Са споровима о нашој југословенској прошлости иду алтернативне чињенице, како је то, недавно, згодно речено. На спорове нико не може ставити тачку, нити се прошлост може укинути повременим покушајима помирења. Једино је могуће тањити мало-помало још увек дебеле чињеничне алтернативе и повећавати корпус углавном неспорних факата. Ово је покушај у том правцу, подложан критици. У Србији после 1903. лична власт и југословенство као државни програми нису били могући. Ондашње друштво показало се способним да обесхрабри противуставне замисли и обузда непарламентарне покушаје, а југословенска идеја није имала упоришта у народу. Промене су почеле са нападом Хабзбуршке монархије на Краљевину Србију. Другог дана рата, 29. јула 1914. престолонаследник регент позвао је Србе

Устанак у Топлици и Јабланици угрозио је стратегијски интерес окупатора на простору где су пролазиле важне саобраћајнице према Солунском фронту и Блиском истоку Народ југоисточне Србије, не пристајући на окупацију, денационализацију, терор и злочине, у поробљеној Европи, започео је оружану борбу за сопствено ослобођење од окупатора. На скупу у селу Обилићу у Пустој Реци, 21. фебруара 1917. године, окупљене четовође донеле су одлуку за подизање устанка у Топлици, Косаници и Јабланици. Тај јединствени догађај у новијој српској историји многи истраживачи су, касније, назвали Трећим српским устанком. Ове, 2017. године навршава се 100 година од тог историјског чина који ће остати трајно упамћен. Топлички устанак, како је у досадашњој историјској литератури

Чачак – Учитељ Радомир (Косте) Цвијовић из Дучаловића на Овчару био је учесник ослободилачких ратова 1912–1918. и од 24. августа 1915. до 25. јануара 1916. водио дневник бележећи догађаје до доласка на Крф у првом блоку, док у другом описује одлазак на Солунски фронт и догађаје тамошње. Ти записи сведоче из прве руке о несрећи и патњи једног народа напуштеног у праведној борби, решеног да се до краја жртвује за очување слободе. Овај део белешки мајора Цвијовића, који следи, почиње 22. октобра 1915. у јужној Србији… „Целу ноћ смо ишли, ужасно блато. Прешли смо реку и прошли кроз Власотинце, 23. окт. прешли Мораву и заноћили више Лесковца. Исте ноћи смо

Др Александар Недок, за „Новости“, о страдању Срба у граду на Колубари у Првом светском рату. У вароши која је имала око 8.000 житеља, боравило је више десетина хиљада људи Више година трагао сам по прашњавим архивама, по, нажалост, ретким писаним успоменама савременика и учесника тих догађања, по студијама писаним после тих трагичних и славних дана. – Резултати тих трагања су написаних до сада седам књига, самостално или у друштву мојих колега и пријатеља, било војних лекара или војника од заната, и нас неколицине лекара из грађанства, од којих сам, ето, игром судбине, од четворице само ја доживео да и ову књигу “туге и поноса”, како рече Бранислав Нушић, предам

Житељи села Велика уредиће и обележити гроб непознатог српског ратника, настрадалог приликом повлачења 1915. године Ужице – Запуштени гроб непознатог српског војника, палог у Великом рату на планини Чакор где му је тело тада покопано, ускоро ће бити уређен и обележен. То најављује Ужичанин Драгољуб Пауновић, родом из села Велика с Чакора, један од иницијатора низа садржаја за јачање српско-црногорских веза, па и овог подухвата. Тај војник, казује Пауновић, подлегао је суровој зими, глади и силним напорима на превоју Чакора приликом повлачења српске војске децембра 1915. године од Пећи уз Руговску клисуру ка албанским гудурама. Главнина наше војске успела је потом да преброди албанску голготу и стигне до Крфа, али

У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета. До темеља је уништено педесет пет села Овог 26. фебруара обележава се тачно 100 година од када су Коста Војиновић и Коста Пећанац повели једини устанак у некој окупираној држави токо Првог светског рата. Бугарске окупационе снаге, добро упамћене у свести српског народа, а поготово у крајевима Топлице и Јабланице, тог фебруара 1917. године прешле су ту црвену линију после које становништву на територији окупиране земље, није преостало ништа друго него да се, као њихови преци сто и кусур година раније, подигну на оружје и директно сукобе са завојевачем. Терор

Плоча постављена у част ослободилачкој српској војсци која је ослободила српско приморје 1918. године одолијевала је бројним окупаторима па и комунистима данас, поново, је мета напада. Срамни чин скрнављења подгријава подјеле у Црној Гори, али потврђује да иако поражени у Будви антисрби не мирују. Будванска плоча је постављена одлуком будванске општине из 1931. године, дакле у Краљевини Југославији, што ће рећи да је преживјела период италијанске и њемачке окупације, али и готово шест деценија ригидног антисрпског комунистичког режима. Стари Град Будва као споменик културе утврђен је 1961. године и плоча је саставни дио споменика културе. Иначе, подсјећања ради, Либерална партија је прије двије године покренула иницијативу за скидање спомен плоче

Куршумлија – Народ који заборавља своју традицију заборавља своју историју, народ који заборавља своју историју губи своју државу и свој национални и културни идентитет. Зато је потребно да се присетимо светле и славне традиције наших предака који су своје животе уградили у нашу слободу. Цена коју су платили борећи се за слободу биле су патње и страдања. Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије. Био је то једини устанак у Европи на територији под контролом Централних сила. Територија на којој је избио Топлички устанак највећим делом се налазила под контролом Бугара. Повод за устанак народа против окупатора били су масовни злочини, пљачке и одвођење у интернацију великог броја цивила.

Нови докази о заверама Аустроугарске да пороби нашу земљу. Фердинанд дан пре убиства рекао да је одлучено да се Србија нападне после маневара. Две недеље пре атентата почело цртање нове политичке карте Европе У јуну 1919. године, на Париској мировној конференцији, закључен је и Версајски споразум између савезника Антанте и Немачке. У складу са овим уговором, Немачка је признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара и да победничким државама да сву своју трговачку морнарицу. Притиснути теретом огромних обавеза, у годинама које долазе, Немци покушавају на све начине да одговорност за избијање Великог рата пребаце на другу страну. Ангажују

Редитељ Жељко Сошић, за “Новости”, о бурним реакцијама у јавности на играну серију Телевизије Црне Горе Божићни устанак, прва играна серија са историјском тематиком у црногорској ТВ продукцији “таласа” ових дана емоције Црногораца – оних чији преци су пре једног века хтели да се ослободе “српске окупације”, али и потомака оних који су 1918. били за уједињење са Србијом. Овај трагични догађај и после толико времена предмет је жестоких спорења “две Црне Горе”. Редитељ Жељко Сошић ухватио се “врућих кромпира” и решио да из уметничког угла та збивања пренесе на екран. На питање како се родила идеја за пројекат, он у разговору за “Новости” каже да је најпре настала потреба

У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу, том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја. Чланак ће бити објављен двадесет и четири године касније, 9. децембра 1995 године под насловом „Милунка Савић из Гвозденог пука“. Да ли је репортажа била националистичка или само срамотна за једну државу процените сами: „Обучена у два дебела дшемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена – бомбаш, најхрабрија жена – ратник у Првом светском рату, четири пута рањена,

Музеју Семберије у Бијељини вечерас је отворена изложба “Српски санитет 1914-1918” која је резултат сарадње Музеја града Новог Сада, Војног музеја у Београду и Народног музеја у Шапцу. Аутори изложбе су кустос историчар Гордана Буловић, музејски савјетник археолог Мирко Пековић и кустос историчар Бранислав Станковић, а након Бијељине планирано је да ова изложба о српском санитету у Великом рату буде представљена и у другим градовима Републике Српске. Буловићева је на отварању рекла да је публици приказан дио од 500 прикупљених фотографија које показују настанак и развој српског санитета који је пратио голготу и херојство српских бораца и цивила у Првом свјетском рату. Приказана је и фотографија прве српске хируршке болнице

СЛОВЕНАЧКИ ВУК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО СРБЕ У Словенији се 23. новембар слави као државни празник, Дан Рудолфа Мајстера, словеначког генерала кога ниједна власт није волела због његових љубави. О њему се мало прича, а и кад се прича боље да се ћути. Тек од скоро стоје његови споменици и тог јесењег дана на њих се стављају венци цвећа. Али, ниједан цветић на гробове српских војника који су погинули за туђу земљу и туђу слободу, и то када је Први светски рат већ био завршен.      Ове стихове написао је, под псеудонимом Вук Славич, песник и генерал Рудолф Мајстер, највећи генерал и један од два највећа државника које је Словенија икада имала.

У Музеју Семберије у Бијељини данас ће бити отворена изложба “Српски санитет 1914-1918”, која је резултат сарадње Музеја града Новог Сада, Војног музеја у Београду и Народног музеја у Шапцу. Аутори изложбе су кустос историчар Гордана Буловић, музејски савјетник археолог Мирко Пековић и кустос историчар Бранислав Станковић. Према најави из Музеја, ово је до сада највећа изложба посвећена војним љекарима и пратећем особљу која осликава преживљавање српске војске у Великом рату. Свечано отварање изложбе је у 19.00 часова. Извор: СРНА Везане вијести: Велико дело руске хероине „Шлихтање“ или узалудна нада ЕУ преумљеника Највеће жртве рата

Једно од највећих обележја посвећених Јеврејима у Србији, Споменик изгинулим војницима у балканским и Првом светком рату биће обновљен до 2. октобра, када се навршава 90 година од његовог откривања До пре неку годину оронула, потамнела и оштећена споменичка целина на самом улазу у Сефардско јеврејско гробље у Београду, заблистаће захваљујући Министарству културе и информисања, које је до сада за ту намену издвојило четири милиона динара. Једно од највећих обележја посвећених Јеврејима у Србији, Споменик изгинулим војницима у балканским и Првом светком рату биће обновљен до 2. октобра, када се навршава 90 година од његовог откривања. Како објашњава Давор Салом, члан комисије Савеза јеврејских општина Србије за обнову споменика, ово

По избијању Првог светског рата, Јоксим Гајић постављен је за команданта уже одбране града Београда, са границама између Карабурме и Аде Циганлије. Ту се истакао својим познатим гестом којим је 22. септембра 1914. године одговорио на ултиматум аустроугарског генерала. Генерал-мајор Густав Гоглија, командант аустроугарских снага земунског региона, је тога дана око 17 часова упутио један монитор под белом заставом ка старој Сава-капији, где је било остављено овакво писмо: „Команданту града Београда! Данас до 6 часова по подне имате ми предати Београдску тврђаву, да је не бих даље рушио, и у знак предаје, уместо српске заставе, истаћи ћете бео барјак. А Ви, са Вашим штабом, бићете примљени на земунском пристаништу и у

Пре него што је постао ратник и окитио се Карађорђевом звездом, Вуксан Радовановић Стругопутић побио je општинско руководство у Добром Долу, јер због лоше карактеристике није могао да добије државни посао, а после јуначког ратовања, за чувара државне шуме поставио je га лично регент Александар Карађорђевић, који га је и одликовао. Животопис витеза Карађорђеве звезде Вуксана Радовановића, коме је због сналажљивости и способности да стругне (побегне) из нежељене ситуације, придодато и презиме Стругопутић, наликује на холивудске приче: лошег момка ослободе из затвора, да би за државу обавио неки посао. Вуксан је рођен крајем деветнаестог века у Иван Кули. Још као младић је показао храброст у свакодневним граничним сукобима са турским

ФИЛИП МАРИНКОВИЋ, КРУШЕВАЦ “Па од куда та и толика животна снага и моћ малој Србији, да може да чини ова чуда и покоре на крвавим мегданима, и да задивљује свет својим легендарним јунаштвом? Јесмо ли ми збиља ‘ покољење за пјесму створено’“ – Васа Ешкићевић,  Из мојих ратних дневника 1914-1919 У историји једне улице, чији је данашњи назив Змај Јовина, у Новом Саду, неколико година по завршетку Великог рата, постојао је и атеље у коме је стварао, никад не скидајући униформу српског војника, и један академски сликар, који је то звање стекао на Императорској академији уметности у Петрограду. То, данас готово заборављено име, гласило је Васа Ешкићевић (Ириг, 1867 –

Фотографска поставка изложбе “Сликари/ратници/сведоци”, на основу трогодишњег истраживања Милене Марјановић. У 107 снимака, 26 домаћих и страних аутора, згусло се целокупно страдање Срба Да једна слика вреди хиљаду речи, већ у првим данима Великог рата, спознао је војвода Радомир Путник, после масакра над цивилима у Мачви и Подрињу који су починили Аустроугари револтирани због пораза у бици на Церу. Зато је потписао Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на бојишту. Ово бележи Милена Марјановић, аутор сегмента о фотографијама, на репрезентативној изложби Музеја савремене уметности “Сликари / Ратници / Сведоци – сликарство и фоторафија у Србији 1914 – 1918”, отвореној пре неколико дана у Галерији САНУ. – Формацијско

Бојишта Сувоборско-колубарске битке и друга места страдања недостојно обележена. Бројне српске жртве нису се уклапале у владајућу идеологију југословенства Камен, најтрајнији природни материјал, људи од искона користе да у њему бележе сведочанства о значајним догађајима и људима. Тако су оставили и белеге о себи и вредностима које су поштовали. Димензије споменика увек симболизују величину дела, па су најмонументалнији подизани у славу бранилаца отаџбине. Србија је у 20. веку, у времену свог највећег страдања, направила изузетак судећи по скромности споменика на местима где је у децембру 1914. одлучивана славна Сувоборско-колубарска битка. Први је крст на постољу од црвеног камена пешчара подигнут на врху Сувобора, одакле пуца поглед на подрињске планине и

Лепосавић – У Сочаници на северу Косова данас је обележена 100-годишњица Топличког устанка, освећен споменик јунацима Топличког устанка, обављен помен жртвама страдања на КиМ и одржана свечана академија. Церемонији обележавања стогодишњице Топличког устанка присуствовао је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, који је претходно положио венац на споменик јунацима Топличког устанка. Поповић је подвукао да српски народ никад није освајао туђе, већ је увек бранио своје. „А кад браните своје, тад сте најјачи. А браните га оружјем, песмом, књигом, језиком и писмом, вером, браните га и овим што данас радимо овде – браните га сећањем на оне који су били много већи и поноснији