
Пио сам мокраћу
Од четрнаесторо преживjелих у jами Равни долац, jедини мушкарац jе био шеснаестогодишњи Глигориjе Стоjић из Доњих Руjана. Оваj ведри и разборити човjек, воjни пензионер у Београду, по коjему се никако не може закључити нити да има шездесет и пет година, нити да jе преживио икакву потешкоћу. О томе говори с неким сjетним осмиjехом и инатом у гласу: никад нико не може ни измислити тилико мука и зла колико човjек може издржати… „Неколико година уочи рата остадох сироче без маjке. Сестра ми Мара удаде се за Ерцега у Горње Руjане, а у кући остадосмо нас четворица мушких, отац ми Марко — Маркеља га звало — стариjи ми брат Лука, jа и