ГЕНОЦИДНА ИДЕОЛОГИЈА ХРВАТА

− о узроцима и времену настанка −

Пише: Василије Ђ. Крестић

            Државно и историјско право Хрватске једно је од значајнијих питања које је и у ранијој и у новијој прошлости моћно утицало и још увек снажно утиче на међусобне односе Срба и Хрвата. Због недовољно проучених хрватско-српских односа,  погрешног и тенденциозног тумачења тих односа, који су и после Првог и Другог светског рата улепшавани и дотеривани према дневнополитичким потребaма, питање  државног и историјског права Хрватске, које је у основи свих српских и хрватскох неспоразума, сукоба, геноцидног страдања Срба, па и рата до којег је дошло између њих 1991. године, није приказано на научно веродостојан начин. Стога што се без бољег познавања овог питања, бар у границама у којима је оно везано за битисање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, не може научно објективно оценити и разумети ни прошлост ни садашњост српско-хрватскох односа, покушаћу у што краћим потезима да га осветлим.

            Читава историја Хрвата у државним оквирима Угарске (од 1102. г.) и Аустрије (од 1527. г.) прожета је непрестаним расправама о државноправном статусу Хрватске. Циљ тих расправа био је да се истакне и докаже да је Хрватска, и у државним оквирима Угарске и Аустрије, сачувала своју самосталност, да се утапањем у нове државе није изгубила њена државна посебност. Што је у пракси, у животу, хрватска државност била мања и ужа, то је у расправама које су водили Хрвати, она све више истицана и доказивана. Столећима водећи папиролошку државноправну борбу са Мађарима, Хрвати су постали истински експерти у тој области. Чак и онда када је њихова државност била сведена на танке нити, па и када су те нити биле покидане, када је Хрватска постала обична покрајина Угарске, хрватски политичари су задивљујућом упорношћу истицали да треба разликовати стварно од правног стања. Свим силама трудили су се да докажу, што је било тешко и немогуће доказати, да у правном погледу никада није дошло до дисконтинуитета хрватске државности.

            Захваљујући тим и таквим вековима вођеним расправама са Мађарима, хрватска историја и политика дубоко су прожете државним правом и историцизмом. То  оптерећење није нестало ни онда када се Хрватска издвојила из Аустроугарске и када се нашла у саставу прве и друге Југославије. Уочљиво је да њени политички челници и данас, као да време стоји, да се код нас и у свету ништа није променило, оперишу подацима којима су оперисали и њихови претходници из давно прохујалог сталешког – феудалног друштва.

            Хрватска политика у доба феудализма, оптерећена и до сржи прожета државним  правом и историцизмом, имала је у односу на Угарску и Аустрију, до Револуције 1848/49. године, одбрамбени карактер. После Револуције 1848/49. она није изгубила тај карактер, али је из године у годину све више добијала агресивне и завојевачке особине. У том погледу хрватска политика се у вековној државноправној борби против Угарске, па и Аустрије, поистоветила са мађарском агресивном и завојевачком политиком. Исто онако како су Мађари вековима атаковали на Хрвате, тако су Хрвати, али много безобзирније и суровије, атаковали на Србе. У одбрани „хисторијског права хрватског народа”, која је имала циљ да „оживотвори хрватско државно право”, тј. да образује велику и самосталну хрватску државу, у другој половини XIX века у Хрватској је створена идеологија бескомпромисног, ексклузивног хрватског национализма, који је оштрицу своје нетрпељивости најчешће и најжешће, од најранијих дана до данас, усмерио против Срба. Уз то, по узору на мађарску сталешку политику започету с краја XVIII века, изражену у девизи да на тлу Угарске постоји само један народ – мађарски – већина хрватских политичара је сматрала да на територији Хрватске постоји само један „дипломатички”, односно „политички” или, како би се данас рекло, „конститутивни”  народ, а то је хрватски.

            Питање „политичког” тј. „дипломатичког” народа Хрватске заслужује посебно објашњење стога што су многе несугласице између Хрвата и Срба, не само у ранијим деценијама већ и у савременим збивањима, плод хрватске национално-политичке идеологије која је утемељена на идеји о постојању јединственог хрватског „политичког” народа. Објашњења су нужна баш зато што су у борби за и против политике утемељене на идеји о хрватском „политичком” или „дипломатичком” народу између Срба и Хрвата створене разлике у погледима које су биле и које су до данас остале тешко премостиве. Због њих је долазило до непрестаног жестоког међусобног сучељавања, рађања нетрпељивости и мржње, које су у одређеним хрватским грађанским и малограђанским круговима добиле противсрпске геноцидне особине. Бројни су и поуздани подаци који недвосмислено потврђују да је до кризе у односима између Хрвата и Срба у Хрватској уочи слома друге Југославије дошло због тога што су у тој републици завладале политичке личности и странке којима је на срцу лежала национално-политичка идеологија утемељена на идеји да на хрватској државној територији може да постоји само један и то хрватски конститутиван народ.

            Идеја о „политичком” народу заснована је на феудалном државном праву. Она је настала у сталешком друштву, када су „политички” народ чинили само феудалци, а не грађани и сељаци. У часу када је та идеја почетком шездесетих година XIX века у Хрватској стекла знатан број присталица, Имбро Игњатијевић Ткалац, искрени и доследни Југословен, одлучно је устао против ње.[1]

Попут Ткалца и Андрија Торкват Брлић је сматрао да је не само бесмислено већ и опасно Хрвате проглашавати а Србе и остале народе у Хрватској лишавати статуса „политичког” народа. Супротно онима који су следили политику Фрање Рачког, бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, Антуна Јакића, Анте Старчевића и Еугена Кватерника, Брлић је тврдио да „Хрвати немају никаквих државних права”, већ да та права, али само на папиру, има Троједна краљевина.[2] Увиђајући колико је чак и за оно време била реакционарна и по односе два народа опасна политичка мисао Хрвата ослоњена на државно право Хрватске, Брлић је онима који су је заговарали поручио:  „[…] Еле ви тјерајућ лисицу изтјерасте вука, јер на наравно право народности и слободе сасвим заборависте, из саме ревности за хисторију не Хрвата него троједне вишеплемене краљевине. Срби троједне краљевине не нападају темељ или ти државно право троједне краљевине, него не дају да та права Хрвати монополизирају. Или зар Славонија и у њој Срби, немају право ‒ имаду него Хрватска и у њој Срби? А тко ради између Србах о том да троједна изгуби аутономију? Усијани мозак Јакићев, Рачког и компаније то раде, а не Срби! […]”.

Осуда А. Торквата Брлића није се свела само на поједине политичке личности и на постојеће странке већ и на лист Позор, утицајни гласноговорник Штросмајерове Народне странке, који је, по његовој оцени, постао „богумрзак”, јер о свему томе је „хрватомански почео писати”.[3]

Уз Ткалца и Брлића сврстао се и млади писац Аугуст Шеноа. Као сарадник Позора он није писао „хрватомански”. На постављено питање да ли је народ српски „политички” народ Шеноа је одговорио да јесте, „јер је тако склопио уговоре с крунисаними угарскими краљеви”.[4]

Ватрени заговорници политике засноване на хрватском државном и историјском праву били су свесни да је то право један од главних реметилачких чинилаца у односима између Срба и Хрвата. Упркос томе, и баш због тога, они су се чврсто држали тог права сматрајући да је оно важније од споразума и слоге са Србима. Најуверљивији доказ о томе налазимо у нацрту споразума о заједничким политичким наступима Хрватске пучке сељачке странке и Странке права, тзв. милиноваца. Нацрт је саставио Стјепан Радић и почетком августа 1909. године доставио га је Мили Старчевићу. У тачки два нацрта написано је: „Обје су странке продахнуте хрватским државним правом и хрватском државноправном идејом, те од ње нимало не попуштају нити за вољу иначе потребне и пожељне народне слоге с оним диелом нашега народа, који се и на хрватском државном подручју с разних разлога називље србским именом”.[5]

Већ из овога што је речено види се да међу Хрватима није било јединственог става према државном праву Хрватске и из њега проистичуће политичке идеологије која се тицала институције „политичког” народа и територијалних претензија. У часу када су, почетком шездесетих година, образоване политичке странке, могло се уочити да је већина хрватских јавних радника своју политику заснивала на државном праву, а да је само мали број био спреман да у политику угради савременија начела природног и националног права. Сукоб између тих двеју групација, једног конзервативног и реакционарног, другог напредног и савременог, трајао је дуго и вођен је све до наших дана, до распада Југославије. Конзервативнији и реакционарнији део хрватског друштва никад није хтео добровољно да призна Србе у Хрватској за „политички” народ. Чинио је то само онда када је, стицајем политичких и других околности био присиљен. Напреднији део хрватског друштва, који је успео да се ослободи сталешке политике и феудалног државног права, прихватао је Србе као равноправне националне и политичке партнере. Према томе, од победе једних ‒ односно других друштвених снага ‒ зависио је положај Срба у Хрватској и однос који је владао између Срба и Хрвата.

Није случајно то што је конзервативно и реакционарно друштво у Хрватској дуго имало и што је очувало превагу над њеним напредним грађанским слојевима. После Револуције 1848/49. године, када је срушен феудални систем, Хрватска је током читаве друге половине XIX и почетком XX века, у друштвеном и политичком погледу сачувала полуфеудални карактер. Бивши феудалци, посебно богате великашке велепоседничке породице, добрим делом страног порекла, и даље су својим капиталом, моћним везама и угледом, играле значајну улогу. Захваљујући томе многи принципи који су важили у сталешком друштву, били су на снази и у новом грађанском периоду. Само тиме може се објаснити чињеница да је државно и историјско право Хрватске било полазна основа у програмима свих хрватских грађанских политичких партија, све до почетка XX века. Вековима живећи по регулативима тог права, у хрватском друштву однеговано је осећање које се дубоко усекло у свест већине мислећих Хрвата. То осећање, које их је скроз прожело, и данас преовлађује њиховом свешћу, па стога код већине Хрвата који се баве политиком државно и историјско право чине полазну основу сваке њихове јавне активности.

Ако је хрватска политичка мисао утемељена на државном и историјском праву још у XIX веку, у оквирима Аустрије и Аустроугарске, од напреднијих и далековидијих савременика, оцењивана као реакционарна и по односе Срба и Хрвата штетна и разорна, онда је размљиво да та мисао данас не може добити повољне оцене. Напротив, реч је о једном рецидиву феудалног друштва. По својој природи он је супротан свим грађанско-демократским схватањима. Изузетно неповољно и штетно деловао је на односе између Хрвата и Срба. Служио је  као квасац за подстицање све новијих и све жешћих сукобљавања.

Када је Револуцијом 1848/49. године срушен феудализам, чиме су феудалци изгубили многе прерогативе које су дотле имали, дошло је до садржајних промена које су се тицале „политичког” народа. Раније, у сталешком друштву, „политички” народ чинили су, што је већ речено, само феудалци. Сада, у грађанском систему, сви Хрвати и сви становници Хрватске, без обзира на националну припадност, чинили су хрватски „политички” народ. По том принципу Срби у Хрватској били су део хрватског „политичког” народа. Њима су признавана сва грађанска права, али им није призната националнополитичка индивидуалност, односно конститутивност. Она је, напротив, свуда чак и грубо порицана.

Са неколико примера показаћу како су врло истакнути хрватски политичари и научници третирали Србе у Хрватској, Славонији и Далмацији, како су сматрали да су сви становници тзв. троједне краљевине Хрвати, без обзира на њихову етничку припадност, већ самим тим и због тога што су рођени на територији Хрватске, Славоније и Далмације. Дон Миховил Павлиновић, познати хрваски првак правашког опредељења из Далмације, записао је: „У Хрватској био тко вјере које хтио, звао се именом којим волио, свак се рађа Хрват”.[6] Вјекослав Клаић, угледни хрватски историчар и професор Свеучилишта у Загребу, у листу Виенац, 1893. године, при тобожњем научном објашњењу шта значи име Хрват а шта Србин, написао је „да је право национално име за народ од Истре до Балкана име Хрват, а племенско Срби тј. Срби су species хрватског genusa. Сваки Србин је Хрват, али Хрват није Србин”.[7] Франо Супило, знаменити хрватски политичар у свом правашком листу Црвена Хрватска, који је излазио у Дубровнику, 1895. године истакао је: „Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим земљама (тј. у Хрватској, Славонији и Далмацији ‒ В. К.) Срба нема. Они који се у Бановини (тј. у Хрватској и Славонији ‒ В. К.) и Далмацији Србима називају нијесу Срби него православни Хрвати […].”[8] Кад је Хрватски сабор 11. маја 1867, у ванредним политичким околностима, кад је осетио „да му се пење ропац у грло,” изјвио „да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан,” Еуген Кватерник је тај чин осудио као својеврсну издају. О томе је 10. септембра 1868. Миховилу Павлиновићу написао: „[…] како да се Хрвати још чему од другдје надају, када опет ти исти ‘први синови домовине’ погазише права, крв и народност, те ум тј. знаност, признавши године 1867-ме, на свом сабору, да имаде на светом хрватском земљишту, осим народности и језика хрватскога, њеки још други, србски народ и језик, право равно с Хрвати на свету нашу баштину хрватску? Починив ту погрду над народом нашим, не каже ли вам племенито ваше срдце, да се маскирани патриотизам тиера са светињами будућности владало у феудалном друштву нашега народа? ‒ Зар ти патриоти не увиђају још, да србеж кроз милом руштину заступа барбарство бизантинско; германство невјеру протестантску? А с обими нас живљи спојити, амалгамирати мисле, одвраћајући Хрвате од францезког католицизма, који и наше звање и вјеру крије! […].”[9] Могла би се сачинити антологија сличних становишта порицања српске националне и политичке индивидуалности у Хрватској, Славонији и Далмацији.

Прихватањем мађарске државно-феудалне идеологије и из ње проистеклог права хрватско грађанско друштво држало се у оквирима своје државе истих принципа којих су се држале мађарске владе у оквирима Угарске у послеапсолутистичком (након 1860. г.) а нарочито у дуалистичком периоду (после 1867. г.). По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског „политичког” народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, чинили су део хрватског „политичког” народа и у политичком погледу били су Хрвати. Ако се у овом тренутку присетимо начела које је владало у феудалном друштву, које је гласило: чија земља онога и вера, онда, имајући у виду принципе који су важили у грађанском друштву за нацију у Угарској и Хрватској, можемо закључити да је стари феудално-релиогиозни принцип само преобличен па је гласио: чија земља онога и нација. У складу са оваквим геслом, када је склопљена Хрватско-угарска нагодба 1868. године, у члану 59. речено је „да су краљевине Хрватска и Славонија политички народ”.[10] Тиме је, заправо, извршена идентификација земље са народом, јер ако је земља хрватска и народ је морао бити хрватски.

Према овом принципу, који је уграђен и у закон о нагодби, у Хрватској и није било Срба, јер су они чинили део хрватског „политичког” народа и у политичком погледу били су Хрвати. Да би се ова политичка фикција ‒ да у Хрватској нема Срба ‒ и у пракси остварила, предузмане су многе административно-политичке мере. С тим задатком и с таквим намерама у појединим статистичким приказима Срби нису исказивани по националној припадности, што је, рецимо, био случај са неупоредиво малобројнијим Циганима и Јеврејима. Срби су исказивани по религиозној припадност, као Хрвати грчко-источне вере.[11] Како се тежило стварању хомогеног хрватског „политичког” народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име је систематски изостављано где год се могло и кад год се могло изоставити.[12] Тако је, на пример, Српска православна црква редовно називана „грчко-источном” и „грчко-несједињеном”. У одређеним круговима, посебну правашкој и франкофуртимашкој штампи, Срби никад нису називани својим националним именом већ разним погрдним као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне и накот за сјекиру зрео, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти”, „гнусна ропска створења”, „продане мешине”, „псета аустријска”, „псета пустјена с вериге”, „смеће” итд. Језик је ретко, само изузетно, имао придев српски: хрватско-српски, хрватски или српски. По правилу он је избегаван па је називан: хрватски народни, наш језик, хрватско-славонски-далматински и југославенски.[13] Из истих разлога, ради стварања јединственог хрватског „политичког” народа и етнички чисте Хрватске, читав школски систем је од 1874. године био у служби хрватзације. Ћирилица, као српско писмо, на разне начине, често и брутално, била је потискивана и избацивана из употребе.[14] Српска застава и српски грб, као национални симболи, били су забрањивани. Уз сва та потискивања, брисања и непризнавања, Срби су као грађани уживали пуну равноправност. Али, зато што нису били признати као „дипломатички” народ, што су   третирани као део хрватског „политичког” народа, што су били подвргнути насилној хрватизацији, били су незадовољни и увређени па су не само оштро осуђивали хрватску политику већ су јој се, где год су налазили да је то потребно, отворено и супротстављали.

Политика непризнавања Срба у Хрватској испољена је у разним видовима, а из њих су се, према казивању Светозара Милетића, српског политичког првака из Угарске, изродиле немиле појаве, „јер је семе раздора пало на увређено осећање народа србског”. Да би обезбедили свој опстанак у Хрватској, да би се очували као нација, Срби су већ средином шездесетих година XIX века тражили да се донесе закон о политичкој равноправности Срба са Хрватима; да народна равноправност стекне важност у законодавству и управи; да у жупанијама, срезовима и општинама, у којима су Срби имали већину, у званичној употреби буде ћирилица; да Срби свим органима власти буду заступљени у сразмерном броју; да свој надзор над српском црквом и вероисповедним школама држава повери Србима и да Срби имају право на сразмерну државну помоћ „за сва заведења” која имају и Хрвати.[15]

Држећи се принципа швајцарског теоретичара државног права Јохана Каспара Блунчлија (Bluntschli) „да је народ велик колико и држава”, што је значило да сви становници Хрватске чине јединствен народ Хрвата, лист Позор ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, који је био најугледнји орган хрватске Народне странке, одбацио је све захтеве Срба у Хрватској. Дописник Позора који је лансирао Блунчлијеву идеју „да је народ велик колико и држава,” злослутно је запретио Србима ако буду инсистирали на истицању своје националне посебности да ће их Хрвати „из запада гонити идејом народног јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити стару повиесницу новом, промиенити установе, попримити другу политику, све у духу западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ […]”, разуме се хрватски.[16]

 Занимљиво је и заслужује да буде наглашено да је ова претња Србима који нису пристајали да буду православни Хрвати и део хрватског политичког народа, који нису желели да буду похрваћени, изречена од странке која је у ранијој историографији оцењивана као странка југословенског опредељења. Ако је та странка, умеренија према Србима од Странке права, била спремна на брутални обрачун са Србима који су били против њене злослутне политичке идеологије, много већа опасност претила је од   национално искључивих праваша.

Да би стале на пут ширењу српске националне свести у Хрватској две најјаче опозиционе хрватске странке, Странка права и Неодвисна народна странка, или Странка Обзора, које су читаву политику градиле на темељима хрватског државног и историјског права, отворено су спречавале оснивање било каквих посебних српских установа, друштава и организација. С друге стране, свим расположивим средствима, и на све могуће начине, оне су развијале, шириле и јачале хрватска национална осећања.

За време владе бана Ивана Мажуранића (1873‒1880) дошло је до правог бруталног обрачуна са Србима из Пакраца и других места, који нису крили своја национална осећања, који су симпатисали с покретом Уједињене омладине српске, сарађивали у новосадском листу Застава, образовали друштво за скупљање прилога том листу, у Пакрацу основали Задругу Срба занатлија, пригодним приликама користили српски грб и српску заставу, а у Српској учитељској школи као наставни предмет имали српски језик.[17] Бан Иван Мажуранић оценио је да су свима тим активностима ширене идеје српства, чиме су унети мржња и раздор „између католичкога и грчко-источнога житељства”. Уз то Мажуранић је дошао до закључка да су Срби поменутим делима ишли на то „да се србскому елементу прибави нека, с државноправног гледишта неоправдана премоћ и политичка превага у Хрватској и Славонији”. Да се све то не би десило, осумњичени из Пакраца, Карловца, Осијека и Дарувара су похапшени, а они који су били запослени отпуштени су из службе без права запослења на државној територији Хрватске и Славоније.[18]

Мажуранићева противсрпска акција јасно је наговестила правце којим ће се кретати хрватска политика ослоњена на хрватско државно и историјско право и на установу „политичког” народа. Врло брзо испоставило се да је и само српско име у Хрватској представљало „политички преступ”, да је све што је српско требало искорењивати да би се створила етнички чиста, верски јединствена ‒ католичка велика хрватска држава. Какво расположење је владало према Србима код оних Хрвата који су следили политику хрватског државног и историјског права савршено показује Политичка повијест хрватскога народа др Пере Гавранића. У њој пише: „[…] данас  зациело нема нигде у Европи међу разнојезичним Хрватима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али за то борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији”.[19] (Курзив ‒ В. К.)

Да је мржња Хрвата према Србима, због тога што нису били спремни да буду Хрвати православне верe, била велика, па да су неки Хрвати већ током шездесетих година XIX века били спремни да их униште, доказује нам Еуген Кватерник. У писму упућеном 22. јуна 1869. дон Миховилу Павлиновићу Кватерник је, између осталог, написао: „[…] стога отворено велимо: само издајице домовине и керви наше, издајице ума тј. знаности, може вере ради рећи на светој херватској земљи да је Серб а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах свакому народу најмилијих […]”.[20]

Сведочанство о нетрпељивости и мржњи према Србима налазимо и у писму Драгутина Јагића из 1901, у којем, поводом сахране краља Милана Обреновића у манастиру Крушедол, он пише: „Да је на наше било, ми би били Милана дали мртва ‘пер шуб’ експедирати још даље од Биограда, јер и мртви Срби још нам чине у Хрватској сметњу и свађу”.[21]

Да је мржња према Србима почетком XX века била огромна, да им је претила велика опасност, доказује брутално отворена изјава франковца др Јерка Павелића саопштена у Хрватском сабору, када је 1907. године рекао да би он, са својим политичким истомишљеницма, решио питање Срба у Хрватској. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Изјавио је: да  кад би франковци били на власти „такозвани” Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати”.[22]

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. Он је рекао: „Изјављујем да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је тако што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други […]”. [23] Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је саставни део програма знатног дела хрватских политичара.

 Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе криза и загребачког велеиздајничког процеса, Стјепан Радић је о томе написао: „На последњем већу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу […]. Устројила се наиме ‘Хрватска народна легија’ тј. оружана чета ‘за обрану храватске домовине’ […]. Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ‘жедне хрватске крви’, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв […]”.[24] (Курзив ‒ В. К.) Када је Јосип Франк почео да сакупља добровољце за тзв. Хрватску народну легију, која је имала задатак да се војно супротстави наводним припремама Србије за упад њене војске, четничких и комитских одреда у Босну и Херцеговину, део муслимана, који се укључио у Франкову странку, био је спреман да пролива и своју крв у одбрани мисли „уједињења свих хрватских земаља”.

 Хрватски бан Павао Раух (1908 ‒1910) могао је да ради са Србима шта је хтео. Цар Фрања Јосиф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско‒српску коалицију, посебно на Србе који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. По сведочењу Исидора Кршњавија, познатог хрватског политичара и професора Свеучилишта у Загребу, који је био одлично обавештен, јер је и сам учестовао у свим овим догађајима као значајни чинилац, да Срба у Хрватској и Славонији није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.[25]

Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницма, најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба,

Вишедеценијске припреме за обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологји до рата 1914. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба унишптити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити  их. То нека нам буде од данас циљ!”[26]

Због великог нерасположења и мржње према Србима нимало није случајно што је, почетком XX века, Исидор Кршњави забележио: „Било је једно вријеме, када се писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести хрватска мисао […]”.[27] По виђењу Кршњавија  „Што је другдје антисемитизам, то је код нас (Хрвата ‒ В. К.) антисрбизам”.[28] Тиме је хтео да каже до је то нека врста одбране Хрвата од Срба.

Баш зато што се сматралао да се „хрватска мисао” може остварити само уништавањем Срба, они су се нашли на удару екстремних и ексклузивних Хрвата, који су се регрутовали из различитих друштвених слојева. Ти удари, са мањим или већим прекидима, зависно од околности, трајали су и трају више стотина година, а извођени су увек с истим циљем: на темељу државног и историјског права Хрватске створити етнички чисту и велику, верски ‒ католички јединствену хрватску државу. Само тиме могу се објаснити противсрпске демонстрације у Загребу 1895, 1899. и 1902. године, загребачки противсрпски велеиздајнички процес 1908/1909, погроми над Србима 1914/1915, и геноцид почињен над њима 1941/1945. године. Само тиме може се објаснити сецесија Хрватске и разарање Југославије 1991, године, као и намера да се Хрватска брани на Дрини. Претварање Срба у Хрватској, према хрватском уставу из децембра 1990. године, од конститутивног народа у националну мањину наставак је политике која почива на идеји о само једном ‒ хрватском „политичком” народу. Резултат такве политике је и апсолутни изгон ћирилице и промена назива службеног језика у Хрватској, који је од хрватског или српског постао хрватски. Из тих разлога и Југославенска академија знаности и умјетности постала је Хрватска академија знаности и умјетности. Минирање и спаљивање српских кућа, издавање и ускраћивање домовница, потписивање исказница о лојалности, избацивање из станова, отпуштање с посла, убијање и присиљавање на исељавање, у служби су „хрватске мисли” чије извориште је у државном и историјском праву Хрватске.

Премда је још 1866. године И. И. Ткалац упозорио да се државе не могу оснивати „на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама”, политика заснована на државном и историјском праву није могла бити другачија него великохрватска и антисрпска. До којих амбиција, готово параноидних, се ишло у територијалним захтевима за остварење хрватског државног и историјског права показује пример правашког листа Херватска. У њеном чланку под насловим Која је права херватска политика и тко је заступа, у бр. 6 из 1871. године пише: „земље што их обухваћа державно право Херватах, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинциланих именах, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Албанија, Церна гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа ‒ тер ове укупно јесу једним правим именом: Держава Херватска. Ове земље простране су преко 4.000 четворних миљах, а становници им броје до 8 милионах душах”.

Становиште Херватске није било усамљено, није било плод неког неодговорног новинара или политичара, није био став тренутног расположења. Био је то природни исход дубоко усађеног и широко распрострањеног уверења. Еуген Кватрник је још 1869. године написао дон Миховилу Павлиновићу да ако се буде следила политика Странке права, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, онда ће „не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске […]”.[29]

Када је почетком седамдесетих година XIX века објављен програм Хрватске странке права, странка је 1869. покренула лист под именом Херватска. Тада је наглашено да ће Херватска настојати „око уједињења нашега херватског племена у једно, и то прије свега народно, затим и политичко-державно тело”. Речено је и да ће странка прикупити уз хрватство Далмацију, Крајину и Истру и да ће под жезлом Хабзбурговаца окупити све „саплеменике” Хрвате „древнога Илирика, Далмације, Паноније, Норика, страном и Македоније, у једно народно-политично нераздељиво тело”. На тај начин Хрвати би, уколико би се повезали с „побратинским” бугарским народом, могли постати одлучан чинилац на истоку Европе.[30]

Задојена таквим великохрватским освајачким амбицијама, а „наоружана” државним и историјским правом, „хрватска академичка младеж”, иза које је стајао отац домовине Анте Старчевић, сматрала је да нису само Босна и Херцеговина, него „и сва Арбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија”, хрватске земље.[31] Један од следбеника праваша, „тог специфичног Хрватства”, како га је окарактерисао Фрањо Рачки, Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним областима, написао је „да је хрватски краљ позван поставити крст на цркву св. Софије у Цариграду.” [32]

Геоманија Странке права дошла је до изражаја и у њеним каснијим програмима. Тако је у програму прихваћеном на великој страначкој скупштини одржаној у Загребу 26. јуна 1891, који је написао Анте Старчевић с 250 својих присталица, у првој тачки речено: „Странка права, стојећи на темељу државног права и народног начела, радит ће свим законитим средствима да се народ хрватски, који станује у Хрватској, Славонији и Далмацији, на Ријеци с котаром и у Међумурју, Босни и Херцеговини и Истри, сједини у једно самостално државно тијело у оквиру Хабсбуршке монархије, те ће подупирати свом снагом настојање браће Словенаца, да се и словенске земље овому државному тијелу прикупе”.[33] У првој тачки правашког програма из 1894. године речено је: „Хрватско државно и природно право имаде се оживотворити; узпоставом цјелокупности краљевине Хрватске сједињењем Хрватске, Славоније, Далмације, Риеке, Међумурја, Босне и Херцеговине, Истре, Крањске, Корушке и Штајерске у оквиру Хабсбуршке монархије”.[34]

Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте је изрезали, то сте из хрватског круха изрезали Босну и Херцеговину […] а хоћемо ли се најести, треба нам средине, треба нам Херцег-Босне”.[35] За Антуновог брата Стјепана, Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нек живи”.[36]

На Првом хрватском католичком састанку, одржаном у Загребу 1900. године, врхбосански надбискуп Јосип Штадлер изразио је жељу „да се што прије Босна и Херцеговина сједини с матером земљом”. Та његова жеља код присутних поздрављена је „неописивим одушевљењем, громким пљескањем и узвицима ‘Живила Босна хрватска’! ”[37]

Лист босанско-херцеговачких Хрвата, Хрватски дневник, који је заступао чисто  расни приступ у решавању територијалних питања, објавио је серију чланака о припадности  Босне и Херцеговине. Та серија је 1907. године штампана у Сарајеву у посебној књижици под насловом „Хрватска Босна (Ми и ‘они тамо’)”. На првим страницама те франко-фуртимашки затроване књижице каже се: „Цијелим низом увјета географске, етнографске и хисторичке ситуације Босне јасно је обиљежен политички  положај њен према монархији, а још јасније политичко знаменовање Хрватства према Босни. Оно представља културну везу између Европе и истока, везу између монархије и Босне, која је за најтежих хисторичких катастрофа можда попустила, али се никад није прекинула. Она представља етничку везу између оног територија, на ком је хрватско племе засновало своју праву иако још малену државу са данашњом Хрватском; оно представља везу, која у виду државноправном даје нашему краљу право, да се у Босни осјећа владаром, а не мандатаром, једном ријечи: само Хрватство, било оно Крстове или Исламске вјере, представља онај елеменат, који је зван, да зајази онај јаз, што постоји између Европе и Балкана.

 Тај осјећај у свакоме од нас тиња и живи, он нам јасно установљује нашу задаћу у тијеку хисторичког и културног развитка: зближити прије свега Босну Хрватској, утрти онај пут до монархије и у срце Европе, који куд год из Босне кренеш, води само преко Хрватске. Хрватство ће тиме изнова ускрснути, јер тврђа веза но челична је веза крви!

Да ћемо у томе наићи на борбе, то свак зна: ето нас одавна у вечној борби против оних елемената, који гравитирају с ону страну описаног фаталнога јаза, које некаква неодољива центрифугална сила гони из државне заједнице са монархијом, који  су јучер сретали власт под кринком лојалности, а данас плету нити, те их бацају преко Дрине, који нас Хрвате зову браћом, да нам у братском загрљају отму  хисторична наша права и нашу народност, не би ли је с чаром продали ‒ на Теразијама!

Алијош стојимо ми с ову страну размеђа, а они тамо остати ће с ону(курзив ‒ В. К.)!”[38]

Оваквим духом били су прожети великохрватски кругови, а какви би односи владали у тој фантазмагоричној вековима жељеној држави, одговор налазимо у листу Херватство. У првом броју тих новина, које су се појавиле у Загребу 2. маја 1904. године, између осталог стоји: „Борит ћемо се за самосталност цркве римокатоличке, за њезина права и институције проти свакому нападају, дошао он с које му драго стране. Наша ће бити задаћа, да се све у свим границама јавнога друштвенога живота обнови и препороди у Исусу Кристу. […] Настојат ћемо, да уставним путем получимо веће органичко проширење хрватскога државнога права. […] У Хрватским земљама признајемо само један политички народ: хрватски, само једну заставу: хрватску, само један службени језик: хрватски.”

Жестоко се окомљујући на Хрвате који су били спремни на сарадњу и слогу са Србима, Хрватство је писало: „Туј Крист, а тамо Антикрист. Туј под хрватском заставом чисто и славно хрватство, а тамо хаос безглавних начела и збрка разних застава. Туј понос, баштињен од старих Хрвата, који нису допуштали, ни да им се педаљ земље отме без крви, а тамо људи, који даривају хрватске, хрватском крвљу орошене земље, као какове старе крпе, све у хатар тобожње слоге онима, који ни чути неће о слози са својим братом, осим ако си даде одсјећи десну руку, Лијепа ли братства!

Јаз између Срба и Хрвата да ће ради нас постати већи! И то нам довикујете.

А тко је тај јаз доселе премостио? Зар ви? Када и гдје? Имали сте доста времена! Па гдје је слога? Онакву слогу, какову неки Срби хоће с вами углавити, такову мoже постићи сваки вол са својим месаром. Треба само да му главу даде под сјекиру. Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно, што јесмо и што хоћемо да будемо ‒ Хрвати […] што се пако тиче њихових (српских ‒ В. К.) политичких усурпација, ми се тако дуго с њима не можемо сложити, док хрватским земљама не признају оно, што нас по нагодби (oд 1868 ‒ В. К.) иде једну заставу хрватску, један језик хрватски, речју један политички народ хрватски.”

Приликом разматрања обима хтватске државе Анте Павелић и његове усташе редовно су истицале хрватско државно и историјско право на Босну и Херцеговину. Граница њихове Велике Хрватске увек је ишла до Дрине. У том погледу карактеристичан је Павелићев чланак Босна је наша, објављен 1932. године. У њему се, између осталог, каже, што се „тиче Босне и Херцеговине, нека Београд знаде, […] да су то старе хрватске земље, […] те да хрватски народ неће никада дозволити, да се наше земље одцијепе од матере земље Хрватске, те да бисмо прије изгинули сви до једнога, него ли допустили, да нам великосрпски молох њих прогута. Нека Београд не заборави, да је у Босни стародревно хрватско Дувањско поље, већина католичко-муслиманска, […] и нека Београд знаде, да ће цјелокупно хрватство повести бој до задње капље крви за те своје земље, те сигурно одсјећи грамзљиве београдске руке, које пружи за тим хрватским бисером. Босна је хрватска и никада је нећемо дати / подвукао ‒ В. К./” .[39] У проусташкој штампи и литератури, које су легално објављиване крајем тридесетих и почетком четрдесетих година, о Босни и Хертцеговини увек је отворено писано као о хрватској територији.

Поред свега што је речено треба знати да је Хрватска римокатоличка црква у свему била сагласна с франко-фуртимашима и Павелићевим усташама када је реч о намерама да Босну и Херцеговину припоје Хрватској. О томе сведочи чињеница да је на првом Хрватском католичком сатанку, одржаном у Загребу 1900. године, нацртана географска карта у коју су уцртане границе велике Хрватске од Котора на јадранској обали до Земуна на ушћу Саве у Дунав. Хрватски историчари су тада, ради тога, „засукали рукаве да докажу да је то у историји био хрватски етнички простор.”[40] То је показано и на академији Великог крижарског братства одржаног у Сарајеву 25. октобра 1936. године. На тој академији Босна и Херцеговина означени су као „дедовска груда” и „домовина” Хртватске, чиме су, на основу хрватског државног права, испољене клерикалне и франковачке аспирације на тзв. „хрватски етнички и државно-историјски простор”.[41]

Месец дана после споразума Цветковић-Мачек надбискуп Алојзије Степинац уручио је промеморију Мачеку којом се, између осталог, заложио за то да Босна постане католичка и као таква у погодном тренутку лакше буде уклопљена у целовити етнографски и државно-историјски оквир Хрватске.[42]

Кад је 1939. године организовано обележавање 1300 годишњице веза Хрвата са Светом столицом пригодном посланицом, која је тим поводом објављена, а коју је потписало 14 највиших хрватских верских старешина, Босна и Херцеговина означене су као делови Хрватске. Посланицу су потписали и апостолски администратор бачки Лајчо Будановић и бококоторски бискуп Павао Буторац, чиме је наглашено да и те области треба да припадну будућој хрватској држави.[43]

За сваку своју геоманију, на пример за Босном и Херцеговином, за Војводином, за деловима Словеније, за Црном Гором, Хрвати су имали многа оправдања; историјска, природна, етничка, географска, економска, геополитичка и друга. У том погледу разрадили су читав добро развијен и уходан систем. Сваки туђи захтев или претензију на територије на које су бацили око Хрвати су жестоко нападали и осуђивали. Између лосталог, баш у вези с геоманијом, од средине XIX века до наших дана Хрвати су се служили, као што се и данас служе, демонизацијом Срба. По њима Срби су хајдучки и разбојнички народ, византијски препредени, примитивни и лукави. Они су шумадијски бандити и четници а Хрвати су културни, хумани и миротворни, њима, по разним основама припадају територије које желе а Срби хоће да их се домогну без основа, зато што су грабежљиви, што су реметилачки чинилац, извор криза, немира и рата.[44] На тај начин, задивљујућом упорношћу, добро разрађеном тактиком, ничим ометани, а често и помогнути кратковидом и малоумном политиком Београда, уздигли су своје великохрватске захтеве на степен оправданих и легитимних права. Кад су то постигли, нису крили да су спремни своје националне и државне захтеве да остваре по сваку цену, па и најбруталнијом силом.

За такво понашање Хрвата Срби нису нашли адекватне одговоре. Занети идејом југословенства, искрени и лаковерни поборници братства и јединства, они су у свему каснили, истину су откривали са запрепашћењем и детињастом збуњеношћу питали су се зашто их Хрвати мрзе и из којих разлога им наносе зла.

 Међу бројним питањима која су оптерећивала и реметила односе између Хрвата и Срба је геополитички положај Хрватске. По општој оцени хрватских политичара и геополитичара, како ранијег тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу”. Изглед Хрватске неки пореде са бананом или младим месецом. Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Илустрације ради поменућу да је Франо Супило о томе написао: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама”, тј. Босном и Херцеговином.[45] Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Hrvatski dnevnik из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни неки крајеви за властиту господарску изградњу”[46]

Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иво Пилар, познат под псеудонимима: Сидланд, др Јуричић и Флориан Лихтрегер написао је да „са геополитичкога гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као и господарско-политички одржи”.[47] У брошури Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, објављеној 1915. и 1917, отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури др Пилар, тј. др Јуричић, написао је: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе уопће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југославенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничени на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има и Босну и Херцеговину.”[48] По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске.[49]

Да би стекли бољи увид у то какве погледе је имао др Пилар и какав је то био човек и политичар, поменућемо његов разговор с др Исом Кршњавим, који је вођен јуна 1918. Повод за разговор била је намера др Пилара да заједно с надбискупом Штадлером оснује нову хрватску странку која би ишла паралелно с Чистом странком права. У том разговору Пилар је изјавио: „Срби не би смјели владати, већ би с њима ваљало поступати као с подређеном националношћу.”[50] Идеје Ива Пилара, утемељитеља хрватске геополитике, прожеле су читаву хрватску политку. Оне чине основ националне мисли и геостратешкх циљева хрватског народа.[51]

Од почетка шездесетих година XIX века до наших дана хрватски политичари, попут Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Јурја Штрсмајера, Ђуре Дежелића, Франа Супила, Вјекослава Клаића, Јосипа Штадлера, Аугуста Харамбашића, Маријана Деренчина, Иса Кршњавиа, Стјепана Радића, Владка Мачека, Јосипа Франка, поглавника Анте Павелића, фра Доминка Мандића, Младена Лорковића, Славка Кватерника, Ивана Стеве Крајачић, Фрање Туђмана и многих других мање знаних, нису крили своје намере да у погодном тренутку, под одређеним условима, милом и силом, Босну и Херцеговину припоје Хрватској. При таквим настојањима увек су се позивали на хрватско државно и историјско право.

                                                           *

                                                    *            *

 Илустрације ради навео сам само неке примере великохрватских територијалних претензија на Босну и Херцеговину који су заснивани на темељу хрватског државног и историјског права. Међутим, сви настављачи политике Еугена Кватерника и Анте Старчевића, који су своје програме темељили, како је написао Имбро Игњатијевић Ткалац, „на старим хартијама и на ‘виртуаланим’ територијалним тражбинама”, показали су превелике територијалне апетите. Не треба ни трошити речи да би се доказало да су усташе Анте Павелића читаву своју политику градили на хрватском државном и историјском праву. Лице и наличје те политке исказано је у ратним годинама од 1941. до 1945. на најкрволочнији начин, пред читавом светском јавношћу. Иако је читав свет тим крволоштвом био изненађен, пренеражен и згрожен, оно је уследило као логичан исход вековне накарадне и у својој основи болесно амбициозне политике, која није могла да учини друго него да створи патолошку мржњу према Србима и да доведе до једног од најстрашнијих геноцида који је свет упамтио.

Оно што се намеће као закључак из свега што је саопштено у овом излагању је неспорна чињеница да је идеологија о геноцидном решењу српског питања у Хрватској, Славонији и Далмацији настала у оквирима Аустроугарске а не у оквирима новостворене Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и потоње Југославије. Покушаји да се кривица за почињени геноцид припише и Србима, њиховој наводној великосрпској угњетачкој и екплоататорској политици и краљу Александру Карађорђевићу научно су неосновани и злонамерни. Таквим тумачењем зaнeмарују се и фалсификују историјске чињенице. Њихов циљ је да се одговорност за почињени злочин Хрвата умањи а кривица  на равне делове подели између Хрвата  и Срба. По том тумачењу Хрвати су криви зато што су злочин починили, али су криви и Срби зато што су злочин изазвали. Такво тумачење настанка геноцида наметнуто је октројем и силом. Оно је настало из  политичких потреба, да се, по сваку цену, али на штету Срба, изгладе односи између Хрвата и Срба, да се превазиђе велики јаз између два народа настао због геноцида, како би нова комунистичка власт, служећи се девизом о братству и јединству, могла да обнови Југославију. Комунистичко тумачење настанка геноцида обавезивало је све који су се бавили тим питањем. То је била формула која се морала поштовати. Ко се ње није придржавао био је изложен многим непријатностима. Жигосан као српски националиста, шовиниста, рушилац братства и јединства, хрватомрзац, особа која забада трн у здраву ногу. могао је и пострадати. Геноцид почињен над Србима у Независној Држави Хрватској, као тема научног изучавања, у време комунизма за науку била је под табуом. Стога није случајно да се тада њоме мало ко и бавио па је до њеног интензивнијег и озбиљнијег изучавања дошло тек после слома комунизма и распада Југославије.

---

[1] Ткалац је увиђао сву штетност и деструктивност те идеје па је о томе  написао: „[…] Мисао политичког и народног сједињења свих јужних Славена сасвим је лепа и добра, но оснивати на застарелим и заплесњивилим хартијама и тобож историчким измишљотинама претензију народа хрватског и римске цркве на хегемонију над свим народима јужнославенским – то може бити жеља горућег патриотизма но  доказ је толике сујетности и толиког незнања ћуди народа да не само да није могла имати жељеног успеха него је баш раздор измђу два најнапреднија и најкрепча југославенскна народа, међу Хрватима и Србима, повећала и готово у мржњу народну претворила […].” Даље је Ткалац поручио: „ […] Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на ‘виртуалним’ територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни. Кад би Срби у данашњој кнежевини уставши на Турке били позвани на Душаново и Лазарево царство и на старе своје хартије и не знам каква јоште историчка права, јамачно би били остали једна раја турска као што су Бошњаци и Ерцеговци и дан данас […]”.(I. Ignjatijević Tkalac, Pitanje Austrijsko, kome, kako i kada valja rešiti ga? Patris 1866, 77, 78).

[2] Брлић је о томе написао: „[…] Хрвагти  (Croatia, nacio croatica) нема нигде државних правах, као што ни Мађари у Угарској. Хрвати се поведоше за Мађарима и Мађарорсагом, па немајући никаква темеља – наједанпут као Deus ex machina припојише себи право папира троједне краљевине, и конда би био несмисао рећи: државна права Србах у тоједној краљевини! Становници троједне краљевине нису само Хрвати, а ипак сви – исти Ниемци, Мађари, Русини, Клементе – имају државна права троједне краљевине”. (Национална и Свеучилишна библиотека у Загребу, Кореспонденција Ивана Филиповића, А. Т. Брлић И. Филиповићу, Брод, 15. III 1863, п. 3.399).

[3] Исто

[4] A. Šenoa, Srbi i Hrvati IV, Pozor, 1861, 234.

[5] Bogdan Krizman, Korespondencija Stjepana Radića 1885‒1918, knj. 1, Zagreb 1972, 471.

[6] Mihovil Pavlinović, Hrvaski razgovori, Zadar 1877, 231.

[7] Vjekoslav Klaić, Hrvati i Srbi, Vienac, 1893, sv. 2, 25.

[8] Frano Supilo, Glasovi o slozi, Politički spisi, Zagreb 1970, 190, 191.

[9] A. Palavršić, B. Zelić, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 94.

[10] Ivan Bojničić, Zakoni o ugarsko-hrvatskoj nagodi, Zagreb 1907, 30.

[11] У каталогу Прве изложбе далматинско-хрватско-славонске се каже да становници читаве Троједнице „јесу по народности готово сами Хрвати који обсежу 95 постотках од укупнога пучанства” а да једна четвртина отпада на „грчко-несједињено вјероисповедање”. (J. Šidak – M. Gros – I. Karaman – D. Šepić,

Povijest hrvatskog naroda g. 1860 –1914, Zagreb 1968, 34). У Statističkom pregledu Trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, који је издат у спомен Прве хрватске учитељске скупштине, о Србима није било ни помена. У Pregledu је речено да у Троједници има 2,5 милиона Хрвата, од којих 500.000 православних Хрвата. (Извештај са прве хрватске учитељске скупштине, Панчевац 1871, бр. 67, 69, 75.).

[12] На основу полемике коју је А. Т. Брлић водио сPozorom и Narodmim novinama Људевита Гaja види се да је Штросмајеров лист још 1860. године у Брлићевим чланцима, које је писао за Pozor, свугде и систематки брисао име Србин и преиначавао га у Хрват. Брлић је стога тврдио да је Pozor себи ставио у задатак да докаже „да је хрватска народност једино могућа у троједној краљевини”. (А. Т. Брлић, Србски дневник, 1863, бр. 95).

[13] В. Крестић, О називу језика у прошлости Хрватске, Зборник о Србима у Хрватској, књ. 2. Београд 1991, 225-258.

[14] О томе види поглавље: Просветна политика за време бана Мажуранића у књизи В. Крестића, Историја Срба у Хрватској и Славонији, Београд,1991, 197-264.

[15] Srbski zahtjevi u trojednoj kraljevini, Pozor 1866, br. 106.

[16] Slavenska plemena ‒ posebni narodi, Pozor 1866, 106.

[17] В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији, одељак: Акције против Срба и затварање Српске учитељске школе у Пакрацу, 229‒250.

[18] Исто.

[19] P. Gavranić, Politička povijest hrvatskog naroda od početka do danas, Zagreb 1895, 325, 326.

[20] Palavršić Ante, Zelić Benedikta, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split 1962, 121, 122.

[21] Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота II, Београд 1934, 251.

[22] Mirjana Gross, Vladavina hrvatsko‒srpske koalicije 1906‒1907,  Beograd 1960, 146.

[23] Хрватски сабор, Браник 1907, бр. 13.

[24] Dom, 20. XI 1908, бр. 47, 2.

[25] Iso Kršnjavi, Zapisci, iza kulisa hrvatske politike II, Zagreb 1986, 537. За штампу приредио др Иво Крталић.

[26] В. Ћоровић, Црна књига. Питање Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914‒1918, Београд 1989, 27, 28.

[27] Iso Kršnjavi, Zapisci, 212.

[28] Исто, 504, 568, 587.

[29] Е. Кватерник М. Павлиновићу 22. VI 1869. A. Palavršić, B. Zelić, Korespondencija Mihovila Pavlinovića,  108‒124.

[30] Mirjana Gross, Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret, Zagreb 2000, 286.

[31] Otvoreno pismo na preučena gospodina Majkova učitelja na sveučilištu u Moskvi, Zagreb, 25. I 1877, XXV- XXVI, Zagreb 1972-73, 281-303.

[32] Писмо Фрање Рачког Ватрославу Јагићу, 22. IX 1876, В. Јагић, Спомени мојега живота I, 324.

[33] Iso Kršnjavi, Zapisci, књ. 2, 462.

[34] Dr Šime Mazzra. Dr Marijan Deremčin, Programi oporbenih stranaka u Hrvatskoj (Preštampano iz Obzora), Zagreb 1894, 12.

[35] Dom, 4. IV 1901, бр. 7, 101., 179

[36] S. Radić, J. Predavec, F. Novljanin, Gospodarstvo  ‒ prosvjeta  ‒ politika, Zagreb 1910, 146.

[37] Stjepan Korenić, Prvi hrvatski katolički sastanak održan u Zagrebu 3. 4. i 5. rujna godine 1900, Zagreb 1900, 336, 337.

[38] Види страну 5. и 6. поменуте књиге.

[39] A. Pavelić, Doživljaji, Zagreb 1966, 129.

[40] Милорад Екмечић, Србија између средње Европе и Европе, Београд, 1992, 98.

[41] Katolički tjednik, Sarajevo, 1. studeni 1936.

[42] П. Илић, Ватикан и слом Југославије у Другом светском рату, Београд 1995, 118, 119.

[43] Viktor Novak, Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj,  Zagreb-Beograd 1948, 508‒514.

[44] Види: L. V. Südland, Južnoslovensko pitanje, Zagreb 1943, 383: Dr Ante Pavelić, Putem Hrvatskog Državnog prava, Buenos ‒Aires – Madrid 1977, 486; Petar Vučić, Politička sudbina Hrvatske, Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske, Zagreb 1995, 165.

[45] Frano Supilo, Politički spisi, govori, pisma, memorandumi, Zagreb 1970, 179.

[46] Hrvatski dnevnik od 30. II 1940, бр. .1.346.

[47] Dr Ivo Pilar, Politički zemljopis hrvatskih zemalja. Geopolitička studija, Sarajevo 1918, 21.

[48] Види стр. 65 поменуте брошуре.

[49] Dr I. Pilar, Politčki zemljopis, 26.

[50] I. Kršnjavi, Zapisci, 796.

[51] Због великог угледа, утицаја и значаја  за хрватску политику у Загребу је основан Институт друштвених наука који  носи име Ива Пилара.