arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Paška plava grobnica

17. August 2024.

U znak sećanja na žrtve NDH logora na ostrvu Pagu. U noći između 14. i 15. avgusta ubijena je poslednja grupa logoraša. Bilo ih je 791 -91 dete do 15 godina, uključujući bebu od pet meseci, 293 žene i 407 muškaraca. Logor je zatvoren pod pritiskom Italijana koji su kasnije ekshumirali ove žrtve i spalili njihova tela u strahu od zaraze. Na ovom ostrvu smrti stradalo je oko 8 hiljada Srba i Jevreja, a među njima je bilo i Divoseljana. Mir njihovim dušama! PLAVA GROBNICA Vezaše mi kamen oko vrata. Odvuče me na dno, plavo i samotno. Nestade mi daha u grudima, zaboli me so na ranama. Al’ trajaše kratko.

Đurđica Dragaš: Delija se ne predaje lako!

16. August 2024.

Traktor! Džaba mu se smeju, džaba mu se rugaju… u njemu je više snage, ponosa, ljubavi i života nego što će oni ikada moći i da zamisle. Porodičnim konsenzusom dođosmo do zaključka da je kraj našeg “olujnog” puta bio 11 i 12. avgusta 1995. Nisu datumi tad bili mnogo važni, vreme se merilo pređenim kilometrima i umorom, al’ nekako se saglasismo da su ova dva označila kraj. Posle 8 dana kiše, sunca, prašine i čemera, stigli smo u Vojvodinu, u ono što od tad zovem rezervnim zavičajem! Nismo imali ništa, ali imali smo sve jer smo bili zajedno. Dobro je da, opijeni srećom što se konačno možemo okupati i spavati

Đurđica Dragaš: I ja sam iz kolone

12. August 2024.

Mi, koji smo nepovratno izgubili deo života, mi koje je kolona “presekla”, uvek ćemo nositi njen žig. Naš život nikada neće moći da se nazove normalnim. Nedavno, na promociji moje zbirke pesama posvećene stradanju Srba u NDH, prišla mi je koleginica iz RTS-a. Predstavila se, rekla gde i šta radi, a onda me  pogledala u oči i onako, gotovo zaverenički dodala – i ja sam iz kolone. Tih par reči bilo je dovoljno da se prepoznamo i razumemo. I nije to prvi put. Za ovih 29 godina često sam, čuvši ih, do tada nepoznate ljude doživljavala kao svoje. Kao da nas je “pripadnost” koloni činila prisnima i ujedinjenima. Taj surovi znak,

„Jer … mi smo ista krv“, pesnički prvenac Đurđice Dragaš predstavljen u RTS Klubu

6. July 2024.

U Klubu RTS-a predstavljena je zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv” Đurđice Dragaš Vukovljak. Reč je o prvoj pesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sete i tuge, a koju Đurđica posvećuje svim nevinim žrtvama. Đurđica Dragaš Vukovljak je urednica privredno-političke rubrike Prvog programa Radio Beograda. Iako se dugo bavi pisanjem a njeni tekstovi i pesme su objavljivani na sajtovima „Jadovno 1941“ i RTS-a, do sada nije objavila knjigu. Zbirka pesama Jer… mi smo ista krv njen je književni prvenac. O poeziji, književnom izrazu i inspiraciji za ovu zbirku govorili su Mile Rajčević, profesor i nekadašnji direktor OŠ u Gospiću, Momčilo Mirić, predsednik udruženja „Jadovno“ i Ana Tomašević, novinarka i urednica Radio Beograda.

Đurđica Dragaš: „Jer… mi smo ista krv!“

2. July 2024.

Da se ne zaboravi, da se pamti, jer narod bez prošlosti nema budućnost. Nakon premijerne promocije zbirke pesama, pod nazivom „Jer… mi smo ista krv!“ ,autorke Đurđice Dragaš-Vukovljak i književne večeri u Prigrevici, 19. juna ove godine, promocija će biti održana i u Beogradu. Sutra, 03. jula 2024. u 18 časova, u KLUBU RTS-a (zgrada Radio Beograda, ulaz iz Svetogorske). Uoči beogradske promocije, autorka nas podseća na velika stratišta Srba na prostoru NDH, za vreme Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1991. do 1995. godine. Njene pesme su pune sete, tuge i posvete precima i svim nevinim žrtvama. Kako sama kaže, te duše „pišu“ njene pesme, a ona

Đurđica Dragaš: Pesma nezaboravljenih!

22. June 2024.

Radujemo se vama što nosite krst, što pevate i plačete u isto vreme. Mi ćemo uvek biti tu i radovati se jedni drugima jer… mi smo jedno… vi nad jamom i mi u jami!!! Ujede me zver, okrvavljenim zubima.Rastrgnu mi kožu divljim kandžama. Baci me u ponor…. Padoh tiho, nečujno, meko.Uze me Gospod milostivi, oslobodi mi telo muke ovozemaljske. Lagana i nebolna gledala sam iz mraka bezdanog.Gledala sam neviđeno, pakao što ga ljudski um ne dokuči. Gledala sam decu bez očiju, žene bez utrobe, starce bez ruku…Milovala sam im rane, smirivala jauke, brisala znoj sa čela.Molila sam Gospoda da ih uzme, da odnese bol, da nas sjedini. I čuo je

Održana prva promocija knjige, prvenca Đurđice Dragaš „Jer… mi smo ista krv!“

21. June 2024.

Da se ne zaboravi, da se pamti, jer narod bez prošlosti nema budućnost. U Spomen Biblioteci u Prigrevici, u sredu 19. juna, održano je književno veče i promocija zbirke pesama, pod nazivom „Jer… mi smo ista krv!“ ,autorke Đurđice Dragaš-Vukovljak. Prostor biblioteke predviđen za promociju, bio je prepun, kako gostiju sa strane, tako i samih Prigrevčana. Autorka je prisutne podsetila na velika stratišta Srba na prostoru NDH, za vreme Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1991. do 1995. godine. Njene pesme su pune sete, tuge i posvete precima i svim nevinim žrtvama. Kako sama kaže, te duše „pišu“ njene pesme, a ona ih samo beleži. Program su obogatile

Đurđica Dragaš: Mirisalo je Divoselo na jutarnju rosu, na jabuke i pokošenu travu

21. June 2024.

Silno se namučih pre par dana pokušavajući da, na Gugl mapi, pronađem, bar približno, mesto gde je nekad bila naša porodična kuća u Divoselu. Kažem mesto zato što od kuće, posle nekoliko napada hrvatske vojske početkom 90-ih, nije ostao ni “kamen na kamenu”. Kad u pretraživač upišete Divoselo, jedino što dobijete kao rezultat je velika zelena pustoš. Nema kuća, nema puta, nema oranica… Samo zeleno “more” koje guta sve pred sobom. Tražila sam, uvećavala, pokušavala da pronađem neki trag života prema kojem bi se orijentisala… Posle mnogo muke, uspela sam (bar tako mislim) da nekako lociram parče zelenog prekrivača ispod kojeg bi trebalo da su ostaci naše kuće. Usput sam

Uz Svetog Vukašina po Lici i Velebitu

2. June 2024.

Cilj jedne u nizu Jadovničkih ekspedicija, bio je lociranje i obeležavanje tri mesta stradanja Srba u eri Pokolja u Drugom svetskom ratu, tri oskrnavljena ili potpuno srušena spomenika, dva u Gospiću i okolini i jedan u blizini Gračaca. Piše: Đurđica Dragaš I prođe maj… Još jedan maj u kojem preko noći otopli, ozeleni, zamiriše! I mogla bih da dodam- jedan običan maj – da nije bilo putovanja, takoreći hodočašća, na koje sam krenula s mojom braćom, Jadovničanima. Na dugo i pažljivo planirani put u Liku, krenuli smo 13. maja 2022. godine, Nenad i Dušan iz Banja Luke a Momčilo i ja iz Beograda. Cilj su nam bila tri mesta stradanja

Đurđica Dragaš: Bilo ih je 12!

27. May 2024.

Otišli su pamteći jedino otkucaje majčinog srca i toplinu njenog tela. Žurili su da vide svet, da ga čvrsto obgrle ručicama, da ga udahnu, da mu se osmehnu. Želeli su da polete ka suncu i trče šarenim livadama. Sanjali su miris kiše, prvi sneg i dodir mraza na obrazima. Pitali su se koliko je slano more i može li se pregaziti tolika voda. Maštali o igri, nestašnim dečjim uvojcima, o ljubavi i stidljivim pogledima ispod trepavica. Radovali su se majčinom krilu i očevom snažnom dlanu. Potrčali su ka životu verujući da će ga zagrliti, osetiti, oživeti…. Ali… ovaj svet nije bio spreman za njih! Otišli su, ne ugledavši ga, bez

Đurđica Dragaš: Eto radosti krvniku Paveliću!

24. May 2024.

U sred Srbije, na nekoliko kilometara od centra Beograda, žrtve njegovih nepomenutih koljača i dalje nemaju ni ime, ni dostojno obeležje.  “Verujem da je Ante Pavelić zadovoljan, ukoliko, kojim slučajem, može da vidi Beograd i Srbe”. Ne mogu nikako da izbacim iz glave ove reči koje je pre nekoliko dana izgovorio otac Darko Đogo, teolog i profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči. Reče to profesor na konferenciji za novinare uoči Molitvenog skupa koji je udruženje “Jadovno 1941.” organizovalo 18. maja 2024. u Zemunu u znak sećanja na Srbe stradale u NDH logoru na Starom sajmištu, (Prihvatni logor Zemun). Njegove reči, nažalost, već na samoj konferenciji potvrdi priznanje jednog od učesnika, sociologa

Krajolik oko područja logora Jadovno, pogled na Velebit

Đurđica Dragaš: Žuti jaglaci divoseljački

8. May 2024.

Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin… Procvetali su jutros žuti jaglaci na Kruškovačama.Procvetali… u zelenoj pustinji Velebita! Izrasli iz zemlje natopljene krvlju. Sićušni, nežni cvetovi… kao dečje ruke, kao paperjasta kosa pod majčinim dlanom.Izašli s rosom, okupani suzama. Žuti jaglaci divoseljački!!! Donele ih bose devojačke noge.Nosile ih majke u nedrima, krili starci među grubim dlanovima. Donela ih deca u očima… žute jaglace sa kućnih pragova.Nosio ih vetar sa zgarišta, spirala kiša s hladnog kamena. Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin…Nikli iz pepela, iz zemlje koja pamti krik, nož, jauk. Izrasli iz tišine, gaženi zaboravom….Nežni jaglaci divoseljački!

Đurđica Dragaš: Da su mi ruke krila…

4. May 2024.

Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu, da vam krvave košulje operem. Da su mi ruke krila letela bih nad Gradinom Donjom,da vam kosti ne gazim.Crna, bez glasa,ptica čemerna. Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu,da vam krvave košulje operem.Tekla bih crvena i bolna,mutna i mračna ko’ obale jasenovačke. Da su mi kose grane topole,milovala  bih vam izmučena tela.Međ’ lišćem svojim sakrivala umiruće oči.Plakala bih vam uspavanku,jaukom majke što čedo izgubi. Da su mi noge korenje jablanovo, napravila bih vam postelju.U zemlji što ka nebu leti svila bih vam gnezdo. Da mi je srce jako ko’ kamen,isklesala bih molitvu na njemu.Molila bih vas za

Đurđica Dragaš: Verujem da senke žrtava Pokolja, baš poput Gavrilove, još uvek plaše zagrebačku gospodu 

19. April 2024.

Mrkli je mrak. Poneki slabašni zračak svetlosti probije se kroz otvore  između dasaka stočnog vagona. Čuje se samo uplašeno disanje izmrcvarenih tela, katkad bolni uzdah ili jauk. Putuju već satima, ne znaju kud i zašto. U ovoj zgužvanoj, nesrećnoj masi, u mraku smrdljivog vagona, sijaju oči tek stasalog mladića Steve. Osamnaest mu je godina. Trebalo je da ide u vojsku najesen, trebalo je da se prvi put napije, da se istopi u devojačkom zagrljaju. Trebalo je da ore njive s ocem, da seje i žanje, da slavi slavu i krsti kumovsku decu… Ćuti Stevo i užarenim očima sanja život koji je trebalo da proživi. Žedan je odavno, boli ga čitavo telo od

Đurđica Dragaš: Boli li nas 10. april?

10. April 2024.

Mi, potomci žrtava NDH, nosimo znak, krst koji se prenosi s generacije na generaciju, ali žig utisnut na srpsku kožu kao da ne boli čitavo srpsko “biće”. Kao da smo ga, kao narod, zaboravili, potisnuli, prekrili naslagama opraštanja. Pomalo zbunjena vremenskim (ne)prilikama objavih juče na Fejsbuku fotografiju voćke čiji su se crveni cvetovi nazirali ispod naslaga aprilskog snega. Koliko je komentar – život je borba– koji sam napisala uz fotografiju, ustvari bio tačan shvatila sam uveče prolazeći kraj istog stabla. Snega više nije bilo, voćka je bila ponovo slobodna, ali cvetovi više nisu bili onako crveni. Njihovi ožiljci svedočili su o nevolji koja ih je tog jutra zadesila. Ranjena voćka

NAJNOVIJE VIJESTI

ZVIJEZDA I KRST U IVANOVIĆ JARKU

Kad se vukovi ostrve na stado stradaju ovce s kraja. Nikad one uz pastira ili sredine. Piše Željko Kresojević Hije me bilo u Ivanović jarku skoro pa četrdeset godina. Ljeto

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA