Музеј жртава геноцида, Београд ЖРТВЕ РАТА 1941-1945. РОЂЕНЕ НА ПОДРУЧЈУ БОСАНСКЕ КРАЈИНЕ ПРЕМА ДО САДА ИЗВРШЕНОЈ РЕВИЗИЈИ ПОПИСА ИЗ 1964. ГОДИНЕ С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА СТРАДАЊЕ СТАРИЈИХ ЛИЦА И СТРАДАЊЕ У ЛОГОРУ ЈАДОВНО Про­стор ко­ји обрађујемо чини 11,23% простора НДХ и пре­ма по­пи­су из 1931. го­ди­не има 659.701 ста­нов­ни­ка, од че­га је 63,39% пра­во­слав­не, 12,01% ри­мо­ка­то­лич­ке, 23,84% ислам­ске ве­ро­и­спо­ве­сти и оста­ли 0,76%, а  претпостављени број становништва 1941. го­ди­не износи 804.835, што представља 12,78% претпостављеног броја становника НДХ (1941. није вршен попис становништва). На овом про­сто­ру еви­ден­ти­ра­но је 105.624 смрт­но стра­да­лих ли­ца, што чи­ни 23,16%  еви­ден­ти­ра­них жр­та­ва у НДХ, и 13,12%   прет­по­ста­вље­ног ста­нов­ни­штва 1941. го­ди­не овог под­руч­ја (број еви­ден­ти­ра­них жр­та­ва у

Међународна комисиjа за истину о Јасеновцу, Меjнашаф СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“ Узурпирање власти над дефинициjама са тежњом постизања jедног монопола над истима, од стране центара политичке моћи, оличених у државним или парадржавним структурама jе наjделотворниjи инструмент дотичних центара политичке моћи и истовремено, погонска снага прогреса и регреса у сегментарном и глобалном развоjу људског друштва. Раст политичке моћи jе искуствено директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме jе узурпирање власти над дефинициjама са-одлучуjући каузални и пратећи фактор и свих социjалних девиjациjа историjе човечанства. (Теориjа дефиниционизма) Време геноцида jе jедна врста „ванредног стања“ у социjално-психолошком погледу и jедна битна детерминанта тог времена jе jедно – на

Колеџ Итака, Њујорк ПРЕЖИВЈЕЛО ДИЈЕТЕ ЛОГОРАШ – ЛИЧНО СЈЕЋАЊЕ И ПРЕНЕСЕНО ИСКУСТВО Овај рад описује лично сјећање шездесетдвогодишњег човјека који је изгубио већину своје породице у холокаусту почињеном од Хрвата (многи од њих су умрли у комплексу Јадовно укључујући Слану и Карлобаг). Родитељи јединог дјетета који су изгубили своје вољено послије рата емигрирали су у Израел, али никада нису говорили о том искуству тако да је кућа била пуна тешког осјећаја кривице, стида и дубоке туге. Тек је новембра 2005. године неки унутрашњи зов навео аутора да сазна шта се десило. У то вријеме на интернету није било информација и све што се знало о острву Паг је да је

Институт за новију историју Србије, Београд ЈАДОВНО – „АРИЈАНИЗАЦИЈА КУЛТУРНОГ ОЗРАЧЈА“ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ –  Јеврејски интелектуалци и студентска омладина међу првим жртвама масовних егзекуција – Независна Држава Хрватска је у свом настанку имала корена у прекрајању политичке карте света у вољи свог ”ментора”, Трећег Рајха. На тај начин, посматрано историјски и правно, настанак ове државе није био везан за неке одређене правне принципе, те је она у историографији називана ”такозваном државом творевином”. НДХ је била формирана на националној основи, при чему је било неопходно водити рачуна о суштини идеологије принципа на којима ће се остварити идеална хрватска нација. Пред овом идеологијом, популарно названом идеологија “народног колектива“ захтевана је расна

Институт за савремену историју, Београд ЛОГОР ГОСПИЋ У ХРВАТСКОЈ НАЦИОНАЛНО-РАСНОЈ ПОЛИТИЦИ 1941. ГОДИНЕ Сплет повољних политичких и војних околности насталих после 27. марта и почетка  агресије Немачке и  њених савезника на Краљевину Југославију, омогућио је стварање Независнe Државе Хрватске и испуњавање политичког програма екстремног хрватског национализма. Иако је формално била у италијанској интересној сфери, усташка држава је како својим настанком, тако и идеолошким профилом била много ближа немачком нацистичком, него италијанском фашистичком моделу. Нова државна структура је успостављена изненађујуће брзо јер је била ослоњена на органе Бановине Хрватске који су се по јавном позиву потпредседника југословенске владе Влатка Мачека ставили на располагање новој владајућој елити. Врло значајну улогу одиграла је

Хебрејски универзитет у Јерусалим ИСЛАМ НА БАЛКАНУ ПОД ЊЕМАЧКОМ ОКУПАЦИЈОМ Након нацистичке окупације Пољске и Западне Европе у раним фазама Другог свјетског рата, након што је Хитлер изгубио наду да ће уништити Британију, као резултат уласка Америке у рат, и паралелно са заустављањем нациста на руском фронту у Стаљинграду, стратегија нациста се промијенила са пуког ослањања на своје савезнике у централној Европи и Балкану до окупације већег дела медитеранске обале да би се те воде и нафтни ресурси око њих, претворили у њемачко језеро. У ту сврху нацисти су послали Ромела у Сјеверну Африку са планом да истјерају Британце из Суеца и Египта, да учврсте позицију Италије у Либији, осигурају

Универзитет у Каљарију  ИТАЛИЈАНСКА ОКУПАЦИЈА ТУНИСА И ЈУГОСЛАВИЈЕ: РАЗЛИКЕ И СЛИЧНОСТИ У ОДНОСУ ПРЕМА ЈЕВРЕЈИМА У своме раду истраживао сам улогу Јевреја у Тунису и Алжиру, и анализирао њихове активности да би схватио њихов положај у колонијалном друштву. Тунис је био свијет насељен Арапима муслиманима, али у којем су доминирали Французи, свијет у коме су постојале разлике између Француза и Арапа (у њиховом понашању према Јеврејима), али су такође постојале унутрашње разлике унутар религијских група (муслимани, хришћани и Јевреји). У свом предавању желио бих да нагласим утицај који су вишијевски расни закони имали на тунижанско друштво, фокусирајући се такође на италијанску и нацистичку окупацију земље (новембар 1942–мај 1943). Примјена расних

Оружане снаге Босне и Херцеговине, Бања Лука СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СИСТЕМУ УСТАШКИХ ЛОГОРА ЈАДОВНО-ГОСПИЋ 1941. ГОДИНЕ У раду се на основу литературе и дјелимичне архивске грађе Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Београду, описује страдање епископа, свештеника, ђакона, монаха и богослова у систему усташких логора Јадовно–Госпић. Рад на основу поменутих извора настоји показати праву намјеру власти Независне Државе Хрватске са православним свештенством, а самим тим и са православним Србима. Поред тога, наведен је број епископа, свештенослужитеља и богослова који су, и на какав начин, изгубили животе у систему усташких логора Јадовно–Госпић 1941. године. Многи од њих били су на најсвирепији начин мучени и убијени, а неки

Руски холокауст центар, Москва Овај рад настоји расвијетлити сличности и разлике између политике нацистичке Њемачке против Југославије и против Совјетског Савеза након што су ове територије пале под њемачку власт. Њена политика је у оба случаја до неке мјере одражавала класични колонијални приступ „дивиде ет импера“ („завади па владај“) и укључивале су различит третман разнојаких националних група које су сачињавале мултинационалне државе. Међутим, Нијемци су значајно радикализовали ову политику према нејеврејском становништву Југославије и СССР, што је умногоме било резултат уклањања ограничења у нацистичком третману цивила и партизана. У обе земље, Њемачке власти су потискивале највеће нације (Србе и Русе). У исто вријеме фаворизовале су бројно слабије групе (Хрвате, босанске

RAI World, РАИ, Рим ИТАЛИЈАНСКИ ИЗВОРИ – ДОКУМЕНТИ О МАСАКРУ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ, ЛИЦИ И КНИНСКОЈ КРАЈИНИ (1941–1943) Улога италијанске војске на територији бивше Краљевине Југославије је тема неправедно занемарена па чак и у самој италијанској историографији. Улазак, распоређивање и деловање 2. армије у Истру и Далмацију наређено и отпочело 11. априла 1941. у 12,00 часова заслужује, међутим, детаљније проучавање, будући да су се у том сектору италијанске јединице нашле у сложеној ратној и политичкој ситуацији. Италијани су помно бележили и документовали збивања дајући тиме потпору, прикупљеним и сачуваним материјалним доказима, многим тешко разлучивим историјским истинама којима су ова документа неретко и једини сведоци. Италијанским јединицама је поверена контрола над

Одбор за Јасеновац Српске Православне Цркве, Јерусалим МЕМОАРИ, АУТОБИОГРАФИЈЕ И БИОГРАФИЈЕ ПРИПАДНИКА САВЕЗНИЧКИХ МИСИЈА У ОКУПИРАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ КАО ИЗВОРИ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ 1941. ГОДИНЕ И ЈАДОВНА Богата литература која је настала дневничким или аутобиографским списима чланова савезничких мисија у окупираној Југославији, као и њиховим биографијама, скоро је неискориштена у погледу истраживања страдања у Другом светском рату у Југославији. Савезничке мисије биле су присутне у Југославији већ од краја 1941. године, и имале су прилика да се што лично а што усмено и документима осведоче у стравично страдање којима су одређене структуре југословенске популације биле изложене током рата, и у том смислу њихово сведочанство је драгоцено. У овом раду се истражују не

Центар Симона Визентала, Јерусалим ЗНАЧАЈ ПРАВДЕ ПОСЛЕ ХОЛОКАУСТА У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ НАКОН ПАДА КОМУНИЗМА Предавање ће се бавити значајем кривичног гоњења нацистичких ратних злочинаца и колаборациониста у пост-комунистичкој Европи. Описаће јединствене аспекте колаборације са Трећим Рајхом у земљама које су биле дио Совјетског Савеза или под комунистичком влашћу од краја Другог свјетског рата до 1989. године, наглашавајући смртоносну природу такве колаборације, која је за разлику од ситуације у другим дијеловима Европе, укључивала и активно учествовање у масовним убиствима. Довођење ових ратних злочинаца пред лице правде се показало као једно од најтежих, ако не и најтеже од шест практичних питања везаних за холокауст са којом се свака пост-комунистичка земља морала суочити

Свеучилиште у Бечу  РАТ СЈЕЋАЊА НА ПОСТ-ЈУГОСЛАВЕНСКОМ ПРОСТОРУ Без сувишне сумње се може рећи да и појединци и колективи сјећање на прошлост користе за сврхе садашњости, памте само оне догађаје које могу уградити у своју слику о себи или властитој групи. Тако се у (западној) Еуропи већ од осамдесетих, након десетљетећа потискивања, у фокусу сјећања на Други свјетски рат налази холокауст. Истребљење еуропских Жидова схваћа се као заједничко искуство из којег је Еуропа научила и створила нове структуре да би слично убудуће спријечила. Истовремено се у источној и југоисточној Еуропи повијест изнова пише након 1989. године. Пред-социјалистичко раздобље се глорифицира као „златна ера“ националне слободе. Злочини колаборационих режима се у

Хебрејски универзитет у Јерусалиму  СЈЕЋАЊЕ КАО ИДЕОЛОГИЈА У ДРУШТВИМА КОЈА СЕ МИЈЕЊАЈУ  – „Никад више“ кao парадигма сјећања на холокауст – „Више забрињава манипулација историјом кроз ахитектуру споменика него eмоцијама. Kaдa се историја не разумије, постоји већа вјероватноћа да ће се поновити.“  Moдерни истраживачи непрестано покушавају да премосте историју и колективно памћење Јевреја и нејеврејских заједница које постоје у истом окружењу. Ово није лак задатак, угланом због фундаменталних разлика између историје и сјећања: док историја покушава да реконструише прошлост на основу свих расположивих података помоћу свих расположивих податакапомоћу критичке анализе, сјећање већ зна главне црте priče, jer je оно засновано на телеолошком моделу у којем су почетак, садашњост, будућност већ

Савез јеврејских општина Србије, Београд   СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНО СЕЋАЊЕ: Постоји индивидуално, лично сећање пре свега оних, који су преживели концентрационе логоре и логоре смрти. Нажалост, већ сутра, ниједан преживели логораш више неће бити меду нама. Постоји и јавно сећање као што су медународни дани сећања, када се државе једном годишње (кроз говоре представника власти) сете невиних жртава и ужасних злочина. Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавеза држава. О тим спомен данима државе подносе годишње извештаје да су их успешно обележили и тиме мисле да су испуниле своју обавезу. У јавна сећања спадају и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, који служе да се код тих споменика