Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishЊихове године теку без њих, а моје са мном.
Пише: Цвијета Радић
Бројне прођоше. Њихове године одавно теку без њих. Све их је пресекао исти дан. Јованов четврти. Четврти му био од рођења. Нису му се имали кад дани преметнути у године.
Као ни Милану. Он једва месец саставио. Први. Од тог дана, четвртог Јовановог и тек навршеног првог месеца Милановог, свима им се броје само године без њих. Сви нанизали једнак број. По томе су вршњаци.
Моје године се још броје самном од оне прве кад свет плачом поздравих. Тада су се среле наше године и од тада теку заједно.
Загрљене.
Спојио их праотац наш коме имена нико не зна. Њихове године теку без њих, а моје са мном. Мени дале оно што се животом зове: босоного детињство и устрепталу младост, радост и сузу, љубав и рађање, загрљај, стрепњу… А њима се броји колико је прошло. Колико је прошло без њих, без њихових венчања, без нових рађања, без стечених успомена, без умирања од старости или болести, у кревету, уз последњу исповест и опрост греха, са свећом у умирућој руци… Када је по божијем реду тада рађање и смрт иду једно уз друго, некако везано, једни се рађају, а други умиру или једни умиру, а други се рађају и род и живот се наставља. А њихов одлазак нису надоместила рађања.
Збрисани.
Замириши ми кад дођем ту, у њихово и моје поље. А није то мирис јутра, ни росом овлаженог откоса. Није то ни мирис цветног поља, ни белог багремовог бехара, ни кишом натопљене црне коре дрвета. Не, ништа од тога. То замирише Цвијетина топла погача и топла вареника којом би своју децу, сањиву, у рано јутро дочекивала. А није их ни родила. Пресрели је, детињство јој пресекли на онај Јованов четврти и Миланов тридесетосми.
Као и Драгињи, и Марији, и Петру, и Милојку, и Владимиру, и Рајку, и Живку и Мирку…
Узели им радост из очију дечијих да у њима понесу лице крвника. Узели им Сунце из ручица и у њих ставили крвави мрак. Узели им наду у милост, а оставили скамењен страх на невиним лицима. Отели им одрастање. Песму будућу, младалачку у грло сатерали, игру за ногу сапели…
Јован још на ледини лежи. Без гроба. Да ли га под том травом греје мајчино наручје? Држи ли га мати још на недрима? Или се, можда, онако мален, скупио уз браћу, сестре или стринин скут..?
Ни од Јованових нико гроба нема. Отац и стриц леже покривени сатрулим лишћем у дубокој, леденој јами. Под бетонском плочом и оронулим спомеником. Не, не леже под крстом. Још их теретом својим притиска та плоча без крста због кога их у јаму нагураше.
Ни Миланови нису положени у гроб оног дана. Тридесетосмог Милановог и четвртог Јовановог. Оставили их мртве под тврдим земљаним покровом на ливадама. Жуљао их камен и текле године док им кости нису у гробове положене. Заједничке гробове са крсним знаменом.
Никад их не замишљам у белини зиме и леденог динарског смета, кад јој стабла пуцају од мраза, кад замрзне пут и у шкапу од воде настане дебео лед. Никад их не замишљам под мокром јесењом завесом која се из проваљеног неба, испраног муњом и громом, цеди и кваси земљу. У мислима својим их не увијам у танку чипку, меку и префињену… Увек су ми под јарким Сунцем, у зрелом житу, у росном откосу, у белој, везеној кошуљи од мелеза и ивераним прегачама… све баш као у оним њиховим последњим данима који посташе моји годишњи доласци.
А кад дођем ту, у наше поље, ваздух трепти као лелујава, прозрачна свила. Онда ту, где су им пресекли године, чујем неки танки цвркут. Је л’ птичији? Гледам у грање. Нема. Погледом по жбуњу лутам. Нема. Подижем очи плаветнилу. Ни тамо нема птица. Само та цвркутава, танка песма свуда око мене. Поздравна се зове. А кад ми се јаве том радосном, танко–цвркутавом добродошлицом полетеће небу као мале, плаве птице.
И онај лаки, топли додир што ми кроз косу пролази и образ милује није благи, летњи поветарац. То је миловање руку и овлашни додир усана као лептирово крило.
Душе нам се препознају и радују.
Заувек нас је, једне за друге, везао онај праотац који и без имена у нашем памћењу није постао пепео прошлости, него прах који је исписао моћан круг који се ширио, а у мени као да се скупио у пупољак који ће се поново раширити онима који долазе.
Утиснућу своје име у ову земљу, поље, камен… Нека га ту, кад се већ у мене уселило њихово лето. Њихово осамдесетчетврто и седамдесето наше загрљено. Од оног четвртог Јовановог дана и тек навршеног Милановог првог месеца.
Од истог аутора:
