Српска историја, измакнуто, чува се у Хиландару,  Дубровнику, Венецији. У Срба – само измакнуто. На српском матичном тлу – погорјело Митрополит Црне Горе пружа наду у високо црквено-државно покровитељство идеји одрицања од покрета комуниста Јосипа Броза као једини активни високи ауторитет у српској народној цркви који јавно износи став о најдубљем националном расколу у историји Срба. То покровитељство може задобити своје формалне оквире било када и само Бог зна хоће ли се то збити за двије или двадесет година. Овоме народу, дакако, не треба одмазда, већ само и искључиво отклон. То је услов одржања. Бројни су ауторитети из круга високих службеника Цркве Христове (а нема виших од епископа) који ћуте

Тако смо се ми Срби казивали, носећи с’ поносом, од Косова до дана данашњега, своје име и крст часни, мој соколе. И запамти, честит чојек гине једном а поган стотину пута. Ко једном образ пресвуче, тај ће свачију чашу попити и затровати. Од таквих се пази, мој соколе. Слаткореки људи су најотровнији. Пише: Мишо Вујовић „Чији ти оно бјеше мали?“ „Видака Петкова.“ „Е, од доброга чојека и Србина, Божја ти вјера.“ Прођоше године, дечак постаде човек, високи функционер Савеза комуниста у Београду. Редовно је посећивао родитеље, Видака, рођеног на Видовдан и Божану, рођену дан по Божићу. Ђеда му Петка је на свет, мајка Госпава, рођена за Велику Госпојину, донела о

Уколико неко има анимозитет према наслову чланка, нека прескочи чланак или нека га прочита до краја. Нажалост, често пута сам чуо како се људи одређују према овоме појму, отприлике на сљедећи начин: „Шта ће ти празно србовање? …Много они србују… Или србуј или мируј. „ И слично томе. Пише: Ђорђе Стојсављевић Никада нисам чуо, аналогно овој ријечи да се може енглезовати, французовати или дојчовати. По свој прилици тај израз србовање  створили су сами Срби. И никада се нисам досјетио да сазнам шта су ти људи подразумјевали под србовањем и какав су став имали према онима који србују. Чуло се и оно: „Лако је бити Србин у Србији али није ван

Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем. Комунисти су покушали да религију замене идеологијом: уместо вере у Бога, понуђена је вера у класну равноправност. Идентично чине и неолиберали. Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем. „Православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“. Карл Билт (28. 4. 2014.) Одлука васељенског патријарха Вартоломеја I је скандалозна. Још је горе што она може послужити као окидач за широку, синхронизовану акцију диљем

Одлука Васељенске патријаршије да одобри аутокефалност украјинској цркви има различите последице. Чланови те цркве у Хрватској увек радили против православља. Последњи чин признавања самосталности тзв. Украјинске цркве од стране древне Васељенске патријаршије директно ће угрозити положај Српске православне цркве. Она ће се наћи на мети бројних противника који имају заједнички циљ – смањење њеног утицаја, па и њено потпуно растурање. Прочитајте још: Вартоломеј признаје Украјинску цркву! Поред неканонске цркве у Скопљу, групе Мираша Дедеића у Црној Гори, слабу и подељену СПЦ жели и тзв. Хрватска православна црква – организација која наставља традицију верске заједнице основане под окриљем режима НДХ и Анте Павелића. Томос о аутокефалности Украјинске цркве који припремају двојица

У Црној Гори је, прије десетак година, покренут један врло необичан језички експеримент скарадног карактера. Посматрајући све што се издешавало, увјерено се може рећи да је, тада пласирани, “црногорски језик”- један оргинални хрватски пројекат, који је реализован уз теренску асистенцију напаљених домаћих омладинаца, школованих у Хрватској. Јер, фактички носиоци тога иностраног пројекта су била два Хрвата, једна залутала Украјинка, а све уз услужно подскакивање млађаног Бошњака из Подгорице- који се “томе послу” научио у лабиринтима Осијека. Што се тиче Црногораца и Црногорки, који су у томе пројекту учествовали као статисти, они су послужили како би се “појачала лоша етничка крвна слика” нецрногорских носилаца пројекта. Или, тачније, да би се маскирао