Kao da je kralj lično sa mnom prošetao palanačkim ulicama, prvi put posle 1941. Piše Nemanja Dević Danas sam na dar dobio portret kralja Petra II Karađorđevića. Najpre s ponosom javno istican, pa skrivan na najskrovitijim mestima, oličavao je sudbinu najoklevetanijeg srpskog (i jugoslovenskog) monarha. Siroče od svoje 11 godine, postao je kralj sa 17,5 i kao takav nedorastao svetskoj oluji u kojoj se našao. U izbeglištvu, bio je tek oruđe u rukama moćnih i potom zauvek proteran iz zemlje, da se u nju više nikada ne vrati. Taj blagi čovek zlohude sudbine prerano je i oboleo, pokušavajući bezuspešno da okupi razjedinjene Srbe u emigraciji. Kod njega je sve veliko

Nedavno, bio sam gostoprimac u jednom manastiru u Žičkoj eparhiji. Često tamo odlazim i, budući da me dugo poznaju, ukazali su mi tu čast. Nagledao sam se svakojakog sveta, ali među prvima mi pade u oči porodica iz jednog gružanskog sela, koja ovde beše došla u punom sastavu: baka, sredovečni roditelji i njihovo dvoje dece. Lako se dalo videti da nisu Bog zna kakvog imovnog stanja, ali da su se pred dolazak u crkvu obukli svečano, u najnovija čista odela. Pogledi im behu svima bistri, dok im je osmeh bio stidljiv, ali vazda prisutan, kao da je govorio koliko su i oni žilavi i postojani uprkos svakoj nevolji. Viđao sam

Kako samo ”veliki” i moćni vole simboliku sa datumima. Nikako da se otmem utisku sa Hitlerom i vagonom u Kompjenju… sve do vojnih parada i ultimatuma Srbiji – baš na Vidovdan, praznik nacionalnog ponosa. Kao kaznu za naš veliki skok s početka 20. veka, na kraju istog naterali su nas da kapitulaciju potpišemo u Kumanovu, u mestu gde je simbolično započelo srpsko ujedinjenje nakon vekova robovanja. Danas, najviša kazna lideru prekodrinskih Srba dr Karadžiću, kao kruna ”intervencije” koju su započeli protiv srpskog naroda istog dana 1999. Da nam pokažu kako oni kažnjavaju nepokorne. Suptilnije metode, a cilj isti. Satanizovati ”male Ruse” na Balkanu, sprečiti njihovu integraciju i, kako vele u

Tužni Mateja Bogdanović iz Azanje izgubio je u Drugom svjetskom ratu četiri sina: Branimira (1921-1941, učitelja, ubijenog u selu), Živadina (1919-1945, pravnika, streljanog na Kočevju), Svetozara (1913-1945, učitelja, streljanog na Kočevju) i Svetomira (1925-1945, maturanta gimnazije, umrlog u Beču).   Starac je u znak žalosti za njima nosio bradu do kraja života. Pamtimo ih – i to je naša najveća pobeda. Priredio: Nemanja Dević  

Rođen 1989. godine u Smedersvkoj Palanci, Nemanja Dević je osnovne i master studije završio na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je sada doktorand. Još kao maturant objavio je knjigu sa popisom svih žrtava Drugog svetskog rata u jednoj lokalnoj sredini, za šta je 2009. dobio nagradu „Dragiša Kašiković“. Autor studije „Istina pod ključem. Donja Jasenica u Drugom svetskom ratu“ i, u koautorstvu sa Srđanom Cvetkovićem, „Žrtve u Zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944“. Sada je pred nama njegova nova knjiga, „Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu, Ljudi i događaji“, u izdanju Instituta za savremenu istoriju. Ova knjiga je bila povod za razgovor s gospodinom Devićem. MIKROISTORIJA – UČITELjICA ŽIVOTA

Ljupki su nazivi ulica na Vračaru. I zvučni; dobrim delom vezani za naše romantične junake iz 19. stoleća i mesta tadašnjih buna i krvavih sudara, pa kao takvi nekako i bliži srcu od onih sa mog Novog Beograda… Već obična vožnja trolejbusom na ovom pravcu, i beleženje naziva stajališta, dovoljna su za radoznalog da otkrije čitav niz najsvetlijih likova – nažalost zagubljenih ili iščeznulih iz našeg pamćenja. Krenete od Studentskog trga i ulice Vase Čarapića (Zmaja od Avale, junački palog predvodeći juriš na Stambol kapiju – kod današnjeg Narodnog pozorišta, na dan oslobođenja Beograda 1806), pa preko Terazija i ulice Kralja Milana, uz Vojvode Dragomira (isto tako junački palog u

Malo je poznato da su u oktobru 1915, prilikom nastupanja kroz Šumadiju, nemački vojnici u selu Selevcu počinili masakr nad 93 civila, i to pretežno nad ženama. Izgovor je bio da su se i srpske žene borile protiv njihove vojske. General Galvic je u memoarima lakonski zapisao: “U velikom selu Selevcu 25. divizija imala je da izdrži dugotrajne ulične borbe oko kuća, u kojima su učestvovale naročito žene. Bio je to pravi gerilski rat. (…) Nije se moglo proći bez ubijanja”. List Neue Freie Presse preneo je tih dana komentar sa fronta u Srbniji, ocenjujući da su srpske žene drske i “da se ne boje smrti”. A 2. novembra, dehumanizujuči

Nikola Velimirović, potonji vladika Nikolaj, jedan od najumnijih i najvećih Srba u 20. veku, ali i uopšte u nacionalnoj istoriji, rodio se 4. januara 1881. godine. Čovek čije su oči pamtile vekove. Njegova životna priča je duga, sadržajna i složena. Ono što je, međutim, suštinski važno, jeste da je, danas među najuglednijim teološkim misliocima širom planete (i šire od pravoslavnog dela sveta) citirani, a u Otadžbini često neshvaćeni i osporavani, Sveti vladika Nikolaj bio primer onih za koje su hrišćanska duhovnost i borba za duhovni preporod, i nacionalna borba za oslobođenje i ujedinjenje – bili neodvojivi pojmovi. Sa srpskim četnicima je 1914. učestvovao u oslobođenju Zemuna. Sledeće godine, u trenucima

Uprošćeno, ali suštinski važno za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo. Zarobljenim još u hladnoratovskoj podeli sveta, evroentuzijastima (iako ih je prema anketama sve manje i manje, kao da se taj nekada ledeni breg sada naglo topi) promiče suštinska poruka da u našem vremenu više ništa nije isto kao pre. Niti su više SAD ona sila-saveznica koja štiti interese malih naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje iz vremena predsednikovanja Vudroa Vilsona, niti ona ”obećana zemlja” čijim su se slobodama i proizvodima meke moći divili naši roditelji rođeni i odrastali u komunističkoj Jugoslaviji (dok žvaću žvake i piju koka-kolu, kao u onim čuvenim scenama iz filma ”Tri karte za Holivud”). Naličje