Njeguši su jedno od najsvetijih i za Crnogorce najznačajnijih mesta. Tu je nastala dinastija Petrović, na Njegušima je rođen i veliki Njegoš, “tamo se vazda rađalo, živjelo i umiralo u časti i poštenju”. Bilo nekada, sada je drugačije. Godine, nova vremena i novi običaji, ili interesi, doneli su u Njeguše mržnju prema nečemu što je, reći će vam svaki Srbin iz Crne Gore, najcenjenije bilo u Njegušima; donelo je mržnju prema srpstvu i Srbima. Milo Kadija, čuli ste sigurno, isterao je iz svog restorana Kadmi, na Njegušima, Veselinku Rajković koja je tu svratila sa petoro dece da ručaju. Društvo im je pravila i jedna monahinja Srpske pravoslavne crkve. Čuvši da

Ne znam iz kojih razloga, niti me nešto posebno interesuje, Jovo Bakić uskače u hrvatsku knjigu falsifikata o logoru Jasenovac i broj tamo ubijenih Srba fiksira na 100.000. Valjda čovek ima neku potrebu. Ne znam ni zbog čega „Politika” spoljnjem saradniku pušta da plasira kolosalnu laž unutar vrlo, vrlo osetljive teme, ali znam da se u ovom slučaju ne sme ćutati. Neistinita je Bakićeva tvrdnja, oslonjena na istraživanja „ozbiljnih istraživača” Bogoljuba Kočovića i Vladimira Žerjavića, da je u Jasenovcu ubijeno oko 100.000 Srba, kao što je neistina da je broj od 600.000 do 700.000 Srba ubijenih u Jasenovcu, utvrdila i plasirala srpska strana. To izvorno nije srpska priča i red

Kome i zbog čega je Veljko Džakula bio potreban u Kninu kao predstavnik Srba iz Hrvatske, šta je time izgubio a šta dobio on i njegov narod i kakav značaj za Hrvate ima Oluja, pored činjenice da je zauvek rešila srpsko pitanje?  Bio je četvrtak, tri dana pred „olujnu“ proslavu u Kninu, negde između osam i pola devet, u vreme prve jutarnje kafe, kada mi je zazvonio telefon; na vezi Veljko Džakula. Moli da mu kažem šta mislim o pozivu, dobio ga je dan ranije iz Kabineta predsednika Hrvatske, Iva Josipovića, da se u nedelju pojavi u Kninu, na obeležavanju 17. godišnjice „Oluje“. Iznesem mu ono što mislim, a lako

Jedan od najuspešnijih privrednika bivše Jugoslavije Borislav Mikelić – oslobođen je optužbi u Hrvatskoj, ukinuta mu je kazna zatvora izrečena 1993. godine – najavljuje procese koji će, nema sumnje, pobuditi veliku pažnju hrvatske javnosti, a među takvima sigurno je osporavanje privatizacije giganta „Gavrilović“ U Zagrebu je ovih dana, na predlog županijskog državnog odvjetništva iz Siska, obustavljen sudski postupak protiv Borislava Mikelića, zbog ratnog zločina protiv civila na području Petrinje. Da ne bude zabune, za taj „zločin“ Mikelića su u Hrvatskoj osudili još 1993. godine, na 20 godina robije, za njim je bila raspisana i međunarodna poternica, nekoliko puta do Beograda (gde Mikelić živi) stizale su poruke da će bivši generalni

Hrvatska demokratska zajednica odbacila je Jadranku Kosor i dovela na čelo bivšeg obaveštajca Tomislava Karamarka, koji tvrdi da će u stranku vratiti nacionalizam, traži oprost hrvatske javnosti zbog koaliranja HDZ-a i SDSS-a Milorada Pupavca, a Tomi Nikoliću poručuje da opere biografiju U predizbornoj kampanji i izbornim danima u kojima je Srbija birala novi parlament i novog predsednika, sa apsolutnom preokupacijom na te teme, promakao nam je jedan prilično značajan događaj u Hrvatskoj; stranka koju je osnovao Franjo Tuđman, koja je Hrvatskoj donela najpre rat, a onda i samostalnost, dakle Hrvatska demokratska zajednica dobila je novog šefa. U najdemokratskijem unutarstranačkom procesu viđenom na Balkanu poslednjih decenija, Jadranka Kosor izgubila je kormilo

Početkom devedesetih, u poznatim okolnostima, neke hrvatske porodice napustile su sremsko selo Hrtkovce, taj slučaj je dospeo i do Haga, eksploatišu ga mnogi srpski neprijatelji, ali niko se ne upušta, a trebalo bi, u poreklo Hrvata iz Hrtkovaca Hrvatska je – što iz urbanog dela, što iz Krajine – proterala oko pola miliona Srba, otela njihovu imovinu, stvorila atmosferu u kojoj je povratak proteranih zakonski možda i moguć, ali je u praksi neizvodljiv i na svako otvaranje ove užasne teme (zaboravljene od strane „demokratske, antifašističke i humane Evrope“ i bratskog Beograda) hrvatska strana i njihove ekspoziture po Beogradu kontriraju temom „proterivanje Hrvata iz Vojvodine“. Izvode to na istu ravan, izjednačavaju,

Kada je Sabor Hrvatske pod pritiskom iz inostranstva ukinuo višegodišnje pokroviteljstvo nad ustaškim dernekom u Blajburgu, i posle Josipovićevog govora u Jasenovcu, uzburkala se „desna Hrvatska“ i novim podmetanjima, zloupotrebljavajući Jevreje, krenula na Srbe Dve decenije posle osamostaljenja Hrvatska se potpuno otvoreno, bez rukavica i gutanja reči, suočava sa dve teme koje su ipak, uprkos stalnom prisustvu u javnosti, kroz razne oblike, svesno gurane u stranu ili su ih drugi događaji i zgusnute dnevne potrebe ostavljale „za kasnije“. Stiglo je to kasnije. U pitanju su Blajburg i Jasenovac. Šta sa jednim, a šta sa drugim? Može li savremena Hrvatska, ova na pragu Evropske unije, da se poziva na antifašizam, da

Najpre sam bio zbunjen, pa iznenađen da bi nakon dvominutnog čitanja jednog teksta shvatio kako je sve veoma jasno i logično. Počelo je žestokim napadom “stručnog lica” a onda su napadnutoga nastavili da cipelare izviđači i medijski jurišnici “druge Srbije”. “Drugosrbijanci” su oni što već dve decenije sva zla, nepočinstva, zločine, vide samo i jedino na srpskoj strani. Po njihovim tumačenjima Srbija je za sve kriva, Jugoslaviju je razbio Slobodan Milošević, u želji da napravi veliku Srbiju; JNA je napala pa okupirala deo Hrvatske; Srbija se okomila na mirne i nedužne Muslimane u BiH a onda je napala Kosovo, odnosno, samu sebe; u Srebrenici je počinjen genocid (kriva Srbija), Šiptari