, шапћу да стално пеку крухове и дају Босанцима и Србијанцима, војницима који шумом бјеже испред Нијемаца да их не заробе. Немају више одјеће да им дају да се пресвлаче. Опрему бацају у онај стари бунар преко пута Ђукића куће. Иде одозго, јаше на коњу војник. Раскопчан је, без оружја, на коњу нема седла. Говори: “Све је пропало, то је велика њемачка сила, сву коњицу која се супротставила су поубијали – и коње

И још они кочијаши и ујак нису ни упрегли коње под она кола, кад настаде тајац. Дошла нека три човјека. Једног добро познам. Имају шешире, на рукама хрватску тробојницу и на рамену карабин. Кажу: „Хрватска се предала! Испрежите коње и идите кући”! Сељаци једва дочекаше, одвојише коње од кола, узеше вагијере у руке и кренуше кући. Нас тројица брже трчимо кући да пренесемо нову вијест. Сматрали смо вијест важном јер се посљедњих дана пуно говорило о томе да се Хрвати предају Нијемцима, да неће да се боре, да су издали, да се у појединим селима пуца по војсци… Саопћим оцу шта се десило у Ковачевића дворишту, а он каже: „Каква

Недјеља је. Облачно вријеме. Митар Амиџић, годину дана старији од мене, и ја идемо код мог вршњака, нашег заједничког колеге Предрага Попаре (Баће) и чујемо звук авиона. Дођосмо до Баћине куће кад ту неки људи причају са Баћиним оцем о томе да је бомбардиран Београд. Митар и ја одмах трчимо натраг кући да донесемо ту вијест. Отац и мати се чуде, довикују некима који пролазе тротоаром и питају да ли је истина то што смо чули. Ето и свијета из цркве. Неки застају, родитељи причају са њима нагнути кроз прозоре. Застају углавном рођаци и кумови. Они из католичке цркве само пролазе, не застају. У тој причи нетко рече да је

Бивши котар Грубишно Поље покривао је подручје источне Билогоре, а граничио је са котаревима Вировитица, Слатина, Дарувар, Гарешница и Бјеловар. То је најсјевернија опћина западне Славоније. Уже подручје Билогоре и Калника брдовито је и шумовито, а у источном дијелу Билогоре и на Калнику насељавају га претежно Срби, чија се села као уска трака провлаче између Подравине и Мославине, насељених готово искључиво Хрватима. По попису из 1931. године, на том је подручју тада живјело 24.179 становника и то 11.200 Срба, 8.000 Хрвата, 1.200 Мађара, 3.500 Чеха и 300 становника осталих народности. Како се види, Срби су на том подручју чинили најбројнији дио становништва – 46%. Бивши грубишнопољски котар има као котар

У јулу мјесецу 1942. године усташе су на подручје грубишнопољског котара дотјерале око 9.000 Козарчана, стараца, жена и дјеце, “заробљеника” с Козаре. Сви су ови “заробљеници” у биједном физичком стању, гладни и болесни. Почетком августа, по наређењу III оперативне зоне, чета прелази у Славонију и ту остаје све до акције на Шпановицу, 3. октобра 1942. године, у којој је и сама судјеловала. Крајем августа 1942. године Гедеон Богдановић је, заједно са десет другова, прекомандиран у састав Првог славонског партизанског одреда. Славонци, Мославчани и Бановци 27.9. заједнички нападају Грубишно Поље, гарнизон од око 200 усташа и 300 домобрана. Све те акције, а и неке друге мање, извршиле су здружене снаге с

Тада су ухапшена 504 Србина. Отјерани су у Загреб, па у Копривницу, а затим у Госпић. Свугдје су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Сви су они касније, у јулу мјесецу 1941. године, поубијани у Јадовну на Велебиту. У августу 1941. године усташе подузимају и другу масовну мјеру ликвидације Срба – њихово исељавање у Србију. Исељавање врше странци-усташе и домаће усташе, те једна чета усташа-кољача из Херцеговине. Тада је исељено 600 богатијих породица (око 2.500 људи). Том су приликом, у ноћи 4/5. август 1941. године, усташе масакрирале и из чиста мира убиле пет Срба. Нешто касније отјеране су и у Јасеновцу побијене све породице Жидова. Одмах затим, Нијемци су у српске

Усташе су у односу на број становника биле безначајна мањина. Треба имати у виду да је у оно вријеме и уз увјете какви су били (капитулација, присуство њемачких јединица у Грубишном Пољу, потпуна подршка дијела апарата бивше власти, затим водства ХСС-а и већине католичког клера) и та мањина била сасвим довољна да осигура успоставу усташке власти. Одмах након успостављања усташке власти паралелно је успостављен и систем усташке организације – усташки логор у Грубишном Пољу, усташки табори по опћинама, а и усташки ројеви по селима: Г. Рашеница, В. Ператовица, Лончарица, Тополовица, Зринска, Велики Грђевац, В. Барна, В. Зденци, Дјаковац и Турчевић Поље. Осим тога, појединци и мање групе наоружаних усташа постојале

Без обзира на хладноћу, кишу и сусњежицу или снијег, готово сваку вечер у зиму ’40/41. годину доста људи ишло је у варош (центар мјеста Грубишно Поље) слушати радио. У горњем крају мјеста нитко није имао радио-апарата. Не знам колико их је могло бити у вароши, али сви су ишли слушати радио у кућу гдје је кројачку радњу имао Смола. Он је имао радио па би га поставио у гањак (тријем) и ту су га слушали и они који стану у тријем, али, без обзира на временске прилике, и они који у гањак нису стали. Владала је потпуна тишина. Радио је гласно, врло гласно говорио. Слушало се без напрезања. Говорили су

1. Бјеловитић Милош, Јарић Илија, „Гудовац 1941 – Да се не заборави“, Матица српска Републике Српске, 2002. 2. Бобетко Јанко, „Све моје битке“, Властита наклада, Загреб, 1996. 3. Бојчић Цвјетан, „Ожиљци“, Удружење Дережана у Београду, Београд, 2003. 4. Босанац Марија, Касетофонска снимка, „Грубишнопољски лист“ бр. 86, 29. март 1991. године – посебан прилог. 5. Бркић Звонко, „Билогорска сјећања“, Опћинска конференција Савеза комуниста Грубишно Поље, Грубишно Поље, 1969. 6. Булајић Милан, „Јасеновац: усташки логор смрти“, „Српски мит“, Музеј жртава геноцида, Београд, 1999. 7. Цветковић Б. Здравко, „Седамнаеста славонска НОУ бригада“, Војно-издавачки завод, Београд, 1978. 8. Дебић Ивица, Делић Анте, „Откос“, Матица хрватска, Грубишно Поље, 1999. 9. Дедијер Владимир, „Ватикан и Јасеновац“,

Билогора и Грубишно поље 1941 – 1991. Почетна страна… Садржај поглавља Увод Историјски контекст и његов утицај на уже географско подручје Догађања пред први и други свјетски рат Преглед догађања на простору источне Билогоре 1941. и 1942. године Географски положај и становништво Окупација и успостава усташке власти Хапшења, терор и депортације Напад партизана и усташка одмазда Свједочанства о геноциду Злосутно прољеће Бомбардиран је Београд, рат је почео Хрватска сељачка заштита на сцени Побуна 108. пука на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу Долазак брата Стеве Ноћ страве и ужаса Комшије и пријатељи, који то више нису Неколико ширих, аутентичних свједочења Марвеним вагонима за Копривницу Колоне смртника иду према Велебиту Тихомир Т. Продановић:

Милан Басташић рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице, рођене Ђукић, као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Основну школу завршио је у Грубишном. Крајем априла 1941. године хрватске усташе хапсе му оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Крајем рата пошао је у гимназију, а малу матуру положио је у Дарувару 1947. године. Санитетску официрску школу завршио је у Љубљани 1950. и

Почетак ове књиге настајао је у кошмару размишљања о новим сазнањима из недавне прошлости. Расло је све шире сагледавање некаквих табуа за које сам сматрао да то нису. Сазнања и импресије били су такви да је услиједила права турбуленција података о догађањима, односима, чињеницама, искривљеним истинама, актерима и свједоцима. Сваки покушај да се то среди императивно је захтијевао улазак у прошлост. Не мањи проблем био је – одакле и са чиме почети. Дубљи историјски контекст у најужем садржају наметао се као нужност – да се нађе читаоцу при руци, да он види како се ништа не догађа случајно. Међу корице ове књиге стављене су многе истине, до сада непозната догађања

Вила „ЖИВЈЕЛА ХРВАТСКА“ у српској Билогори (Коментар на књигу Вила билогорска, аутора Фрање Фрнтића и Вјенцеслава Хероута, у издању Матице хрватске, огранак Грубишно Поље, 1995). Међу корице ове публикације стављени су вриједни садржаји књиге Велики и Мали Зденци поменутих аутора. Уложени труд аутора дао је на увид опсежну историјску грађу о насељима, становништву, дјелатностима и низу других догађања на простору настанка и развоја Грубишног Поља и шире. Завидан је број показатеља и детаља о Зденцима, што је и разумљиво с обзиром на поријекло аутора. Посебне пажње су вриједни записи и објављени радови Грубишнопољаца о Грубишном Пољу, било да се ради о рођеним мјештанима, или о онима који су за неко

Простор овог локалитета захвата у ужој зони 116 ха површине, са 125 откривених и заштићених огромних масовних гробница. Постоје гробна поља са идентифицираним гробницама. У том великом Меморијалу масовних гробница има и велики број оних у које су бачена поклана дјеца. На проспекту “СПОМЕН-ПОДРУЧЈЕ ДОЊА ГРАДИНА” испод тих идентифицираних масовних гробница пише “ДЈЕЧИЈЕ ГРОБЉЕ”. Осим ове двије ријечи на проспекту, нигдје на томе локалитету нема ничега што би посјетиоца обавјештавало да се у тим масовним гробницама налазе лешеви страдале дјеце. Донедавно то нисам знао нити ја, кога је игра случаја или судбине спасила негдје у новембру 1942. године да се не нађем међу њима. Мислим да се ове масовне гробнице