Znate već, siguran sam, ceo slučaj Josipa Džoa Šimunića. Hrvatska u Maksimiru pobedila Island, ide na SP u Brazil, a nakon utakmice Šimunić je uzeo mikrofon, došao do centra i obratio se na sve četiri strane. Urlao je: „Za dom“, publika je uzvraćala: „Spremni“. OLIMPIJSKI stadion u Minhenu; sudija svira kraj baraž-utakmice između Nemačke i Francuske. Nemci pobedili sa 2:0, idu na Svetsko prvenstvo. Švajnštajger uzima mikrofon od oficijelnog spikera, dolazi do centra terena, okreće se prema zapadnoj tribini i urla „Zig“, publika uglas odgovara „Hajl“, onda prema južnoj, „Zig“; „Hajl“, sledi odgovor. Isto se čulo još dva puta, sa istoka i sa severa Olimpijskog stadiona. Evropa u šoku, otvoreni

Ovo što se poslednjih meseci događa u Hrvatskoj samo je ponavljanje istorije u drugim okolnostima, repriza događaja iz 1914, 1941. i 1990. godine kad je sve počelo najpre minornim akcijama a onda sve slobodnijim demonstracijama mržnje prema Srbima. Ovoga puta moguć je i hrvatsko-hrvatski sukob   Verujem da je sve više onih kojima je jasno da Hrvatska klizi u fašizam. Vlada Zorana Milanovića – čoveka nesporno dobrih namera, osobe kojoj se ne može pripisati isključivost, netolerancija, koketiranje sa desnicom i ustaštvom, netrpeljivost prema manjinama, antisrpstvo… ništa od toga – pokazuje svoje slabašne potencijale, neodlučnost, mlitavost i ovo što se sada događa u Hrvatskoj može, u krajnjoj konsekvenci, da preraste u građanski

Smrt poslednjeg narodnog heroja u Hrvatskoj ignorisana je sa ciljem da se slučajno, u ovim burnim danima – obeleženim novim talasom antisrpskog divljanja širom mile domovine – ne otvori pitanje suštine antifašističkog pokreta u Hrvatskoj. Od dana uspostave nezavisnosti, početkom devedesetih, u Hrvatskoj je srušeno više od tri hiljade spomenika i spomen-obeležja koja su podsećala na Drugi svetski rat.     Krajem oktobra, četrdesetak dana pre nego što će napuniti 93 godine, u Zagrebu je umro Milutin Baltić. Mlađi nemaju pojma o kome je reč, stariji pamte to ime, mada ga već dvadeset i neku godinu niko u hrvatskoj javnosti nije spomenuo. Baltić je nekada, u Titovo vreme, a posebno

Obrazac je davno postavljen, prilično je jednostavan, crno-beli, i glasi: S prostora bivše Jugoslavije jedino Srbi ne mogu da žive ni sa kim, Srbi su netolerantni, ksenofobični, ne trpe pripadnike drugih naroda, njihovu kulturu, veru. Kraj citata obrasca. Pre toga smo imali tvrdnju, živu i danas u definiciji građanskog rata vođenog u granicama SFRJ, da je Beograd, početkom devedesetih, imao nakanu da od Jugoslavije silom napravi veliku Srbiju.   Ove dve postavke, složićemo se, ne idu zajedno, jedna drugu isključuje. Kako narod, netolerantan na sve što nije njegovo, ima za cilj da pravi državu u kojoj je sve različito? Nije ova antisrpska podmetačina jedina, ima toga u medijskim ormanima na

  Postoje konstante u našem životu koje se okončavaju pobedonosno ili porazno po nas; verujemo u nešto, istrajavamo, trudimo se da ubedimo druge, hranimo ta ubeđenja u komunikaciji sa istomišljenicima, polemišemo sa onima kojima je do polemike ili stoički trpimo napade, uvrede, omalovažavanja. I onda dođe trenutak kad se sve slomi, kad shvatite da niste bili u pravu. Zaćutite. Ili se dogodi ono drugo pa zadovoljno kažete u sebi; eto, bio sam u pravu.   REINKARNACIJA NDH Početkom devedesetih tvrdio sam, pisao, da je novostvorena hrvatska država reinkarnacija Nezavisne Države Hrvatske, one Pavelićeve, ustaške, sa simbolikom, idejom, društvenim konceptom i sa istom mržnjom prema Srbima. Rečju, tvrdio sam da je

Turska prolazi kroz virove savremenog i tradicionalnog, okreće se tehnološkim progresima, ali još više vremenima kada je sablja Osmanlija vitlala Balkanom, sve gore do zidina Beča Baš u ovo doba godine, 29. oktobra 1912, dok je besneo Prvi balkanski rat, pukovnik Pavle Paunović zatražio je od generala Božidara Jankovića, komandanta Treće armije Srpske vojske, da krene prema Prizrenu, drevnom gradu cara Dušana. General Janković zahteva izveštaj obaveštajnog oficira, saznaje da se turska vojska povlači iz grada i okoline, da u samom gradu vlada haos i veliki strah od srpske armije ispred koje je marširala vest o njenim pobedama i nezaustavljivom napredovanju. Krenite prema gradu, glasila je komanda generala Jankovića. U

Nije prošlo ni mesec dana, pa verujem da niste zaboravili ko je sve i kako iz Evrope reagovao na odluku Vlade Srbije da ne dozvoli gej paradu Nije prošlo ni mesec dana, pa verujem da niste zaboravili ko je sve i kako iz Evrope reagovao na odluku Vlade Srbije da ne dozvoli gej paradu, šetnju ulicama Beograda pripadnika i simpatizera LGBT organizacija. Britanski ministar za Evropu, Dejvid Lidington, kazao je tim povodom da je veoma razočaran, dajući do znanja da je za Srbiju, na putu evropskih integracija, veoma važno da pokaže privrženost zajedničkim evropskim vrednostima. Lidington je na kraju kazao, a preneo veb-sajt britanske vlade: „Ljudska prava su univerzalna, moraju

Gotovo sve rđave slike, postavke, ocene o Srbima i Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, rođene su u Beogradu. Odatle su odlazile u svet, tamo se umnožavale, dorađivale, i vraćale kao strašne optužbe   Otkud čuđenje, a ima ga, nad činjenicom da je autorska predstava Olivera Frljića, “Zoran Đinđić”, u izvođenju Ateljea 212, na upravo održanom Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu (BITEF) nagrađena Gran-prijem, koji nosi ime velike Mire Trailović. Zar je bilo onih koji su očekivali nešto drugo?   To odvratno scensko optuživanje celog jednog naroda (srpskog), skupa sa njegovom crkvom i verom, za strahote koje su viđene devedesetih nije nastalo na istinskoj potrebi umetnika, i Frljića i beogradskih glumaca, da se igrom božanskog dodira koji živi u nekima od

Za veliku i moćnu Nemačku ništa u dosadašnjem ponašanju samostalne hrvatske države nije bilo sporno, ni to što je proterala nešto manje od pola miliona Srba, a onda je ovih dana Zagrebu iz Berlina priprećeno sankcijama zbog neizručenja jednog bivšeg udbaša Maloj državi i malim narodima dozvoljeno je da na svom terenu, prema svojim građanima, rade šta im je volja, samo ako imaju moćnog zaštitnika ili više njih. Hrvatska od početka jugoslovenske krize iza leđa ima bogatu i moćnu Nemačku. Bez te i takve Nemačke, koju su u ključnim momentima predstavljali Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer, jugoslovenska drama sigurno ne bi bila onako krvava, niti bi Srbi u toj drami

Nisu to ekstremisti, povređeni branitelji, žrtve srpske agresije, ne, u pitanju je klasično ustaštvo iza kojeg je, na veliko iznenađenje, ovoga puta otvoreno stala Katolička crkva, gurajući fratre u prve redove antisrpskog orgijanja Nema tu pomoći; kakva crna pomirenja, razumevanje, tolerancija. Hrvatskom se valja i večno će se valjati mržnja prema Srbima. Na tome se radi, to se neguje, održava, prenosi sa kolena na koleno. Mržnja prema Srbima, u Hrvatskoj je sastavni deo kućnog odgoja. Tako je odvajkada, što kaže narod. Mogu da se menjaju imperije, države i državna uređenja, granice, sistemi, ideološki predznaci, ali ništa se u osećanju prema Srbima promeniti neće, to je neuništivi virus, bukti, pa se

Ekranima Zapadne Evrope šetale su slike iz Podujeva, Uroševca, Lipljana, Vučitrna, na kojima ljudi padaju kao snoplje, izbezumljeno se bacaju po zemlji, leže iskolačenih očiju na nosilima koja u rukama drže mladići u belim mantilima   TAJ skeč počeo je 22. marta 1990. godine. Ekranima Zapadne Evrope šetale su slike iz Podujeva, Uroševca, Lipljana, Vučitrna, na kojima ljudi padaju kao snoplje, izbezumljeno se bacaju po zemlji, leže iskolačenih očiju na nosilima koja u rukama drže mladići u belim mantilima. Zagrebačka televizija otvarala je informativne emisije istim kadrovima, oni u Ljubljani takođe, a sve se svodilo na jednu rečenicu: Srbi na Kosovu i Metohiji ubijaju Albance ubojitim hemijskim sredstvima.   Histerija je trajala, ako

Obeleženo je trideset godina od smrti bivše Titove desne ruke „abadžije iz Obrenovca“ Aleksandra Leke Rankovića a neki Đilasovi zavičajci, zemljaci, pokreću inicijativu da se Đido sudski rehabilituje   U državi Jugoslaviji, tvorevini komunista iz 1945. godine, srpsku poziciju, niko nije branio. Sloveniju su štitili Slovenci, u njihovu avliju drugi su mogli da uđu samo kao gosti; Hrvatsku i njene interese, stalno podižući nivo samostalnosti, rovovski su branili, Tito, Bakarić, Krajačić, dok je Srbija bila pod kontrolom svih, a najmanje Srba. Oni koji su se kao Srbi izjašnjavali, a imali su funkcije u republičkoj i saveznoj administraciji u Beogradu, danonoćno su stražarili nad srpskim nacionalizmom, šta god to značilo. To im

Već decenijama svedoci smo da se srpski umetnici domaćoj i posebno međunarodnoj javnosti preporučuju otklonom od jedne velike teme, zločina nad narodom iz koga potiču, iz razloga koji se samo delimično mogu racionalno objasniti   Bude li sve išlo kako je planirano, svet bi kroz godinu-dve mogao da vidi čak dva filma o logoru „Jasenovac“, jedan domaći, srpski, drugi u produkciji „Holivuda“. Prvi kroz priču o Dijani Budisavljević, najhumanijoj ženi dvadesetog veka (nije preterivanje), a drugi sa infrastrukturom koju bi trebalo da obezbedi Branko Lustig, čuveni holivudski producent, jevrejskog porekla, dvostruki oskarovac, inače rođen u Hrvatskoj. Umetničku verziju gotovo neverovatnog poduhvata Austrijanke Dijane, udate Budisavljević, koja je od ustaške kame otela i spasla

Ovogodišnjom pojavom od svake krivice oslobođenog Ante Gotovine, na proslavi u Kninu, dodirnut je maksimum, svi ciljevi su ispunjeni, sve energije potrošene i „Oluja“ gubi kod Hrvata značaj koji je imala, ali je baš ovogodišnje slavlje u „gradu kralja Tomislava“ otvorilo jedan drugi proces  Obeležavaće Hrvati „Oluju“ i dalje, ali nikada više kao ovih godina iza nas. Svi inati i naboji počeli su da blede posle onoga što se pre neki dan događalo u centru Knina, na obeležavanju 18 godina od proterivanja Srba iz Krajine. U Beogradu parastos, bolna sećanja, upaljene sveće i suze. U Kninu još jedno narodno veselje koje se na kraju pretvorilo u skandal i taj skandal