
Ђурђица Драгаш: Јесен на Велебиту
Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној пустињи велебитској.Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало. Грлимо плаво небо,удишемо ваздух пун мириса мора и соли.Купамо се у јутарњој роси,трљамо образе првим мразоми, опчињени, гледамо пламене боје јесени. Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној пустињи велебитској.Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало. У оној јами су наше кости, наша крв уткана у сурови камен, у земљу што прекри јауке и бол. Али нисмо ми мртви… Рађамо се изнова сваког пролећа,растемо с травама,с нежним висибабама и јаглацима,бујамо као планински поток осокољен растопљеним снегом. Миришемо