Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishNjihove godine teku bez njih, a moje sa mnom.
Piše: Cvijeta Radić
Brojne prođoše. Njihove godine odavno teku bez njih. Sve ih je presekao isti dan. Jovanov četvrti. Četvrti mu bio od rođenja. Nisu mu se imali kad dani premetnuti u godine.
Kao ni Milanu. On jedva mesec sastavio. Prvi. Od tog dana, četvrtog Jovanovog i tek navršenog prvog meseca Milanovog, svima im se broje samo godine bez njih. Svi nanizali jednak broj. Po tome su vršnjaci.
Moje godine se još broje samnom od one prve kad svet plačom pozdravih. Tada su se srele naše godine i od tada teku zajedno.
Zagrljene.
Spojio ih praotac naš kome imena niko ne zna. Njihove godine teku bez njih, a moje sa mnom. Meni dale ono što se životom zove: bosonogo detinjstvo i ustreptalu mladost, radost i suzu, ljubav i rađanje, zagrljaj, strepnju… A njima se broji koliko je prošlo. Koliko je prošlo bez njih, bez njihovih venčanja, bez novih rađanja, bez stečenih uspomena, bez umiranja od starosti ili bolesti, u krevetu, uz poslednju ispovest i oprost greha, sa svećom u umirućoj ruci… Kada je po božijem redu tada rađanje i smrt idu jedno uz drugo, nekako vezano, jedni se rađaju, a drugi umiru ili jedni umiru, a drugi se rađaju i rod i život se nastavlja. A njihov odlazak nisu nadomestila rađanja.
Zbrisani.
Zamiriši mi kad dođem tu, u njihovo i moje polje. A nije to miris jutra, ni rosom ovlaženog otkosa. Nije to ni miris cvetnog polja, ni belog bagremovog behara, ni kišom natopljene crne kore drveta. Ne, ništa od toga. To zamiriše Cvijetina topla pogača i topla varenika kojom bi svoju decu, sanjivu, u rano jutro dočekivala. A nije ih ni rodila. Presreli je, detinjstvo joj presekli na onaj Jovanov četvrti i Milanov tridesetosmi.
Kao i Draginji, i Mariji, i Petru, i Milojku, i Vladimiru, i Rajku, i Živku i Mirku…
Uzeli im radost iz očiju dečijih da u njima ponesu lice krvnika. Uzeli im Sunce iz ručica i u njih stavili krvavi mrak. Uzeli im nadu u milost, a ostavili skamenjen strah na nevinim licima. Oteli im odrastanje. Pesmu buduću, mladalačku u grlo saterali, igru za nogu sapeli…
Jovan još na ledini leži. Bez groba. Da li ga pod tom travom greje majčino naručje? Drži li ga mati još na nedrima? Ili se, možda, onako malen, skupio uz braću, sestre ili strinin skut..?
Ni od Jovanovih niko groba nema. Otac i stric leže pokriveni satrulim lišćem u dubokoj, ledenoj jami. Pod betonskom pločom i oronulim spomenikom. Ne, ne leže pod krstom. Još ih teretom svojim pritiska ta ploča bez krsta zbog koga ih u jamu naguraše.
Ni Milanovi nisu položeni u grob onog dana. Tridesetosmog Milanovog i četvrtog Jovanovog. Ostavili ih mrtve pod tvrdim zemljanim pokrovom na livadama. Žuljao ih kamen i tekle godine dok im kosti nisu u grobove položene. Zajedničke grobove sa krsnim znamenom.
Nikad ih ne zamišljam u belini zime i ledenog dinarskog smeta, kad joj stabla pucaju od mraza, kad zamrzne put i u škapu od vode nastane debeo led. Nikad ih ne zamišljam pod mokrom jesenjom zavesom koja se iz provaljenog neba, ispranog munjom i gromom, cedi i kvasi zemlju. U mislima svojim ih ne uvijam u tanku čipku, meku i prefinjenu… Uvek su mi pod jarkim Suncem, u zrelom žitu, u rosnom otkosu, u beloj, vezenoj košulji od meleza i iveranim pregačama… sve baš kao u onim njihovim poslednjim danima koji postaše moji godišnji dolasci.
A kad dođem tu, u naše polje, vazduh trepti kao lelujava, prozračna svila. Onda tu, gde su im presekli godine, čujem neki tanki cvrkut. Je l’ ptičiji? Gledam u granje. Nema. Pogledom po žbunju lutam. Nema. Podižem oči plavetnilu. Ni tamo nema ptica. Samo ta cvrkutava, tanka pesma svuda oko mene. Pozdravna se zove. A kad mi se jave tom radosnom, tanko–cvrkutavom dobrodošlicom poleteće nebu kao male, plave ptice.
I onaj laki, topli dodir što mi kroz kosu prolazi i obraz miluje nije blagi, letnji povetarac. To je milovanje ruku i ovlašni dodir usana kao leptirovo krilo.
Duše nam se prepoznaju i raduju.
Zauvek nas je, jedne za druge, vezao onaj praotac koji i bez imena u našem pamćenju nije postao pepeo prošlosti, nego prah koji je ispisao moćan krug koji se širio, a u meni kao da se skupio u pupoljak koji će se ponovo raširiti onima koji dolaze.
Utisnuću svoje ime u ovu zemlju, polje, kamen… Neka ga tu, kad se već u mene uselilo njihovo leto. Njihovo osamdesetčetvrto i sedamdeseto naše zagrljeno. Od onog četvrtog Jovanovog dana i tek navršenog Milanovog prvog meseca.
Od istog autora:
