У Културном центру “Пале” вечерас је отворена изложба “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015”, коју су припремили Регионални музеј Добој и Православно архијерејско намјесништво добојско. Аутор поставке, виши кустос и историчар музеја у Добоју Милка Ћосоћ истакла је да се на изложеним документима и фотографијама налазе подаци о великом броју страдалих у добојском логору са подручја Сарајевско-романијске регије. “Кроз логор од 1915. до 1917. године прошао је 45.791 логораш, од тога 16.673 мушкарца, 16.996 жена и 12.122 српска војника. Међу њима је било старијих грађана, жена и дјеце”, нагласила је Ћосићева. Према њеним ријечима, јавност не зна много о том логору, али историја каже да је то први сабирни логор у

У Културном центру “Пале” данас ће бити отворена изложба “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015”, коју су припремили Регионални музеј Добој и Православно архијерејско намјесништво добојско. На изложеним документима налазе се подаци о великом броју страдалих у добојском логору са подручја Сарајевско-романијске регије. Из општине Пале је најављено да ће на изложби говорити аутор поставке Милка Ћосић, која је виши кустос и историчар добојског Музеја. Отварање изложбе заказано је за 17.30 часова. Извор: СРНА Везане вијести: Сјећање на страдање Срба у добојском логору прије 100 година …  

Док запад јури за материјалним и док му се прикључују оне маловерне душе са истока подела постаје све видљивија. Свет је све јасније поларизован на оне верујуће који воле људе и оне који брину само о себи а љубав имају само ка новцу. Онима који брину само о себи и материјалном овај земаљски живот омогућава да грабећи добију нешто више.  Само живот је кратак а оно у њему приграбљено не може се однети. Човек на крају са собом може понети само душу. Када дође неизбежни тренутак истине за пресек овоземаљских рачуна наша вера, љубав, праведност, великодушност и искреност коју смо носили у души биће оно једино што ће нам одредити

Аријус ван Тинховен, лекар који је пре др Рајса открио истину о аустроугарским злочинима 1914. године, поделио је судбину српског народа у свим борбама на почетку 20. века – Првом и Другом балканском, те Великом рату Ретко коме није познат допринос др родолфа Арчибалда рајса о ширењу истине о непријатељским злочинима почињеним у Србији током Великог рата. Али, мање је познато да чувени форензичар не би био у стању да сачин прецизан и стручан извештај да на располагању није имао налазе хирурга Ваљевске болнице, холандског лекара Аријуса ван Тинховена (1886­1965) и доктора руске санитетске екипе Петроградског словенског комитета, Николаја Ивановича Сичева (1878­1954). За нас је посебно значајан допринос доктора Тинховена;

У храму Светог цара Лазара у Андрићграду вечерас је одржана академија у знак сјећања на Србе који су страдали у добојском логору који је основала Аустроугарска прије 100 година. Кроз добојски логор прошло више од 50.000 људи, подсјетио је протојереј Душко Недић. “Циљ Аустроугарске био је да раздвоји границу између Србије и БиХ, односно да исели српски живаљ са подручја Подриња, а насели муслимански”, истакао је Недић. Он је додао да су у добојском логору остале кости 12.000 људи и да је веома битно да се говори о њиховом страдању. Свештеник Средоје Андрић навео је да је важно помињати страдања српског народа у протеклим ратовима, како се она не би

У Храму Светог цара Лазара у Андрићграду данас ће бити одржана академија у знак сјећања на Србе страдале у добојском логору који је основала Аустроугарска прије 100 година. Програм, који организује Црквена општина Вишеград, најављен је за 20.00 часова. У програму ће учествовати Српско црквено пјевачко друштво “Богољубље” под диригентском палицом професора Александра Вукојевића и драмски студио “Прота Славко Трнинић” из Добоја. Кроз логор у Добоју, који је формирала аустроугарска власт 27. децембра 1915. године са намјером да српско становништво пограничне зоне горњег Подриња и источне Херцеговине буде уклоњено са вјековних огњишта, прошло је 45.971 Срба. Међу њима је било 17.000 жена и дјеце, од којих је 12.000 умрло од

У Војно-историјском музеју у Бечу отворена је изложба о Првом свјетском рату, а један детаљ узбудио је духове у српској јавности. У склопу изложбе налази се пуковска застава српске војске, а непознато је  како је музеј дошао у њен посјед, јер је увријежено мишљење да ниједна пуковска застава српске војске није заробљена током великог рата, што је готово невјероватна чињеница. Када је генерал Аугуст фон Мекензен извијестио њемачког цара Вилхелма о побједи над српском војском, овај је захтјевао да му се донесе једна заплијењена српска пуковска ратна застава као симбол побједе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара њемачког цара јер током двије године ратовања

У Ваљеву пале прве клапе филма “Љубовијски одред 1914” о борбама са аустрогарском војском код Пецке, у којој се био и „највећи син наших народа“ Ваљево –  На више локација у Ваљеву – у Медицинској школи, згради Вишег суда и старој градској чаршији Тешњар – ових дана снимане су сцене играног филма „Љубовијски одред 1914”. Реч је о ратној драми посвећеној херојима из истурене јединице српске војске који су пре више од једног века, у августу 1914, на превоју Прослоп код Пецке, у близини Дрине, зауставили продор аустроугарске ратне машинерије према Ваљеву, омогућивши војводи Степи Степановићу да заузме положаје на Церу, да спремно дочека непријатеља и у чувеној Церској бици

“Жарка љубав према отаџбини, која је том народу урођена, њихова вера, његов породични живот, његово природно и урођено оштроумље, чини га опасним непријатељем.” Пише А. фон В. старешина цензора српске цензoрне групе, 1915. а бележи  Владислав Пандуровић у књизи   Српска Писма из светског рата, објављеној у Осијеку (Спрска штампарија), 1923. Током рата В.П. био је ангажован у цензорском одељењу, ратних заробљеника, у склопу аустријског Црвеног крста.  Доцније је та хумана намера преточена и усавршена у шпијунску мрежу, Кундштрасе. Будући обрзован човек, и мада аустријски официр,  имао је свест о важности сакупљеног материјала, имао је осећај одговорности и обавезе према свом пореклу.  Писма која је сачувао и касније објавио, углавном су

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени, што их је временом учинило још загонетнијим и мистериознијим. Ово је прича која открива једну такву енигму везану за српску војску а тиче се несталих пуковских застава из Првог светског рата.Краљевина Србија је у првој ратној години Великог рата успела да се носи са далеко надмоћнијим непријатељем. Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне,

„Био би прави грех”, пише новинар Р. Јовановић, „према српској националној свести бораца преко Дунава, Саве и Дрине, као и према осећањима Јужних Словена, ако би патње и муке националних бораца затајили од омладине и потоњих генерација, а све то правдајући каквом уображеном скромношћу. Никако не сме бити заборављено унапређивање и подстрек националног духа на одржању нације!” Тако он започиње причу сећања на „два паћеника” за време Великог рата и на њихов неуморног националног рада после ослобођења и уједињења. Реч је овде о учитељици Софији Јанковић и супругу јој Милану трговцу. Још за време Првог балканског рата 1912. године, овај пар националних бораца био је под сталним полицијским надзором. Јовановић

Чедомир Вукашиновић из Синошевића вратио се жив из рата, али не празних руку. Својим ћеркама направио је две огрлице сребрњака, знајући за њихову скорашњу удају. „Ми смо као деца заједно с мамом рачунале време према ратовима. Тата је мобилисан или није. Седам година ратовања, нас шесторо деце. То је мој отац, то је његова биографија. Сећам се звона у Такову. Јечало је селом. Мама је ћутке отворила дрвени сандук у гостинској соби и почела тати да пакује чисте кошуље. Као деца, сестра и ја нисмо знале штаје то рат, али знакови постоје. Докје мама већ увијала врућ хлеб у тежињаву крпу, нана (татина мама) поклопила је чанак сира и стављала

Зашто је др Душан Станојевић, професор Медицинског факултета, уважени хирург акушер највећег престоничког породилишта, под старе дане научио грчки језик Иако више није директор Гинеколошко – акушерске клинике „Народни фронт“ још није господар свог времена: договореном сусрету и разговору за новине испречиле су се непланиране обавезе, а затим и неколико ургентних хируршких интервенција. Али, стрпљење се исплатило. А као „шлагворт“ за подстицање приче требало је да послужи једна мала фотографија из архива – Зоолошког врта. Стровалио се у старинску фотељу. Мада по обичају насмејан, лице му је било осенчено умором. Ипак, одбио је предлог да се разговор опет одложи одмахнувши руком. Фотографију тако рећи није ни погледао. -Не, није снимљена

Музеј Старе Херцеговине у Фочи обиљежио је европску “Ноћ музеја” изложбом “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015” о масовном страдању Срба из БиХ у Првом свјетском рату. Поставка Регионалног музеја из Добоја, чији је аутор директор Архива Српске православне цркве из Београда Радован Пилиповић садржи кратак преглед фото и писаних докумената о страдањима интернираца које су аустроугарске окупационе власти за вријеме Првог свјетског рата потјерале са огњишта, највише из југоисточне Босне и на путу за Арад заточиле у нехуманим условима у Добоју, у бараке у којима су претходно држани обољели коњи. Виши кустос историчар добојског музеја Милка Ћосић навела је да је за мање од двије године у Добоју био затворен

Како је пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац на Мачковом Камену са три сандука бомби сам дочекао непријатеља Не уме држава увек да цени своје хероје. Сети их се кад је потребно ратовати, додели понеки орден, а онда их често заборави, препусти судбини, да скончају далеко од славе и поштовања које су заслужили. На једног од таквих јунака, Војислава Мијаиловића Раћовца, подсећа ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци у ратовима 1912– 1918”. Био је Војислав, рођен 1883. године мионичком селу Планиница, као и већина момака тог доба, скроман земљорадник, који је у младости савладао и занат дрводеље да би лакше могао да се издржава. Служио

Члан Градског већа Марко Зељуг положио је данас, поводом 99 година од смрти војводе Радомира Путника, венац на гроб великог српског војсковође БЕОГРАД – Члан Градског већа Марко Зељуг положио је данас, поводом 99 година од смрти војводе Радомира Путника, венац на гроб великог српског војсковође. Зељуг је за Беоинфо рекао да му је част што у име Града одаје почаст војводи Путнику и подсетио да је он пет пута био министар одбране, два пута начелник генералштаба и током Првог светског рата начелник врховне команде. Венце су положиле и делегације Војске Србије, помоћник министра за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Милан Поповић, као и удружења грађана која негују сећање

Један од најбољих српских глумаца и редитеља Драган Бјелогрлић и његова продукцијска кућа Кобра филм у јулу почињу снимање игране серије “Сенке Балкана”. Бјелогрлић је недавно у Бањалуци, гдје је потписао уговор са Радио-телевизијом Републике Српске, која ће бити један од копродуцената, објаснио да су у писању сценарија учествовали истакнути аутори Даница Пајовић, Стеван Копривица и Дејан Стојиљковић. Он је навео да ће снимање трајати до октобра, а осим у Београду, одвијаће се у Требињу и Бањалуци. Прве епизоде гледаоци ће моћи да погледају већ на прољеће наредне године. – У овај веома комплексан пројекат укључено је још неколико писаца, као и тим историчара. Радња се дешава 1928. године, у периоду између

Пише: Милан Богојевић Софија Јовановић је још једна величанствена жена ратник из Балканских ратова и Првог светског рата. Своју бесмртност заслужила је великим херојством и великом жртвом коју је поднела за српски народ. Софија Јовановић добила је чак 13 ордена због заслуга у Великом рату. Њен лик нашао се и на немачкој дописници са натписом „Дама-војник у борби 1912. године“, а слика у униформи објављена је на илустрацији париског „Малог журнала“ са потписом „Хероина Србије – госпођица Софија Јовановић“. Софија је рођена у Београду на Дорћолу. Била је ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао много кћери и гласно жалио што нема „сина јунака“ који ће осветити Косово. Иако је била

Век после Великог рата, још живи успомена на чувени 209. Богородски пук страдао у одбрани наше земље. На Дан победе потомци руских ратника поклониће се сенима 3.000 својих предака погинулих бранећи Србију БРАТСТВО по оружју, рођено у Првом светском рату, довешће следеће недеље у Србију потомке руских ратника из Ногинског региона у Мословској области. На Дан победе они ће се поклонити сенима 3.000 својих предака који су као официри и војници 209. Богородског пука погинули бранећи Србију 1914. и 1915. године. Унуци и праунуци хероја Великог рата увеличаће централну прославу Дана победе и Дана Војске, која ће ове године бити одржана у Зрењанину. То ће бити и прилика да се

Планина је знаменита још од доба Немањића, а посебно по Вожду Карађорђу, мајору Илићу, сердару Вукотићу и њиховим јунацима – истакао владика Јоаникије након освештања храма. У селу Љепојевићи, на Јавору, трећег дана Васкрса владика будимљанко-никшићки и администратор милешевски Јоаникије освештао је цркву посвећену српским мученицима. Богомоља је украј јаворског пута, уз међу нововарошко-ивањичке општине и на око пола километра од Карађорђева шанца и споменика мајору Илићу и јаворским јунацима подигнутог 1907. године. – Јавор је планина знаменита још од Немњића, а нарочито од великог и слaвног свесрпског Вожда Карађорђа, који је дошао до Сјенице и Суводола, где су му се придружили Херцеговци, Морачани и Васојевићи, а многи после отишли

Како би им који друг умро и остао у снегу, скидали би му опанке и кували их. Глодали су и гутали комаде опанака и многи од њих су тако сачували главу, прича Раде Пантовић, чији је деда пешке прешао Албанију Не пропустите…   СРБИЈО НА НОГЕ: Будимо сложни и одужимо се херојима албанске голготе АКЦИЈА КУРИРА ОДУЖИМО СЕ СРПСКИМ ХЕРОЈИМА: Израдимо статуе јунацима албанске голготе! АКЦИЈА КУРИРА ДОВРШИМО МАУЗОЛЕЈ НА ВИДУ: Србијо, одужимо се јунацима! ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ: Недовршена спомен-костурница на Виду! СТОЈТЕ, ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ: Почаст за 250.000 страдалих Срба на острвима Крф и Видо Не стајемо! Акцију Курира и Удружења новинара Србије „Израдимо статуе херојима Албанске голготе на

“Новости” објављују детаље тек откривеног писма Милунке Савић председнику владе током окупације. Код Косте Пећанца била курир, после без прихода. Није могла да издржава потомке МНОГО је тога непознатог до данас остало о Милунки Савић, хероини балканских ратова и Првог светског рата, између осталог и то како и од чега је живела током окупације Београда 1941-1945. Према једном писму које је редакцији “Новости” уступио праунук ратног премијера Милана Недића, очигледно је живела више него бедно. Ово писмо, до сада необјављивано, сасвим случајно открио је др Александар Стојановић из Института за новију историју Србије. Писмо упућено Недићу, 11. фебруара 1943, нађено је међу документима Председништва министарског савета. “Господине председниче, молим Вас

Увек када нам се пружи прилика морамо да се сетимо, говоримо или пишемо о онима који су нам омогућили да можемо да ходамо усправно. Оним синовима Србије који су нам очували Отаџбину. Оно што треба да нас чини поносим  јесте да је таквих српских витезова било толико да када би помињали све знане не би могли књигу да завршимо. Где су тек они незнани који су својим моштима поплочали мајку Србију. Они див јунаци који су своја херојска дела чинили само да би светосавски одужили  свој дуг мајци Србији и свом народу, знајући да то неће бити забележено. Српски и витешки, иако ће их историја заобићи у својим записима радили

Сто година смо се оглушивали о молбу великог ратника да не заборавимо Србе страдале у логору Нађмеђер. На мермерном спомен-зиду највећег гробља после Зејтинлика биће уклесана имена 6.000 страдалника Дај боже, да им се њихова велика уједињена отаџбина што скорије одужи великим и достојним спомеником. Овом реченицом, у којој има прекора због пословичне српске заборавности и молбе да се кад-тад присетимо пострадалих у Великом рату у словачком логору Нађмеђер, војвода Петар Бојовић завршио је 1936. године предговор књизи историчара Ристе Ковијанића “Нађмеђерска долина смрти – на гробовима 6.000 српских мученика.” Али, не, нисмо тада послушали ни Ковијанића ни Бојовића, па смо протеклих деценија забораву предали Нађмеђер, мада је то стратиште,