Dok je KPJ verovala da je Jugoslavija „jedna nacionalna država“ i stajala „na braniku ideje nacionalnog jedinstva i sviju nacionalnosti u zemlji“, nikome nije smetala ni mala ni velika Srbija niti je postavljao pitanje koje su to zemlje srpske a koje nesrpske. Kada se počev od 1924, po nalogu Kominterne, KPJ počela da bori za ukidanje „velikosrpske hegemonije“, započelo je tugaljivo utvrđivanje koje su to zemlje nesrpske (slovenačke, hrvatske, albanske itd.), a koje jedino mogu biti srpske. Time su na posredan način utvrđene i granice neke buduće, avnojevske ili brionske Srbije. Već 1924. godine KPJ je osporila pripadnost Vojvodine Srbiji kada je zaključila da su imperijalistički ugovori o miru „podvrgli

Priča se među nama, a i šire, o našoj propasti kao naroda, ali takva tvrdnja je čista glupost. Ne možemo mi da propadnemo. Nismo ni blizu propasti. Da bi se propalo, mora se propasti kroz nešto, a mi nemamo ništa. Krov, sprat, prizemlje, pod, pa ni temelj nemamo. Raskopali smo ga i odrekli ga se darujući ga drugima da na njemu prepodignu našu kuću koju će posle nazivati svojom. Došli smo do toga da nemamo kroz šta propasti. Za propadanje treba imati nešto pod nogama, a mi pod našim nogama imamo samo vratove svojih sunarodnika i kulturu koje se odričemo. Ne može propadanje biti činjenica da pojedini studenti imaju veće