Skip to content
Гост Тв Рас, емисије ” А ШТА ВИ МИСЛИТЕ” аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је Јово Бајић, новинар и публициста. У интересантном разговор Бајић је говорио о Београђанима и ко су Београђани, као и о покатоличавању у западној Херцеговини. Везане вијести: Како је покатоличена западна Херцеговина | Јадовно 1941.
Радмила Тонковић је једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена. Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српске историје -Како видите деловање људи који умањују број српских жртава
Због истицања симбола који се у Хрватској сматрају недозвољеним полиција је привела тројицу мушкараца надлежном суду који им је одредио новчане казне, једном од 1.600 евра, а двојици мушкараца по 1.100 евра. Због ношења мајице са натписом Република Српска младићи су кажњени са 1.100 евра Ово се догодило на подручју Огулина у вријеме обиљежавања Божића по јулијанском календару. Како неслужбено сазнаје Јутарњи лист, први мушкарац кажњен је због ношења кокарде, а двојица због мајице на којој је писало Република Српска, једна је носио, а други га је сликао и то објавио на Фејсбуку. „Полицијска управа карловачка је на основу објава на друштвеној мрежи провела криминалистичко истраживање над 45-годишњим мушкарцем који
Соколски савез Србије позвао је соколе и све заинтересоване у свом гласнику “Око соколово” бр. 81-82 да са њима учествују на XVII Свесоколском слету у Прагу од 29 јуна 2024. до 5 јула 2024. Српски народ слао је на високе школе у Прагу своје синове, који су касније кад су се вратили били на водећим местима државног живота. У Прагу је 1862. основано друштво за теловежбу које је касније названо Соко по птици, узору витештва и јунаштва из српских народних песама. Српски соколи редовно су учествовали на Свесловенским слетовима у Прагу. У међуратном периоду соколи из Југославије су масовно учествовали на слетовима. После обнове рада 1992. српски соколи наставили су да
Aко је сва “политичка памет” у томе да се компромис представи као “мудрост” и “побједа”, немојте да се жалите што и сам народ иде трагом такве “памети”. Неколико пута су ми изразито успјешни српски политичари скретали пажњу да сам “за политику – глуп” и ја ту врсту оцјене прихватам као тачну. Најприје, зато што се њихов и мој појам политике значајно разликују (за њих је политика умијеће материјализације нечег неухватљивог као што је подршка у нешто опипљиво као и способност да се тај процес циклично понавља). За мене је политика оно што је антички концепт подразумијевао када јој је у Хелади дато име – мисао и пракса о добробити полиса
Питам се некада како су спавали Јерусалимљани тих дана између „Осана Сину Давидову“ и „Распни га, распни!“. Пише: Отац Дарко Ристов Ђого Да ли су сањали Сина Давидовог, да ли су слутили колико се блиско у њиховим срцима крије та тако прелазива а највећа граница – она између човјека који поздравља Богочовјека који сједи на магарету и онога који у Њему види гору увреду за своје себељубље од разбојника? Шта им се мотало по главама и срцима? Да ли је и то „осана!“ било површно, само промијењиви утисак, једнодневни догађај или су у њему били цијелим бићем? Како је уопште могуће да човјек и то не један – већ читав
Анализа публицисте Николе Милованчева оголила праву истину: Војвођанин поштује свог суседа и његову веру. Велики део јавности су изненадили објављени дубровачки иступи Динка Грухоњића, ванредног професора новосадског универзитета, који су одисали нескривеном мржњом према држави у којој се, дошавши из друге средине, нашао и налази своје ухљебљеније, као и патолошком мржњом према већинском народу у тој држави, и према Српској Православној Цркви. Можда тога изненађења не би било, да је наша јавност, на неке раније изјаве истог креатора (или звучника?), реаговала оштрије и казала: доста је сада, прешао си меру, ако ти не ваља овде – пут под ноге, тамо одакле си дошао или било где другде! Грухоњић по обрасцу
Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. Кад сам једном био у манастиру Витовници код Петровца пришла ми је нека девојка – удавача и умолила за савет да ли би било паметно да се уда за једнога младића чија је мајка убила своју свекрву и још се налази на робији? “Бојим се, додала је та девојка да мајчин грех не падне на нас и на нашу децу”. Одговорио сам јој: “Паметније је да сачекаш коју другу прилику”. Нисам у том тренутку толико мислио на отплаћивање мајчиног греха, колико на опасност да се уђе у породицу у којој
“Новости” у манастиру у Доњем Детлаку, код Дервенте, где мати Герасима бдије над светињом (ФОТО/ВИДЕО). Пре него што посеку бадњак са три јака ударца, мештани села Доњи Детлак прилазе му с речима “Помаже Бог, бадњаче”, читају Оченаш и посипају га житом. Ивер, односно “треска” која је отпала, носи се кући. Верује се да ће, уколико тај комад буде већи, бити бољи и кајмак. Трактором се бадњак носи у цркву Манастира Светог пророка Илије, где га чекају настојатељица, мати Герасима и свештенослужитељ Жељко С. Божић. После службе, мештани се окупљају за свечаном трпезом. Између Оченаша и јела наздрављају, односно, како овде кажу, “дају поштење” оном до себе – да отпије из
Радујем му се јер свако бира свој Београд. Мој Београд је некадашње средиште најплеменитијих српских духова, престоница у којој и сада почивају мошти светитеља и кости великана. Наравно, постоји још много Београда Сунчан је дан и полако се већ спремамо за Београд. Требало би у понедјељак да путујемо, да бисмо у уторак били у Руском дому на свечаности поводом Дана породичних вриједности. И заиста се радујем и радујемо Београду. Наравно, не живимо под стакленим звоном и свјестан сам невјероватне количине мржње која се ових дана емитује према српском народу из Републике Српске. Но, ово није запис о политичком животу и изборима. Када понекад прегледам сјајну књигу о српском политичком животу између
„Постоје народи који то презиру, правци у умјетности који то презиру, али се ипак зна да права култура, ако хоћемо да идемо у вјечност као умјетници или да васкрснемо, мора да пође од Свете тајне“, говорио је велики српски архитекта проф. др Предраг Пеђа Ристић који је свом роду оставио велико и свијетло завјештање у више од 150 храмова. Доајен српске архитектуре проф. др Предраг Пеђа Ристић који је пре четири године уснио у Господу у 88. години, остаће упамћен као највећи неимар православних храмова нашег времена на просторима гдје живи наш народ. Поред многих цркава проф. др Ристић себе је уградио у бисере савремене црквене архитектуре код нас: Саборни
Хуманитарни центар за интеграцију и толеранцију, уз помоћ Комесаријата за избеглице и миграције, урадио је Приручник за лица која полажу право на некретнине у Републици Хрватској, који је штампан у тиражу од 3.000 примјерака. Заинтересована лица, као и избјегличка и завичајна удружења могу га бесплатно добити у ХЦИТ-у, Нови Сад, Војвођанских бригада 17. у времену од понедјељка до четвртка од 9 д0 13 сати. Приручник садржи практичне информације о томе како пронаћи некретнине (честице) у Хрватској и провјерити правно стање некретнина, како заштити право власништва и извршити промјене у грунтовници (земљишнокњижном одјелу опћинског суда) и у катастру, те како провести оставински поступак. Приручник садржи и све линкове надлежних институција, одвјетника, јавних биљежника и овлаштених
Многи сматрају да су убиством краља убијени народно јединство и сама Краљевина Југославија, која је после његове смрти преуређена стварањем Бановине Хрватске, а онда ударом споља 1941. срушена, подељена, а од дојучерашње браће српски народ је доживео стравичне злочине, геноцид у усташкој Независној држави Хрватској коју су водили они који су оптужени и осуђени за убиство краља Александра. Пише: Момчило Павловић, историчар Деветог октобра 1934. у пола четири по подне стигао је југословенски брод „Дубровник” са краљем Александром Карађорђевићем у марсељску луку, праћен целокупном француском средоземном флотом, у званичну посету Француској. Министар морнарице Франсоа Пјетри пошао је у сусрет југословенском ратном броду, док су луку надлетали француски хидроавиони. У адмиралском
Заборављање је, осим уобичајеног неопходног заборављања небитног, исто што и кварење, занемаривање, искорјењивање, пропадање, сиромашење, изневјеравање, издаја, расипање и непоштовање у свим пољима људске свијести и живљења. Сажетак: Бавећи се актуелним и важним проблемом културе памћења, аутор у раду промишља природу памћења и сјећања и њихову улогу у људском животу. Стојећи на становишту да памћење и сјећање имају дубоке онтоантрополошке коријене као чиниоци људског ума и духа, он заступа и тезу да савремени технички свијет слаби а не јача истинско памћење. А ово, мишљење је аутора, стоји у тијесној спрези са логиком ума и представља сржни чинилац личног и националног идентитета, човјековог достојанства и поноса. У том смислу истинско памћење
Хрватска министарка културе и медија Нина Обуљен Kоржинек реаговала је данас на декларацију “Границе српске књижевности” истакавши да је њен коментар увек исти: зато што се бави митовима и посезањем за туђим културним вредностима, Србија се налази ту где се налази. Милорад Пуповац на конференцији; ФОТО: снимак екрана Декларација је донесена на 4. интеркатедарској србистичкој конференцији 24. и 25. јуна у Тршићу, родном месту Вука Стефановића Kараџића, а данас су на њу реаговале и Матица хрватска и Хрватска академија науке и уметности. “Хрватска је држава која се изборила у рату за своју слободу и независност, чланица смо Европске уније, наш је језик признат, делимо европске вредности с другим државама чланицама
У селу Чаваш у Поповом пољу служен је парастос за 101 жртву усташког злочина из 1941. године, када су жене, старци и дјеца на свиреп начин убијени и бачени у
Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето
Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.
Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
